Оче наш, који си у вишњијех на неби,
гди се сам узвиси врху свијех по себи,
пристол'је блажено гди гори обра сам
гди је небо огњено и гди је вјечни плам,
горуште љубави гди је тај држава,
без конца у слави гди т' се хвала дава,
од онијех најлише, ки с твојом милости
тебе су најближе у вјечној свјетлости,
тер такој сви горе при теби мој боже
а од њих ниткоре згорити не може,
нер ли се радишу то веће сваки час
и већма уздижу појући слађи слас,
гди твој хип прибива у слави туј стоје
и слатко прижива блаженство тој твоје.
Ај боже, тко море под небом на свијети
блажене те дворе језиком изријети,
и славан тај урес, пристол'јем гди си сио,
те дворе од небес којим си уресио
са свијеми небеси, која су над нами,
вишњијеми телеси а навлаш звијездами,
гди узмножна и света, мој боже, твоја влас
све седам планета учини, да свак час
небеско тој коло, о створче приблажен,
све врте около по вас вијек и амен.
Тијем воде и крај сух и вас створ остали
и сваки живи дух слави те и хвали,
зач си бог свијех бога и толик господар,
над ким није другога ни ће бит никадар.
Сваки час и вриме затој се светило
приславно тве име, како је прије било,
и како јест сада, јак блажен тај исток,
ки не има запада ни други ниједан рок,
светињи у којој сви свети остају,
ки за те боже мој умријети не хају,
а навлаш избрани, мучени ки бише,
и у крви опрани трудну смрт примише;
и ки се светише и свети остају,
ки дијевство схранише и у дијевству дни трају,
тер круне и венце проносе на глави,
разлике зеленце у вјекуштој слави;
и разлика цвијетја, [ка] земља на сај свијет
ни наша прољетја не могу објавит.
Ну велми тугују и не имам покоја,
зач видим и чују тој мноштво без броја
од људи и жена свуди по све стране,
ки дијевства блажена не могу да схране;
нер сај свијет обљубе тер за туј малу ствар
тај венчац изгубе и толи славан дар,
и у тужну полачу доли прит не хају
гди вајмех у плачу вјечному остају;
и мнози на свијети не могу никадар
за бога поднијети противну ниједну ствар.
Ниједан влас на глави ти људи умрли
рад божје љубави мним не би подрли,
а камо у боју за оногај такмено
да буду крв своју пролити храбрено,
како ју он проли, на крижу висећи,
вај гди се поболи нам здравје желећи,
тер својом смрти сам с толиком љубави
отвори вишњи крам чловјечјој нарави,
свак тко је израњен стрилицом пакљеном
нека је оздрављен том крви блаженом.
Ну смо ми сви злобни и зледи све пуни
тер нијесмо достојни блаженој тој круни,
која се дарива душици праведној,
гди се рај ужива у слави блаженој.
Зач гди је слава тај и вјечно весел'је,
није чути ниједан вај ни ниједно дресел'је,
ни тужбу ни жалос, ни дуго ни у мао час,
нер љубав и радос без конца по вијек вас.
Тијем приди тве царство тер милос не крати,
тер наше нехарство у љубав обрати,
у вјечној свјетлости да хип твој видимо,
при твојој милости по вас вијек да бдимо,
вјекушти гди је дан без сунца запада,
гди није моћ видјет сан телесни никада,
јак овди видимо у гријеху тмасту ноћ
тер гдје прије желимо, не да нам тамо доћ
навлаш гријех, за који у оштрому сјеверу
ђавал нам раздвоји свој закон и вјеру,
и зледи остале, које су сијех дана
без броја постале по свијети свијех страна,
с размирјем гди је рат, што није моћ за сада
без плача побрајат без туге и јада.
Плач, жалос и тужба зач се сва побраја,
црковна сва дружба ар се сад раздваја,
црковни дом и стан тер се јур скончава,
гди обноћ и обноћ хвала т' се саздава,
гди трудни кликују теби се молећи,
ки јадно тугују у тужби стојећи,
без броја да душе тва милос поможе
таман свијет ке друже и ђавље раскоше.
Зач ве су јур мали изврсне доброте,
ки нијесу упали у ђавље тоноте,
пакљена тер напас његује погане
и чини, да свијет вас у смећи остане.
Тијем се јад приправља с размирјем у рати
од турсцијех сабаља, ке није моћ смишљати,
поганске тер силе, право се ријет море,
јурве су покриле све копно и море.
Тијем оче помили, сабљуди и схрани
и твој пук окрили и ода зла обрани;
зач вриме пришло јес, да к земљи погледаш
од згара врх небес и да нам милос даш.
Туј милос с љубави дај отче избрани,
родитељ ку прави синовом не брани;
учини да пук твој трпјети не буде
толики непокој и жалос и туге.
Ако смо и криви и гријешни и злобни,
отче милостиви, и кару подобни:
ти твојом милости и отчином љубави
вјечне нас жалости и тужбе избави,
покли се достоја, покли се допушта,
пријазан тај твоја и љубав горушта
с небесцијех висина да чини од згар прит
јединога сина Јесуса на сај свит,
ки проли крв своју у трнови круни,
да вољу сву твоју свршено испуни;
наш расап видећи тер вајмех издаше,
на крилу висећи, за гријехе за наше,
тер своја смрт пријека и тај крв блажена
слободи чловјека од ваја пакљена.
А за тој, а за тој, о вишњи отче наш,
погледај на пук твој, спасен'је да му даш,
за луду нека није онај смрт с бољезни,
твој синак ку подније рад наше љувезни,
трпећи све муке твој синак присвети,
давши се у руке грјешников пропети.
Ну молбе с плачем све, ке с плачем справљамо,
у руке и у крило тве на вољу стављамо,
не оној да нам даш, што мнимо подобно,
нер само оче наш, што је теби угодно.
Тијем воља тва буди, како је на неби,
такој се сва збуди на земљи при теби;
зач теби приз вољу не може вас сај свијет
у гори ни у пољу најманши саздат цвијет;
ни отајном нарави без тебе, мој боже,
један лист на трави владат се не може.
Тијем заман сви труде, желећи ље заман
потајне тве суде објавит на бил дан,
и очито видим ја да сунце врху свијех
једнако од згар сја врху добријех и злијех,
и у вријеме у свако тај крипос велика
згар кваси једнако праведна и грјешника;
и очито види свак, да вода од дажда,
од згара из облак врху свијех ка пада,
тај земљу неплодну и у забит ка стоји
и плоду подобну једнако напоји;
тер земља уредна, ку даждиц тај поји,
притила и мледна влагом се том гоји.
По твојој љубави ктил си тој саздати,
да крипос нарави не буде липсати.
Десница ље твоја одпушта и устеже
и влада свакоја, и дријеши и веже,
и право свијех плаћа, како се требује,
за једну сто враћа, како тко дјелује.
Ну мој дух мислећи заходи себе ван,
и јави и спећи и обноћ и обноћ,
о вишња висино, тер мучим и трудим,
зач мимо све ино не имам свијес да судим,
колик је отче мој у вишњијех на неби
мудрос и разум твој расплодан при теби;
тер не вијем тај тко је, тко милос туј стече
неизмјерне све твоје да суде изрече.
Зач није свијес ни ума чловјечје висине,
од твога разума да искуси дубине.
Покли није тај разум, да може танчином
све труде и твој друм искусит начином,
ни од сада по вијек вас неће бит ниткоре,
беза дна туј пропас измјерит да море,
потајна сва твоја тва крипос да гоји,
ке слаба свијес моја не може да зброји:
ље мислим у себи, што отче једнога
притежеш сам к себи, а нећеш другога,
сви синци покли смо и твој плод, отче мој,
који се родисмо по крви присветој,
ку проли синак твој, кад на криж приступи,
да народ и пук свој од робства искупи.
Још Јесус приславан, како зна свијет ови,
Јорданом би опран, да закон понови,
тер мнози народи спасен'је примише,
по крви и води опрани ки бише;
а велик пук тоне, гди цвили и тужи,
ки твоје законе не хотје да обслужи.
А не вијем отче мој, је ли тва одлука,
без мјере толик број да гине од пука,
а мнози схрањени да се туј населе,
гди дуси блажени вазда се веселе.
Овај ствар пританка не да ми на свијети
покоја ни санка тихога видјети.
Тијем хрлим, да оставим на друзијех ови суд,
да овди заглавим свршено вас мој труд;
зач даље што ходим пучином газећи,
дубље дно находим, заман се квасећи.
Ну лонац не прави лончару никако:
зашто ми пристави ручицу наопако?
Тијем немој ниткоре сумњом се том трудит,
зач отац тај море притегнут и осудит;
и својом пријазни тај отац по све дни
и кара и блазни, како се њему мни.
Небески мој отче, о славо једина,
владаоче и створче ода свијех живина
и ствари осталијех, ке влада влас твоја,
по ријечи створенијех, које су без броја,
ваздашњи отче крух даш нам ти дај данас,
нека нам лачан дух насити рајска слас,
нека нас слас рајска, мој отче, насити,
ку нарав земаљска не дава на свити;
јер тко је буде сит, не може никада
у тијело своје прит бољезан од глада.
I слатком љубави тај сладос блажена
већекрат оздрави чловјека рањена.
Још рајска тај сладос врху свијех сладости
обраћа у радос разлике жалости,
тер тко ју скрушено без гријеха благује,
свасма се свршено без конца радује;
тко ли га вазима у гријеху, суђен јес
и себи зажима на грло пакљен вез.
Затој свак тко жуди благоват туј сладос,
сам себе не суди у тужбу и у жалос,
нер мисал разбери, ако је ка злоба,
сузом ју опери, како се подоба;
пак крижу притеци расцвиљен за дости
скрушено тер реци: Јесусе опрости,
молим те придраго, Јесусе избрани,
чин' да ме тве благо у круху сахрани;
ти мој дух насити брашанца светога
и жедну да' пити кладенца живога,
не од воде студене, нер која извира
од крв и блажене, ка злобе опира;
зач није тој брашно, ко с неба падаше,
тер мноштво тој лачно пустињом храњаше;
зач није тој вода, ку пише јур мнози,
ку старац војвода у бога испроси,
тер чини камен сух да ју буде пустити,
да је се сваки дух на вољу насити;
ни како хљеба пет, које ти на гори
Јесусе мој присвет у мноштво сатвори,
толик пук видећи у миру и у гоју
на сијену сједећи, да чују ријеч твоју:
Јесусе нер си ти тај крушац и вода,
ки мноштво насити од мнозијех народа,
тер милос не крати, Јесусе медени,
ки тијело обрати у крушац блажени,
да лачни благују присветога блага,
нека се радују с тобоме једнага.
Очита зач је ствар, да тај крух прибијели
за веле славан дар избранијем раздијели,
Јесусе слатки мој, за столом сједећи,
скончани непокој од смрти видећи,
с толиком љубави тер тужбе свакоје
тај хљебац избави избране те твоје,
и сва се радује тај дружба једнага,
гди гори краљује тва милос придрага.
А сад те ја мољу, дај отче ти мени
благоват на вољу тај крушац блажени,
брашанце нека тој, како се пристоји,
и тијело и дух мој насити и опоји.
Ну само хљебац тај не дај ми самому,
нер ли га отче дај обилно свакому,
нека тај рајска слас, вишњи двор ку чтује,
насити народ вас и у вијеке његује.
Ну искусит тко море, тко ли ће даров тај,
да један крух море наситит вас свијет сај!
I ако се раздвоји и дијели у сто дил,
цио вазда ље стоји, како је приђе бил,
мрвица најманша тер од те сладости
телеса сва наша и душе крипости,
колико хљебац наш, за ки те молимо,
да нам га данас даш свијем ки га желимо.
А сад нас тве слуге надари милости,
тер наше све дуге одпушти и прости,
с љубави толиком прости нам ти само,
дуг нашијем дужником како ми праштамо.
Да божја ријеч овај цвили ме и зноби,
видећи вас свијет сај заплетен у злоби
и танке тоноте, ки с гријехом умиру,
ке плачне сироте од свога одиру;
а камо да друга, и жедна и лачна,
опросте од дуга и тужна и плачна.
Мала би тој била, ну је друга већи јад:
правда је заспала и није је видјет сад,
нер стоји сијех дана не вијем гдје у крову,
далече прогнана; заман ју тијем зову,
у крову зач стоји и неће да чује,
да јој се јад зброји, у ком свијет тугује.
Вај знано да ми јес, гди правда тај тужи,
молио бих моју чес, да ме ш њом садружи,
да ме чес проводи, ако се може ријет,
по копну и води дери тја на он свијет.
Прва би ријеч моја, да се гди ш њом стану:
камо се влас твоја застани на страну?
Гди ти је мач свијетли тај, јак сунце ки сјаше,
с којијем ти вас свијет сај у круни владаше,
на столу кад сташе тер мачем на длаку
на поли цијепаше на столи ствар сваку?
Све копно, све море а сада злопати
и суд се не море без мита имати;
и тко има имати, тогај суд позива,
праведан да плати, а дужан да ужива.
Њека се још друга коштрава уплоди,
и жалос и туга меу свијеми народи,
дводуплијем језиком вај гди се праштају
а с химбом великом у омрази остају.
На столу једному с химбом се благује,
а један другому жели смрт да чује,
и лицем се љубе, ну је целов тај заман,
потајне зле зубе зач неће сказат ван;
нер хоће од друга друг с химбом на свијети
у омрази из круга срдачце подријети,
поколи другу друг у омрази стојећи
не прашта гријех ни дуг, с химбом га топећи.
Како се надају ки у срцу тој носе,
кад милос питају, да милос испросе,
прид твојом милости кад реку притужни:
мој отче опрости, криви смо и дужни,
проштен'ја питамо за дуге да нам даш,
како ми праштамо дужником вас дуг наш!
О вишњи у вишњијех, небески отче мој,
прашта ли таки гријех и правда и суд твој?
Зашто се мени мни, да с молбом од тебе
питају по све дни освету врх себе;
злосрди нарав свој зач неће тој рећи,
што рече синак твој на крижу висећи,
да онимијем простиш гријех, ки му смрт задаше,
мучену врху свијех за зледи за наше;
нер такој, нер такој, стојећи у омрази,
напокон суд их твој и правда порази,
тер доли вајмех тач у вјечној тамности
слиједећи вјечни плач проводе жалости.
Ну си ти милостив тер тај гњијев од згара
грјешника, што је крив, с наглости не кара,
врјемена нер чекаш, да сузом дуг плати,
и да му милос даш, ако се обрати;
зач ће прије свакоја свијем свијетом липсати,
нер да се ријеч твоја мој отче прикрати.
Ријеч овуј рече сам (а ти тој добро знаш),
грјешником нека нам уфан'је вјечно даш:
ја нећу смрт пријеку, нер желим да је жив
ономуј грјешнику, ки плати што је крив.
Што је друго плаћен'је, мој отче, него ли
скрушено враћен'је, тко за гријех свој моли,
молећи тер плаче скрушено до гроба,
да плачем оплаче сву нечист од злоба,
и с вељом жалости да толи умиљен
ономуј опрости, с кога је увриђен.
То ли је инако, он ки је врху свијех
неће му никако дуг простит ни свој гријех.
Вај тијем се врати свак тер свој дуг заплати,
зач је плач заман свак, кад живот твој скрати;
заман се пак цвијели, заман је пак уздах,
кад се дух раздијели а тијело гре у прах.
Није тадај просити проштен'ја од бога,
тко неће простити дужником прије тога,
зашто је праведан небески отац тај,
за смртни гријех један тер дава плачни вај.
Ље мноштво од злоба тко веће дни трати,
томуј се подоба да веће зло пати,
и душа ка пада у доње мрклости,
веће се не нада прић к вишњој свитлости;
од вишњега отца зач је суд и одлука,
ни сврхе ни конца да не има тај мука.
Ну мало тој хају, у омрази ки стоје,
да доли падају за зледи за своје.
Не само свјетовни у томуј поразу
ма јоште црковни тимијем се злом пасу,
а навлаш сијех дана тај се злед пригоди,
да везан везана дријешећи слободи!
Мним такој ки вежу и такој ки дријеше,
да већма вез стежу и већма сагријеше,
тер о чем настоје, мој отче блажени,
од правде од твоје тијем ће бит плаћени.
Највеће пастиру овој се приклада,
у великом немиру ки обор свој влада,
тер вајмех стадо тој по све дни злопати,
зач мира ни покој не море пријати;
тер ти се не плоди, нити му расте број,
нер свак час доходи на мање стадо тој;
и с тогај немира, у обору ки бјеше,
стадо се растјера и далеч побјеже,
тер гди су лугови али пак у пољу
без страже вукови овчице те кољу.
Што ли је остало од стада од тога,
веће је познало зло нер ли прије тога;
зач се јур скончава тој, што је остало,
ар пастир продава све овце за мало,
тер трудне те овце ни блазни ни љуби,
нер иште трговце, да их прије изгуби.
Тијем отче блажени, слатко те ја мољу,
на он свијет прожени с омразом злу вољу,
нека није немира, ни омраза, ни свада,
од тогај пастира до тужнога стада.
Чин овце све, које осташе на дому,
у гоју да стоје и у миру вјечному,
нека их тва рука злосрдја избави
од бијеснога вука, ки стада крвави
и зуби раздира овчице, боже мој,
и чељус опира у крви праведној.
Тијем твоје тој царство једнага с пастири
све остало крстјанство опћено намири.
Још отче немој нас, ако се подоба,
увести у напас по све дни до гроба.
Ну не дим ја такој, приславна твоја влас
до вијека да створ твој уводи у напас,
нер твојом области допустиш кад годи,
да чловјек с напасти трудан бој проводи,
тер напас кад чује, велик труд оћути
и велми тугује у тијели и у пути.
Ље свак час и вриме, што већма тугује,
то већма тве име на помоћ кликује;
зач војник сам себе не може бранити,
мој отче, без тебе ни живот схранити,
нека се познава по труду од боја,
кога је нарава узмножна влас твоја,
твоја влас приславна, ка у дне и у ноћи
вазда је приправна свакога помоћи,
а навлаш војнике, ки у те уфају
ударце велике тер у штит примају,
и јави и у сан, приславни боже мој,
и обноћ и обноћ бијући трудан бој.
I свуди куд ходе, по мору и суху,
свуди рат находе у тијелу и у духу;
навлаш три познају меју све остале
ки нам бој задају и труде не мале:
ђавао, свијет, наша пут, мој отче праведни,
с размирјем бој приљут дају нам по све дни.
Чемеран тај пораз ну војник добива,
сузами свој образ ки често умива,
тко уздише, тко цвијели, тко пости кад може,
и пјенез тко дијели, да убога поможе,
тко тече и хрли, да Јесуса присвета
скрушено загрли на крижу пропета;
водицом блаженом још тко се поштрапа,
с молитвом скрушеном без мача и штапа,
по божјој области безгрјешан кад буде,
речене напасти тај грјешник добуде.
Четврти њеки бој јоште је на свијети,
од кога непокој трудан је поднијети,
вај кому није лијека да свој бијес утажи,
нер само смрт пријека телеса ка пражи;
зач водом блаженом, кад смо ш њим у рати,
ни молбом скрушеном није га моћ прогнати;
кад ли се крстимо, крижа се не хаје,
нер већи примамо труд ки нам задаје.
А камо, тко прави: тко је тај, рец' мени,
горчије нарави нер ђавал пакљени?
Дим, да је чловјек зао, од кога нарав свој
горчи је нер ђавао у јами пакљеној.
Тијем писма говоре: ђавал је нарави,
злед коју не море дјеловат по глави,
дјелује по куди; јоште се находи,
да чловјек злом ћуди ђавола надходи.
Тијем отче, упасти не дај нам доли тач
у пропас напасти, безгрјешни гди је плач,
него ли избав' нас и чувај и бљуди
свијех зала по вијек вас а навлаш злијех људи,
нека т' се хвала да, мој отче приблажен,
и сада и вазда по вас вијек и амен.
Зач ино не жели дух наше слабости,
нер да се весели при твојој милости,
у краму у твому с тобоме заједно,
ки је справан свакому, тко живе праведно,
тко химбу не слиједи, нер ли пун доброте
и труднијех не вриједи, а навлаш сироте;
тко слиједи друм прави и љуби свакога,
горуштом љубави уредбом од бога.
