Леуте твоја слас вај што се прикрати,
у толи плачан глас тер скопос обрати?
Које се тужице с јадови стекоше,
с колијенци све житце тер се тач сметоше,
сметено тер сада у плачан глас звониш
како све од јада сузице да рониш,
тер сцијени живот мој, да у плачној незгоди
јадовит уздах твој на он свијет проходи?
Мој драги леуте, тој ли су тве службе
да моје минуте понавља све тужбе!
Леуте љувени, нијес ли твом сладости
разговор бил мени у свакој жалости?
А сад се, сва радос и рајски скопос твој
обрати у жалос и у плачни непокој,
звоњен'је тој твоје с вељега немира
с коријенком тер моје све срце подира;
зач моје све пјесни и моју сву радос
у плачне бољезни обрати и у жалос.
Вај не вијем, што би тој тер тужбу туј справи,
да трудан живот мој с тијелом се растави,
и жељно уздишу у муци и труду
гди твој бук услишу, јак гусли гди гуду.
Затој сад сваки створ вапију, да чује
мој плачни разговор гди са мном тугује,
да чује плач приљут, вај ки ми домори,
зашто се мој леут у гусли сатвори.
Еликонску дружбу с планине тијем зовем
на мој плач и тужбу, у сузах гди пловем,
да чује тај дружба од горе зелене,
што је плач и тужба и муке пакљене,
гдје мене сад пријека затијече тужна смрт,
јак трудна јељенка прид ловци бијесан хрт;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
О виле водене, молим вас јадован,
из воде студене изљесте мало ван,
језера од воде с кладенци оставте,
на моје зле згоде тер се све приправте,
тер ћете видјети воде ван стојећи,
како је цвијелећи, јадове бројећи;
јадован најлише, с којим је чес худа
гди жељно уздише од муке и труда,
тер се туј од јада, гди рони сузице,
жив камен распада од веље тужице;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
О виле љувене од поља и од равнин
и од горе зелене алити од планин,
од сваке зеленце, ако цвијет берете
у гиздаве венце, што тамо плетете
при води студеној, о дружбо гиздава,
у гори зеленој, гди је ваша дубрава,
рад божје љубави слишајте уздах мој,
по зелени трави не берте цвијетје тој.
Вај, то ли у зору појете пјесанце,
ливадом у хору изводећи танце,
о дружбо придрага, блазнећи сатире,
да с вами једнага и поју и свире:
скратите танчац тај, скратите и пјесни,
а чујте тужан вај и моје бољезни;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
Сатири, молим вас, љувени и мили,
слиште мој плачан глас, јадовно ки цвили,
и тамо оставте дубраве и луге,
и сви се приправте на мој плач и туге;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
Вај морске сирене, једа још може бит,
труђахна ви мене немојте ознобит,
немојте за вас свијет рад мога пораза
толико слатко пјет пучином из гласа;
из дубин на крај сух него ли придите,
расцвиљен нер мој дух у тужби видите:
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
Арион драги мој, ако се сад бродиш
у плавци у којој мрнаре тер двориш,
који ти говоре пријетећи и праве,
да тебе уморе и с благом раставе;
приз вољу тер појеш пучину бродећи
из дубин тер зовеш дупина молећи,
да тебе риба тај по својој љубави
на здравје на сух крај пучином приплави:
тако ти здраво прит туј морску пучину,
немој ме оставит у тужби гди гину;
молим те рад бога, Арион гиздави,
до мене небога хрло се сад справи,
тере ћеш вајмех чут тере ћеш познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли гди ходећи Орфео гиздави
у лиру звонећи ходиш по дубрави,
појући прислатко, тер гди глас твој чује
звијерен'је туј свако за тобом путује,
и птице не поју противнијем наравом,
гди сладос туј твоју бирају дубравом;
земља, лијес и ками још гди глас твој слишу
и звијезде на[д] нами од сласти уздишу;
од пакла прид врати то ли си сад пришал,
да ти се поврати, што жели твој мисал,
складаје туј тужбу тер појеш и звониш,
пакљену да дружбу на милос приклониш,
тер твој плач примага пакљену усилос,
Еуридиче драга да т' се да за милос:
тако ти добити туј твоју дружицу,
немој већ звонити, складаје тужицу,
нер ли се хрло справ', тегући пут мене,
да види тва љубав гди живот мој вене;
тере ћеш вајмех чут тере ћеш познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли гди пландују пастири кон стада
тере се радују без туге и јада,
и гди се веселе при води стојећи
под сјеном од јеле у дипли звонећи:
љувено сад мољу пастирску туј дружбу,
да чује невољу и мој плач и тужбу,
грозније гди плачем и горче од јада,
нер да ми тко мачем срдачце пропада
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
I ви све дјевице, и ви све госпоје,
слишајте тужице и јаде све моје
и вељу бољезан, гди труди свијес моја,
да јави ни у сан не имам покоја,
нер плачну и тужну дух се мој скончаје,
јак робу и сужну, ки у везу дни траје;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
I остала младости, молим вас бога рад,
слишајте жалости и с тужбом горчи јад,
гди мене вајмех тач толик труд расцвијели,
јак болна смр[т]ни мач кад с духом раздијели;
тер вајмех у тужби сузице ронећи
скончам се на служби, несрјећу дворећи,
несрјећни једа час сврнут се кад буде,
тер тужан мој пораз с плачем се забуде;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је гди гусар у гори зеленој
на толи плачну ствар садружит живот мој,
да види и чује и право да суди,
како тај тугује, тко пријеку смрт жуди,
јак рањен тај чловјек ки једва копоре,
раници својој лијек гди најти не море;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати
То ли је гди војник оружан у боју,
и пјешац и коњик, за љубав за моју
оружје врз' своје тер мало гојно стој
а тужбе слиш' моје и трудни непокој,
гди вене и блиједи у сузах ме лице,
а плач ми мој вриједи у срцу ранице;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је гди сужан, који се дресели,
окован и тужан слободе тер жели:
забуди тужан јад и осталу злу вољу
тер моју вајмех сад разбирај невољу,
вај гди се уздах мој од срца подира,
јак смртни непокој да у себи разбира;
и дух се мој дијели сузице ронећи,
како куф прибијели крај ријеке стојећи,
видећи смртни час крај ријеке студене,
тер пусти жељан глас, травица да вене;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
О птице разлике, све које бог створи,
дробне и велике у пољу и у гори,
у славном прољетју кад жубер справите
по трави и цвијетју тер се тач славите:
оставте жубер тај по цвијетју и трави
а слиште тужбен вај и мој плач крвави,
гди трепти м' моја пут не инако, право дим,
нер како гибак прут кад вихар свије њим;
алити тај сужан, ки чезне и преда,
животом ки је дужан тер пријеку смрт гледа;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
Звијерен'је остало, рад божје љубави,
велико и мало, разлике нарави,
постојте у гоју тер вајмех придите,
да тужбу сву моју и жалос видите,
гди ми се сваки влас извија на глави,
смишљаје моћ и влас од смртне нарави,
ка својом кријепости стрилами лук справи
тер живот не прости младости гиздави;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли гди остаје млада удовица
тер јој смрт задаје љувена стрјелица,
молим ју рад бога, да остави чемер тај,
а на ме небога и тужна погледај,
непокој гди мене у вјечни плач стави,
од дружбе љувене који ме растави;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
Тој ли је гди мајка у плачу и тужби,
стара и нејака несрећи на служби,
којој смрт простријели јединог[а] синка,
тер тужи и цвијели из гласа и вика:
туј мајку ја мољу, рад божје љубави,
да своју злу вољу и свој плач устави,
а к мени да приде, гди вајмех тугују,
ње очи да виде и уши да чују,
како ја сузами терем се вајмех вас,
да пуца жив ками, слишаје мој пораз;
зач не вијем на свијети ја тужан никадар
језиком изријети толико плачну ствар;
да пуца тврд мрамор и земља да тужи,
и зене сух јавор, да мој плач садружи,
у сузах гдје плову прије мртав нер ли жив,
и сваки створ зову на мој плач бољежљив;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је сестрица гди плачна остала,
којој је стрјелица срдачце пропала,
тер се сва од јада за братцом цвјелећи
у плачу распада душицу дијелећи,
и одира свој образ и нокте крвави
скубући прам и влас од туге на глави:
молим туј сестрицу с великом љубезни,
до остави тужицу и своје бољезни,
да веће не тужи и братца не жали,
нер мене да здружи меу вас створ остали,
гди ме смр' озноби тер с вељом жалости
сад ми се сви зглоби растају од кости,
и тужно ме срце вај све се подира;
јак на час од смрце, кад болан умира;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли гди грлица јадове разбира
којојзи тужица срдачце подира,
и с плачем и с тугом гди пушта уздах свој,
цвилећи за другом на грани на сухој;
али пак гди мути вир бистре водице,
свршено да ћути љувене тужице:
богом ћу туј птицу заклинат ја саде,
да парја тужицу и своје све јаде,
нека се упути пут мене љувено,
да чује што ћути ме срце ледено,
које се у сто дил јадовно распада,
јак да га један стрил објестран пропада;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
гди ми се мој леут у гусли обрати.
Напокон јавор сух кликују из горе,
да види гди мој дух смирит се не море,
нер ли се приправља то већма сваки час,
да мој труд понавља и тужни мој пораз,
гди неће мој леут узрок ми казати,
у чемер толи љут што сладос обрати.
Вај сухи јаворе, тер тужна свијес моја
ни мој дух не море пријати покоја,
мој леут рајску слас гди вајмех изгуби,
а толи плачан глас с јадови обљуби.
Тијем сухи јаворе, гди мој дух сад тужи,
јаох ако бит море, трудна ме садружи
у тужној бољезни, ка срце ме двоји,
појући у пјесни гди се плач мој гоји;
тере ћеш познати, које су тужице
кому чес обрати сву радос на нице,
тере ћеш вајмех чут тере ћеш познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је гди ловор у гори зеленој,
слиш' плачни разговор и тужни уздах мој,
с коликом бољезни проводим све труде,
у плачне бољезни гди леут мој гуде;
и леут мој мили од веље тужице
грозно ме расцвили у јадне сузице,
а неће за вас свијет, за љубав и милос,
тужбу ми своју ријет ни плачну усилос,
ни своје звоњен'је јадовно гди звони
на моје мољен'је да вајмех приклони,
с горуштом љубави вај гди га сад мољу,
да ми труд објави и моју невољу.
А за тој, а за тој, ловоре зелени,
справи се на плач мој, вај мени, вај мени,
тере ћеш вајмех чут, тере ћеш познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је гдје јела сред горе зелене
границе надвела врх воде студене,
тер својом зеленцом гди рајски хладак свој
над живијем студенцом језеро брани тој,
и чини добар штит и не да за ништа
сунчаној зраци прит сва љета и годишта:
на плач ћу звати мој туј јелу високу,
да види непокој и тужбу жестоку,
које су бољезни и жалос и туга,
гдје срце ме бијесни подријет се из круга;
зач толик непокој не може носити,
гди неће леут мој весело звонити,
нер свак час од јада плачу му све житце,
тер већма приклада к јадовом сузице;
тер ћете вајмех чут тер ћете познати,
како се мој леут у гусли обрати.
То ли је зелен бор, ки чини хладиште,
гди је вилам разговор и рајско пландиште,
прољетјем најлише сред зелене горе,
гди славиц биљише с вечера до зоре,
у ком је стражица вилињој нарави,
доколи даница био данак објави:
притихи славицу, љувени славју мој,
остави стражицу тој дружби вилињој,
нека спе у цвијетју те виле свој санак,
а ти тач у пијетју не чекај био данак;
чин' виле да буди дубравом и лугом
грлица ка труди цвилећи за другом,
вај а ти садружи, молим те бога рад,
мој живот ки тужи и цвили грозно сад,
а са мном ти плачи, мој славју гиздави,
тер ве ми томачи, што леут мој прави.
Зашто се мени мни, зашто ја чиним суд,
мој леут љувени да слиједи плачни труд,
који труд ниткоре, говору ја теби,
познати не море нер сам бог на неби,
тер неће звонити како је научан
ни свој труд одкрити, зашто је тач мучан.
Само мним, да вели: плачна је ствар овој;
искусит тко жели мој пакљен непокој,
слиш' мене леута тер ћете познати,
што је тужба приљута и грозно плакати.
У вриме у свако, сваки час до сада,
звонил сам прислатко без туге и јада,
и учини ма сладос, коју сад бог скрати,
разлику да младос у мрамор обрати,
од мнозијех јоште вил чинил сам мом сласти
да буде љувен стрил срдачца пропасти;
чинил сам још мноштво од дјевиц и госпој
ставити у робство љубави под стијег свој;
и чиних већекрат, да многе госпоје
ван себе буду стат сладости рад моје;
мнократ је уздисал још мрамор студени,
када је услишал мој скопос љувени;
и чиних сузами сух јавор опрати,
и да се жив ками гори дном обрати;
ма сладос толика чини пањ плакати
и оружна војника с коњица сјахати,
тер пјеша[ц] ста муче, гди слатко звоњах ја,
и оружје све свуче и од себе сметну тја;
рад моје љубави још чиних по гласу
вукови и лави с јагањци да пасу;
још чиних њекада срјед густе дубраве
пастири сва стада да у забит поставе,
говеда и краве и остало што бјеше,
ни сијена ни траве тер пасти не хтјеше;
и све псе стражнике једнага са овцами
од сласти толике мој скопос замами,
вај сви се смамише те бијесно у пријеко
по земљи пролише сир, масло и млијеко.
Још чини сатире прислатки скопос мој
да у дипли не свире у гори зеленој,
и у сваком како мраз да срце остане,
докли мој слатки глас звонећи пристане.
Још чини травица, гди скопос мој звони,
по земљи на ница да листак приклони;
јоште ма веља слас звонећи учини
серенам вазет глас по морској пучини,
како пањ тер сташе врх вала морскога
и свака уздаше звоњен'ја рад мога.
А сад се ма младос прем свасма прикрати
и љувен мој скопос у жалос обрати,
зач хотије моја чес, јадовно да тужим
и жалос и болес цвијелећи да здружим,
видећи гди онај, ка од тијела дух свлачи
и која вас свијет сај и плеше и тлачи,
краљица охола у круни стојећи,
с тетивом врх кола напет лук носећи,
и тужна наказан на бедри на сухој
ношаше напасан стријелами тркач свој!
Тужнију вајмех ствар под небом на свијети
не бјеше никадар очима видјети,
вај разми гледати од пука гди мноштво,
гола кос' и гњати, вођаше у робство;
вођаше везане царе и чесаре,
и краље и бане и младе и старе;
папе с гарденали јоште туј вођаху,
злати плувијали на кијех се свијетљаху,
и дмитре богате ношаху вај мени
бисерне и злате с дразијеми камени;
бискупе остале још виђах, гди ходе
тер тужбе не мале меу собом проводе.
У робству у тому свезани још стаху,
у оружју свијетлому јак сунце ки сјаху,
храбрени војници, витези пристали,
пјешци и коњици, ки би свијет рвали,
и младци гиздави, љувени и мили,
с вукови и лави који би бој били.
Разлицијех госпоја још бјеше видјети,
ке од плача свијес моја не може изријети,
а навлаш краљице, круњене ке бјеху,
и уресне дијевице, јак цвијетје ке цтијеху.
Још ми се објави, гдје бјеше мноштво тој
дјетинске нарави видјети велик број,
меу сужне остале још се туј виђаше,
младјенце гди мале у робству вођаше,
младјенце нејаке, ке бјеше ње сила
од прси од мајке злосрдо зграбила,
од женске утробе ки бјеху прем пали
а гријеха ни злобе не бјеху познали,
тер тужни и плачни почеше пихати,
јак жедни и лачни да хоће сисати.
Још тужба велика бјеше свијех држава,
разлицијех језика, што нарав саздава;
и кад чух језик мој цвилећи у плачан глас,
горчији непокој не оћутих до данас.
Ово је она, ријех, тјелеси ка влада,
за први коју гријех на сај свијет бог зада.
Тер се плачне чују с јадови сузице,
гди мајке тугују и плачне удовице,
и од тужнијех сестрица ке братју изгубише
тер блиједа сва лица сузами полише;
вај тер су (не мали) жалостни јадове,
драг драга гди жали а у сузах свак плове.
I почех гледати врх робства врх тога,
могу ли ознати од дразијех гди кога;
и познах за дости у томуј вај мноштву
разлике младости и старијех у робству,
једнага у стаду, што бјеше плијенила
у нашему граду пријека смрт немила.
Меу младос осталу туј познах јадован
и Криста и Лалу, тер остах мраморан,
гди у поред хођаху, ронећи сузице,
и смртне ношаху на грлу узице,
чијем веже свакога нагла смрт и пути,
одлуку од бога кад годијер оћути;
ки узао ни вез тај није моћ раздвојит,
чијем буде вас свијет сај пламом се поновит,
мраморан тач стоје и леден како мраз,
све ране тер твоје повријеђа сваки час,
а ти си толи благ, Јесусе љувени.
Јесусе мој придраг, Јесусе блажени,
тер чекаш грјешника, једа се обрати
прије нер му смрт пријека свој живот прикрати.
Неизмјерну тву љубав тер могу познати,
гди нећеш мач крвав с небеса послати,
да будеш поклати свијех ки те куну тач,
и у пропас послати, гди је с трудом вјечни плач,
вај нека те душе тач тврде од грјешник
и цвиле и туже у пакли по вас вик;
земља, лијес и ками, зач не вијем мој боже,
и небо звијездами гдје трпјет то може,
сузами тер све тој неће се сатворит
али пак боже мој вас свијет се оборит,
вај, свијет се оборит, како би хотил суд,
да буде поклопит грјешнике за злу ћуд,
нека свијет не чује чловјече нехарство,
гдје куне и псује тој твоје божанство;
зашто је страшна ствар, да чловјек злосрди
злобно те за нехар псујући погрди,
спомене од смрти а неће учинит,
ка га ће растрти и у пепео расчинит,
и да ће вријеме доћ, кад се ће растворит,
и кад се неће моћ за зледи покорит,
ни гријеха ријет свога ни да се покаје
јаки све од бога тко у забит остаје.
О срце мраморно, вај срце ледено,
о срце јадовно, вај срце камено,
што се сај лед и мраз у теби његује,
тер бога и божју влас приклоно не чтује?
што је тај тврдина у теби остала,
врху свијех живина, што је нарав саздала,
тер нећеш омекшат, како би разлог ктио,
и оному хвалу дат, ки те је сатворио?
Мој оче небески, о вишњи владаоче,
о краљу анђеоски и ствари свијех створче,
сва хвала и слава самому се теби
без конца саздава у вишњијех на неби.
Небеске државе све од згора над нами
хвале те и славе једнага с звијездами;
не само вишњи двор хвалу ти саздава,
нер јоште сваки створ разлика нарава,
све звијери, све птице, хвалу ти саздају
и к земљи на нице прид тобом падају;
сва дубја, све траве, све воде и камен
хвале те и славе, у вијеке и амен;
сви бријези, све горе, рудине и поља,
с рибами све море, сви отоци до шкоља;
слави те и хвали у мноштву, мој боже,
и вас створ остали, који се ријет може,
створен'је тер свако, које ти објави,
слави те прислатко с горуштом љубави.
Још дуси проклети, ки у паклу вијек трају,
мој боже присвети очито познају,
створитељ да си тај, по ријечи ки створи
с небеси вас свијет сај и пакал ки гори,
и да ћеш јоште прит у облацијех приславан,
по пламу поновит ови свијет притаман.
Мој боже блажени, прид тобом тер трепте
сви дуси пакљени од јаме проклете,
и велми тугују пакљене силе све,
кад годи зачују мјентоват име тве;
али криж присвети кад чује ђавља влас,
на ком се пропети твој синак да за нас,
на ница падају, о славни боже мој,
зач свасма познају, да је Јесус синак твој,
ки се туј поболи, нам здравје желећи
тер драгу крв проли, нам здравје желећи;
и с твојом области пак славан приступи,
од вјечне пропасти тер врата разлупи,
тер славна влас своја и своја усилос
сужанства без броја изведе на свитлос.
А чловјек вајмех сам створен'је мимо све
забивши страх и срам, погрди име тве!
Тијем чудно у себи разбирам овуј ствар,
што чловјек туј теби показа злу нехар,
тер боже блажени не пошљеш ти сада
врх нас плам огњени и крупе од града,
и ш њими даж крвав, сумпор и црну мас,
чловјечи да нарав оћути твоју влас,
да чловјек може ријет: прави је суд хотил
оногај, ки је свијет с небеси сатворил,
узмножна своја влас за злобу проклету
згар посла врху нас злосрду освету,
и приде бријеме тој, да плача не липше
и вјечни непокој нека нас педипше;
створитељ прави наш, кога смо псовали,
посла нам крвав даж и ови труд остали,
нека се дресели сваки нас вијек вијеком,
ки га смо проклели поганскијем језиком,
а звјере дивјачно познава божју влас
тер хвалу интачно дава му сваки час.
Латинко велика, теби се јур сада
сва овај прилика с бољезни приклада;
зач си ти сама тај, нека т' је тој знати,
рад које плачни вај крстјанство све пати.
Латинко прикрасна, зао санак заспала,
пробуд' се иза сна, двигни се из кала.
Доста се с' гојила у гнусну лежећи,
јак свиња притила жиром се товећи.
Молим те бога рад, слиш' тужан уздах мој,
хрло се двигни сад и скрати санак твој,
и криоце све разим' тер вајмех сред крила
пјесанцу овуј прим', која т' се посила,
која је сијех дана од мене небога
у плачу складана с наредбом од бога.
Тијем отвор' тве уши и стани врх себе,
сваки створ гди тужи прид богом на тебе.
Зач твоје нехарство и твоја охолас
не хаје божанство ни божју моћ и влас,
и ти си највећа на свијети остала
стонтина смрдећа свијех гријеха и зала;
и тај смрад у теби, ки се је уплодил,
богу је на неби и светијем дотруднил;
жалости и туге тер неће липсати
од глада и куге и боја и рати.
А сама чини суд, хоће ли на свијети
од тебе толик труд вишњи бог поднијети;
зач се не пристоји, зашто је грјехота,
у гнусну да стоји тај твоја љепота.
Зач није твоја час, да гнусиш у калу
гиздави твој образ и сву пут осталу,
зашто си госпоје васколик ови свијет
у весел'ју стоје владала много лијет;
а сада тва хвала и с диком охолом
у гнусу остала несрјећи под колом,
од Нила тер ријека ни воде остале
не би те до вијека од гнуса опрале,
разми плач и сузе, богу се молећи,
конопац и узе на грлу носећи.
Да сам бог на неби по својој милости
сгријешен'је све теби и твоју злед прости!
Затој ми рец' мало: што срца не справиш,
испразна похвало, тер бога не славиш,
нер већма тко море у твојој држави,
куне га то горе без ниједне љубави.
Затој се устави, немој га клети тач,
зач ве се јур справи с небеса крвав мач,
с кијем ће бог послати расрду и гњев свој,
да буде поклати с државом котар твој.
Вај што ли не буде поклати крвав мач,
све ће тој познати с тужицом грозни плач,
у тужби и у муках по све дни трудећи,
туђином у руках у робству служећи.
Не само крстјаном стати ћеш на служби,
ма јоште поганом у плачу и тужби.
Зач ве се корабље с истока справљају,
и копја и сабље, да тебе карају
и плијене и робе; зач хоће божји суд,
за гријехе и злобе да трпиш толик труд,
тер ти ће бит заман по том се кајати
и обноћ и обноћ твоју злед плакати,
зач веће ни камо вуховат ни тлапит,
ни сјемо ни тамо репом се подштапит;
тер жалос и туга, смишљаје таку ствар,
тко т' је прије бил слуга, да т' је сад господар!
Зашто без разлога у теби манен бијес
и светијех и бога проклина у несвијес.
А сад те ја мољу, јаки све госпоју,
да не имаш злу вољу на пјесан на моју,
усилан зач сам био, пришло је право ријет,
да ово што сам пио, приз вољу буду пјет.
Зач наглос вај пријека од њекуда пријеши,
тер с мога језика твр' узао одријеши,
и уста отвори, ох, нека у пјесни
језик мој говори толике бољезни,
које те чекају за гријехе и злобе,
у тузи и вају да тебе ознобе.
Затој није за ништа од мене рич овај,
нер ти се навијешта очити плач и вај,
нека пак не мож рећ Латинка небога:
не могох љубав стећ ни милос од бога,
тер не би никога под небом на свијети,
да мој плач прије тога и жалос навијести;
тер бих злед парјала, велми се болећи
и мој гријех опрала сузице ронећи.
Тијем двигни главицу и у гнусу не сједи,
тер овуј здравицу, како знаш, оциједи,
коју ти посила Латинко, вајмех, сад
источна сва сила и сјевер и запад.
Љута је и горка, право се може ријет,
ну је мало још рока, да ју ћеш сву прождријет,
да ју ћеш сву прождријет тер видим у духу,
да ће сва изгорјет сирова уз суху.
Затој ме грозни плач, Латинко, сустиже,
све срце тужно тач да жељно уздише;
зач пријеши плачни дан, нека т' је тој знати,
да с кривцем праведан једнако злопати.
