Пјесанца суда напокоњега

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Пјесанца суда напокоњега
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца суда напокоњега



Колик је љетњи дан и дуга зимња ноћ,
   не море тихи сан на очи моје доћ,
нит ме труд оставља ни чемер приљути,
   нер ми се понавља непокој минути,
да вајмех свијес моја с вечера до зоре
   тихога покоја пријати не море,
и од зоре дан бијели до сунца запада
   плачно ме расцвијели, да срце испада,
трпећи толик труд ки није моћ изрећи,
   твој боже страшан суд у себи мислећи;
тер што ћу да пишем у плачне ме пјесни,
   гди једва уздишем од веље бољезни,
гди обноћ и обноћ тај чемер и туга
   коријепи вајмех ван ме срце из круга,
сваки хип и свак час слишаје над нами
   толико страшан глас пун плача с тугами,
пун тужна пораза, мој живот ки чује,
   анђелска из гласа гди трубља кликује,
тријештећи с небеса: оставте вјечни сан,
   сва мртва телеса, устанте земље ван,
зове вас бог славан, ки греде да суди
   с разлогом приправан сваку врст од људи.
Тијем ми се раствора сваки зглоб у костех
   јак риби ван мора трептећи на остех,
и јави и спећи, свак час без пристанка,
   толик труд мислећи од судњега данка,
најлише од страха, тко ће жив остати,
   кад мртви из праха буду се двизати,
тај мртва телеса, ка ће бит сва цијела,
   водећи од меса, како су прије била;
ље блиједа, ље жута, ље тужна и мрачна
   од јада приљута и труда приплачна.
Зач мртве те кости кад буду устати,
   ље ће [све] жалости и тужбе остати,
ке тужбе ниткоре под небом на свијети
   језиком не море по вас вијек изријети.
Све од свијета весел'је зач се ће прикратит
   и у плачно дресел'је с бољезни обратит;
зач неће ниједан град под небом остати,
   ки неће рат и глад и помор познати.
Све море, сва поља и од мора сваки крај,
   сви отоци до шкоља ћутит ће плачни вај
од морске вај смеће и од мутнијех валова,
   чловјеку гди неће липсати јадова,
тер сваки живи дух од чловјечје дружбе
   прити ће блијед и сух од толике тужбе.
Још се ће побољет сваки дух живући,
   и смрти пожељет у сузах пловући,
суначце над нами крваво видећи
   и мјесец с звијездами у мраку стојећи,
тер сунце неће сјат рад тужне помраке
   и мјесец неће дат свјетлости ни зраке.
I к тојзи помраци прити ће велик вај,
   зач тмасти облаци прикрит ће вас свијет сај;
а камо маглине с помраком и тмасти,
   сва поља и равнине које ће попасти,
и бријеге и горе, свуди по све стране,
   и сиње све море без зраке сунчане!
Тер неће нитко моћ, видећи толик труд,
   што је дан што је ноћ, учинит прави суд!
Још не вијем од јада, тко ће жив остати,
   згар крупе од града гди буду падати,
и гдје ће дажд крвав с камен'јем даждити,
   чловјечја да нарав тужбе се насити,
и остало живуће да плачно у тузи
   у сузе привруће јадовно просузи.
Тко ли ће на свијети, мој боже једини,
   од страха позријети к небеској висини,
с праменом над нами толик број видећи
   од звијезда с кудами по небу летећи;
а многе на тли згар с неба ће падати
   за толи плачну ствар, ку није моћ збрајати!
А камо громови и мун'је огњене
   и страшни тријескови, да трудан дух свене!
још вајмех на свијети жив чловјек будући
   да жели умријети толик труд мислећи;
зач неће бит дома ни зида на свијети,
   како прут од грома ки неће трептјети!
Тужније јадове још тко ће побројит,
   сви од свијета градове гди се ће оборит;
толико трудан вај тер се ће видјети,
   кад приде расап тај свијем људем на свијети.
К томуј бих рад знати, тко не би просузио,
   гди неће остати у зиду камен цио;
на земљи ни у зиду, нер се ће све стући,
   све тужбе да обиду сваки дух живући;
од труда и ваја камен'је гди пуца
   и гди се раздваја меу собом и туца.
Тужбе су приплачне још вајмех смишљати,
   све звијери дивјачне гди се ће састати,
оставив планине дубраве и луге,
   пришад у равнине од ваја и туге,
с питомијем тер ће тач једнага у дружби
   с цвијелен'јем грозни плач складати у тужби,
складаје тужан глас по својој нарави,
   да трепти сваки влас чловјеку на глави.
Тијем јави ни спећи не може свијес моја
   у себи мислећи пријати покоја!
Тко да се не смути у себи, боже мој,
   кад вајмех оћути рикан'је страшно тој,
страхоћу толику видивши на свијети,
   вај којој прилику ја не вијем изријети,
гди како манено звијерен'је себе ван
   у стаду такмено скита се ноћ и дан,
тер вајмех од јада све у тужби остаје,
   а жеђе ни глада ниједна ствар не хаје.
Вај боже, вај боже, за тој бих знати рад,
   процијенит тко може толико плачан јад,
у стадијех гдје ходи звијерен'је дивје тој,
   и с тужбом проводи чемеран живот свој;
а неће на вољу вукови ни лави
   добитак да кољу злосрдном нарави,
о тузи приљути нер се ће забавит
   и обичај минути с јадови пробавит.
А камо тужице меу тужбе остале,
   летуште све птице велике и мале
гди се ће састати, у јата летећи,
   и од труда јадати покоја желећи,
и ке су од грабше и ке су благосне,
   неће се по на се разлучит жалосне,
у јату нер такој кад буду све бити,
   свака ће нарав свој од труда забити;
тер вајмех плах сокол ни орао окруњен
   неће бит тач охол злосрдја напуњен,
голубе и грлице да коље и дави
   и остале све птице да нокти крвав и.
Тко ли ће још ваје толике изрећи,
   грифоне и змаје, арпије видећи
здружене у јату, гди такој у дружби
   сваку врст перјату вај слиједе у тужби,
ћутећи толик вај, скончан'је видећи,
   и од страха вас свијет сај прид судом трептећи.
Надмено пак море с плимом ће вајмех прит,
   планине и горе тере ће све покрит;
жалости тер таке није било по вас вијек!
   Водице ни слатке неће бит ни за лијек;
тој рибњој нарави велик ће страх дати,
   по пустој дубрави кад буде пливати
од рибе врст свака, тер неће видјети
   ни ваога ни брака нигдјере на свијети,
ни кораљ црвени ки море саздава,
   нер морске зелени разлика нарава,
од планин и од гора које се без воде
   по копну крај мора и гоје и плоде.
Још ко би свој образ не полио сузами,
   приплачни тај пораз да види с тугами,
гди рибе пливају по пустој дубрави
   у тузи и вају с вукови и лави,
и звијери остале ке није моћ изрећи,
   велике и мале кон себе видећи.
Мним, да ће рибе ријет: камо смо ми зашле,
   ово смо други свијет пловући ми нашле!
Вај камо зајдосмо из слана мора ван,
   тер овди најдосмо у гори плачни стан!
Мним још ће цвилећи уздисат од туге
   свијех страна видећи дубраве и луге,
и траве посушне и грмје остало,
   приплачне и тужне, велико и мало;
и бил'је и ракитје и остале воћке,
   и разлико цвијетје ко не има прилике
у води у сланој, гди рибе прије тога
   слијеђаху нарав свој по дару од бога.
Мним још ће ријет рибе: није нам гди починут,
   пришле су погибе, свијету је погинут;
празан свијет остаје и он час приходи,
   да се све скончаје по копну и води.
Слано ће пак море одкрити планине,
   бријегове и горе, поља и равнине;
тер се ће вратити у прједњи битак свој,
   и живот скратити живини живућој.
Вај све ће издахнут што живо копоре,
   а пак ће присахнут до капље све море;
и слатке све воде, ке вајмех земље ван
   текући исходе и обноћ и обноћ,
све се ће присушит прид правдом прид правом
   и себе раздружит с воденијем наравом.
У тојзи незгоди тер свака ствар жива,
   по мору и води што лази и плива,
неће моћ схранити у води живот свој,
   нер се ће станити на земљи сухотној,
на копну лежећи свуди по све стране,
   водице желећи и слатке и слане.
Тер тко ће изрећи жалости толике,
   на копну видећи наказни разлике!
I рибе остале свакога нарава,
   велике и мале, што море саздава!
Гди грозе и цвиле, дахтећи мора ван,
   и с духом се дијеле, видећи судњи дан!
Тијем тко би камен био, рецте ми сви сада,
   да не би просузио горчије од јада,
толики непокој у себи мислећи,
   ки трудан живот мој не може изрећи,
од тужбе жестоке и плачне невоље
   видећи отоке, мркијенте и шкоље,
и сјеке страна свијех, знане и незнане,
   у морсцијех валовијех које су прије пране.
Тер бријези и горе свуд се ће видјети,
   гди је било прије море свијех страна по свијети;
тер ће брак присахнут, ки плоди морски крај,
   и риба издахнут, кад приде данак тај;
тер ће бит посушно, гди је море прије било,
   ље плачно и тужно морем се створило;
наказни тер таке бити ће свијех страна,
   без воде без слатке и без мора слана;
и с божјом области, за чудо не мало,
   мртво ће све пасти што је живо остало.
Неће бит чловјека, ни звијери ни птице,
   зач ће све смрт пријека приврнут на нице.
Ну живот мој труди, мислећи толик вај,
   пустошан без људи гди ће остат вас свијет сај,
без слатке водице, без сланога мора,
   без звијери, без птице, од равнин и од гора;
без рибе напокон, зач ће све липсати
   и смрти под закон приз вољу придати.
Ну не вијем вајмех сад, тко може изријети,
   толико тужан јад, ки ће бит по свијети,
гди се ће разгњити сва мртва телеса
   и тај ће смрад прити до вишњијех небеса!
Вихри ће пак силом свијех страна по свијети
   с коријенком и жилом сву зелен подријети,
да нигдир на свијети зелене травице
   неће се видјети ни од грма границе,
пољем и равнином нер се ће у тузи
   све сврнут гори дном дубраве и лузи,
до листа травице нер ће све погинут,
   да нога од птице не има гдје починут.
Зач ће тај вихар плах свуди, по све стране,
   попражит све у прах, да ништар не остане
од луга и дубраве у пољу и гори,
   од бил'ја и траве, све што сам бог створи;
ледином тер стоје без плода вас сај свијет,
   земља ће све своје зеленце пожељет.
Трудна је мисал тај разбират, вај мени,
   гди се ће вас свијет сај раставит зелени,
и од воћа и од плода и од стабар и од трава,
   и од свијех народа људскога нарава,
без ријеке, без блата, без бистра језера,
   без сребра, без злата, без бијела бисера,
напокон без руде, ка се је копала,
   велик плач и труде ка је свијету задала,
лакомос гојећи с почетка до данас,
   у оружју звонећи, сплесавши разлог вас;
лакома тер сила, како зна вишњи бог,
   ногом је скљусила и правду и разлог,
тер није моћ суд прави нигдјере видјети,
   нер се свуд крвави оружје по свијети.
Мој боже, тогај рад учини руда тај,
   рат немир и несклад да влада вас свијет сај.
Тијем сада мислите разблудни сви људи,
   ки вајмех живите с раскошом у блуди,
за сабрат иман'је ки мнозијех цвијелите
   и туђе владан'је оружјем дијелите,
што ћете тадај рећ, кад ваше све кости
   у смраду буду лећ грдобно за дости,
по земљи ван гроба, од мртвијех гди није стан,
   како се подоба да је чловјек укопан?
гди вам ће бит двори полаче и стани
   и бијели мрамори са златом пенгани?
гди вам ће бит врти с разликом зелени
   и коњи и хрти и вири студени
од бистре водице, гди се су гојиле
   мирисне травице и с цвијетјем плодиле?
Мислећи тко море још сузе не ронит,
   гди се ће све горе с бријегови оборит,
тер се ће сравнати, у труду да такој
   свасма се зло пати у ствари у свакој.
А пак ће на свијети толи поражено
   у истоку извријети језеро огњено,
у ком ће истећи горушти пламен тај,
   који ће пожећи и спражит вас свијет сај;
и с десна и с лијева и остале све стране
   ствар мртва ни жива да нигдир не остане;
нер ће свијет скончати живући тај пламен
   и у праху остати земља, лијес и камен.
Тијем кад се спомену, како ће срда тај
   у живом пламену попражит вас свијет сај,
не могу сузице уздржат у глави,
   од веље тужице мој се дух затрави;
тер тако у труду плачнога рад ваја
   сам себе забуду, да не знам тко сам ја;
тер како затрављен, тер како несвијестан,
   тер како вас смамљен, алити вина пјан,
остану како пјан, свијести се дијелећи
   и обноћ и обноћ страшни суд мислећи.
А камо глас они, а камо страшан глас,
   нада мном ки звони у трубљу сваки час,
с великом жалости ки вајмех говори:
   мрт[в]ачке ви кости движте се све гори,
зач греде узмножан бог и судац прави
   чинит суд разложан чловјечјој нарави,
тој трубљи на послух тер ће свуд по свијети
   од мртвијех сваки дух тијелом се одјети.
Тко не би свенуо, вас трептећи како прут,
   на толи страшан глас јадовит и приљут,
толика видећи неизмјерна чудеса,
   земље ван врвећи сва мртва телеса,
гди се ће познати и дрази и мили,
   и у тијели састати како су прије били!
Вај туј ће познати, гди буде мноштво тој,
   и отац и мати од срца пород свој;
и пород родјаке од крви и од плода,
   од врсти од сваке разлицијех народа.
Свој врсти на свијети још се ће туј такој
   на прсех видјети васколик живот свој,
тер се ће познати, тко је прав, тко ли свет,
   и тко ће остати осуђен и проклет,
Мисал ме ље хини, гди ће стат мноштво тој
   у малој долини, кому се не зна број,
сви од свијета народи заједно гди ће прит,
   ке чловјек расплоди, одкли је створен свијет!
Ну славни мој боже, ну створче ствари свијех,
   све твоја влас може по дјелих отајних,
покле си небеса сатворил и сај свијет,
   и тај се чудеса по теби могу ријет
да су тач саздана потајно по теби,
   тај мала пољана да уздржи на себи
народе толике, којијем наћ ниткоре
   у броју прилике, мој боже, не море,
разми ти ки си сам пун хвале и славе,
   ки отвораш вишњи крам и вишње државе,
тер славан исходиш тер собом, боже мој,
   небеске изводиш крипости и двор твој,
у облацијех приславан на дузи сједећи,
   ови свијет притаман пун злоба видећи,
да судиш праведно и мртве и живе,
   на скупу заједно и праве и криве,
нека се свијет ови, како се подоба,
   по пламу понови и очисти од злоба.
А правда и твој суд вијем да се не крати,
   праведно за свој труд свакога да плати;
ну не вијем од туге што ћу ја тадај ријет,
   у облацијех врх дуге да придеш на сај свијет
свом вишњом крипости небесцијех дворана,
   у већој свјетлости нер ли је сунчана?
Коли ће тадај бит, о вишњи боже мој,
   грјешником страховит с погледом образ твој;
а правијем толи благ и толи умиљен,
   угодан и придраг злосрдјем раздијељен!
К томуј дух мој мучи у мислех и труди,
   кад анђел разлучи од добријех зле људи,
тер душе избране достојне свој слави
   да се све сахране об десну постави,
а с лијева све злобне с великом жалости,
   које су подобне пакљеној тамности:
колик ће грозни плач укладат те душе,
   од добријех ке се тач на лијево раздруже!
сузице ронећи колик ће пријат труд,
   об лијево стојећи, чекавши страшни суд,
и трудне и мучне и јадне за дости,
   и свасма разлучне од вишње радости!
У плачу гди такој, толи расцвијељене,
   чекат ће конац свој с блаженством диљене,
гди неће моћ утећ, ни скрит се ни увријети,
   ни од бога милос стећ ни химбом опријети,
прид судцем све стоје, да би се одкриле
   за злобе за своје које су створиле;
и уфан'ја ниједнога неће моћ пријати,
   пред судом од бога да им се суд скрати,
чекаје тужни час, када ће упасти
   у толи стрмен јаз пакљене пропасти.
А камо страшни глас пун јада и туге,
   кад кликне божја влас сједећи врх дуге:
проклети ко сте ви за злобе од мене,
   у вјечне пођте сви жалости пакљене,
гди је плач и тужба и уздаха за дости
   и скржит од зуба и вјечне жалости;
гди неће нитко вас без конца и амен
   позријети мој образ ни мој хип приблажен!
Мним, да ће потрептјет прид вихром како прут
   небеса и вас свијет, кад буду тој зачут!
Толико грозан плач, тко ли ће изријети,
   кад анђел крвав мач туј буде подријети,
згонећи у тај час душице суђене
   у огњену туј пропас од јаме пакљене,
ку земља отвори, суд божи хотећи,
   црна маст гди гори и сумпор смрдећи;
тер ће јаз прождријети све грјешне душице
   и у пропас занијети од вјечне тужице.
Гдје ће плач простријети и у тмастој мрклости
   неће моћ позријети сунчане свјетлости,
у тијелу и у души у паклу да такој
   цвијели се и тужи и ћути непокој;
родитељ гди сина али син родјаке
   с прикором проклина у псости разлике,
кунући хип и час, кад су се родили,
   и од свијета хитру влас, с ком се су гојили,
у приплачне пјесни, ке није моћ збрајати,
   од веље бољезни ке ћу сад парјати,
нека се устави ови плач приљути,
   и свасма заглави непокој минути,
без туге и ваја оставив злотворе
   да врата од раја добријем се отворе.
Ну не вије живот мој, ни јави ни спећи,
   весел'је славно тој свршено изрећи,
које ће тадај стећ праведни у тај час,
   кад буде судац рећ у толи смиљен глас:
придите праведни у моје краљевство,
   гди ћете по све дни уживат блаженство!
придите у мој крам, урешен и славан,
   од вијека ки је вам обећан и справан!
гди ћете прибиват без туге и ваја
   и славу уживат с весел'јем од раја.
Тер ће плач приљути и тужно дресел'је
   туђер се сврнути у рајско весел'је,
с толиком радости ка ће туј настати,
   ку мојој слабости ни дано збрајати;
с толиком свитлости ка ће згар синути,
   и с божјом милости праведне двигнути
врху свијех облака, блажени гди је двор
   и полача рајска од бога чудан створ.
Ље кад се двигнути сви буду једнага,
   пјесан ће кликнути тај дружба придрага:
свет, присвет и блажен, једини створче наш,
   по вас вијек и амен свакоја ки владаш;
блажени и он час меу дјела остала,
   кад нас је твоја влас на сај свијет саздала.
Туј се ће сва састат весела тај дружба,
   гди неће веће знат што је плач и тужба
у вишњему краму, у славној држави,
   горећи у пламу од вјечне љубави.
А свијет ће остати опуштен свасма тач,
   и смрт ће спасати од бедре лук и тркач;
зач веће нигдјере неће се на свијети
   ни птица ни звијере ни чловјек видјети,
ни ниједна ствар жива, на копну ни у води,
   што лети и плива, што љезе и ходи.
I свијет ће бити тад без ниједне цкврни чист,
   јак чисти гристалад и од злата чиста лист!
К томуј се неће знат годишта ни љета,
   ни се ће тко надат скончан'ју од свијета.
Вјечни ће бити дан, сунце ће све сјати,
   ну не вијем ноћни сан гди се ће тајати,
врјемена ни рока зач неће бит тадај,
   ни сунца истока, ни тмасти запад тај,
с кијем сунце заходи, био дан кад мине,
   а јутром исходи у истоку и сине.
Тер запад тер исток неће мрак познати,
   и стат ће на један рок по вас вијек и сјати,
без сињијех облака, без снијега и дажда,
   без тмаста помрака, без слане, без града.
Толике свјелости тер тко ће сцијенит моћ,
   кад с божјом милости стлачи се тмаста ноћ,
кад вјечни дан сване протива нарави,
   тер се с тмом растане по божјој љубави!
Нит се ће видјети јутрња даница,
   да зором посвијети гусаром стражица,
ни звијезде остале, кијем слаба свијес моја,
   велике и мале, не може знат броја.
Свјетлушта тај крипос зач звијездам осталијем
   вазет ће сву свитлос, велицијем и малијем;
и свјетлос тај ће сјат по врјемена свака
   и сунце неће знат ни мисец помрака.
С начином праведно затој бих рад знати,
   годиште наредно гди се ће тајати?
куд ли ће кровом проћ, кад свасма одлучи
   сунчано коло оћ, кад се ш њим разлучи?
како ли дан бијели да тадај осване,
   када се раздијели од зраке сунчане?
како ли тмаста ноћ тадај ће остати,
   кад мјесећ неће моћ промјене познати?
Гди сунце сахрани прољетја и љета,
   и јесен настани на концу од свијета,
и зимња врјемена сјевернијем поразом,
   мосура ледена гди неће бит с мразом!
Гди ли ће нарав стат разлике зелени,
   ка веће неће дат без конца по све дни
ни плода ни сјеме, нер ће тач трајати
   неплодна све вријеме, гди се ће тајати!
Дим вријеме чудно тој, ко неће никадар
   скончати конац свој, толи је чудна ствар!
Моју свијес нејаку тијем не вијем ја справит,
   толико ствар танку да будем објавит.
Тијем чинте прави суд тер ћете сви рећи,
   да је то велик труд поднести врх плећи.
Ну ако ме тко пита, када ће тој бити,
   скончан'је од свијета кад ли се згодити:
ниткор ме не куси, нер мисал приврати,
   зач ни ја ни друзи не могу тој знати,
разми сам да би бил да му бог објави,
   давши му своје дил горуште љубави.
Зламен'је ље свако каже се на свијет сај,
   у вриме у кратко да ће прит данак тај.
Зач је свијет пун злоба, ке чловјек зао твори,
   за ке се подоба да у пламу све згори,
и да се свијет ови рад божје освете
   по пламу понови за злобе проклете.
Тијем вишњи приходи и с тобом вас свој двор
   у слави изводи, да суди сваки створ,
да веће по вас вијек за зледи прихуде
   за сјеме жив чловјек остати не буде.
Зач кад суд одсуди, вај неће остати
   ниједна врст од људи, ни земљу плесати;
тер судац гнијеван тај, ки страшан приходи,
   чинит ће вас свијет сај да се зла слободи.
Страшан ће прит и доћ с небеске висине,
   прогнати тмасту ноћ, вјечни дан да сине;
неправду видећи злосрдо нер сада,
   вас сај свијет цвилећи краљује и влада,
у оружју у нагу, тер пуна свијех зала
   при иман'ју драгу правду је прогнала
под земљу на он свијет, тер вајмех сијех дана
   право се може ријет: правда је прогнана.
Није веће разлога, право се не суди,
   није страха од бога ни стида од људи,
и цијеле није вјере, вриједни се не чују,
   добри се сви тјере, а злобни краљују;
и од гријеха теготе веље се разбиру,
   цвиле се сироте и на мијех одиру;
плачу удовице и у тужби дни траја,
   и чисте дјевице слободу страђају,
дјевичној младости уресној најлише
   тер нигдјер жалости ни тужбе не липше;
зач таман ови свијет и расап злијех људи
   од дијевства рајски цвијет трга им и пруди.
Други је гријех већи, противан разлогу,
   који ја изрећи од стида не могу,
у ком је толик смрад и налијеп приљути,
   тијем га ћу муче сад од стида минути.
А камо они гријех, злосрдја напуњен,
   врх злоба врху свијех нехарством окруњен,
ки оца и сина и духа светога
   и светијех проклина и себе самога;
тер дух мој не може процијенит по себи,
   гди сај свијет тој може уздржат на себи,
нехарно гди такој створитеља чтују,
   да тијело и дух свој ђаволу дарују.
I сва зла остала, која се могу ријет
   вај да су настала одкли је створен свијет,
гоје се и плоде сваки хип и свак час,
   и многе заводе душице у пропас.
Ну с' твоје биче слао и труде велике,
   кими си педипсао народе разлике;
слао си рат, слао си глад и помор, како знаш,
   и сваки плачан јад за зледи и гријех наш,
и к томуј сваки труд, једа кад оставе
   лоштине и злу ћуд, тер тебе прославе;
да себе спознају, спознавши да такој
   нечисте парјају нечисти и гријех свој;
тер није ноћ тер није дан, тер није хип тер није час,
   одкле је свијет саздан могу ријет до данас,
да злоба грјешна тај злијем духом у дружби
   не влада вас свијет сај у плачу и тужби.
То ли би тко рекал, прашаје мене сад,
   од куд је истекал првога гријеха смрад:
дим, да га објави најпрво врху нас
   у вишњој држави анђелска охолас,
најљепши божји створ тер анђел вајмех сам
   изгуби рајски двор по себи и тај крам,
охоло мислећи: ја ћу бит по себи
   с пристол'јем сједећи највиши на неби;
покли сам свјетљи ја, нер придраги ками,
   и сунце које сја над свијеми звијездами,
врх звијезда врху свијех славан ћу гори прит
   вишњему у вишњијех приличан тер ћу бит.
Тијем боже не ктје тој трпјети твоја влас,
   анђела нер створ твој згар врже у пропас,
ки бјеше тач охол да у пакли прибива,
   од анђела ђавол тер се сад назива.
Ну што ћу сад ријети од првијех родјака,
   кијем бјеше на свисти подложна ствар свака!
Све имаху на вољу, све бјеху сабрали,
   чијем напас ђавољу не бјеху познали;
а навлаш смрт пријека ни други непокој
   да вијеком до вијека не може живот свој
од тијела раставит, од тијела тога рад,
   ни у земљу поставит како га ставља сад.
Тијем боже, тијем боже, дај ми знат тве царство,
   процијенит тко може чловјечје нехарство,
давши му толик дар, ки не вијем збрајати,
   за толи малу ствар да живот свој скрати,
од жене у руке давши се владати,
   сваки труд и муке и све зло да пати.
Ти боже чловјека сам сазда на сај свијет,
   да твоја прилика вазда се може ријет;
и ребро од кости којему отвори,
   по твојој милости жену му сатвори,
да је ш њиме у дружби, и блага и збожна,
   и њему на служби да је вазда подложна.
Давши њим толик дар на[д] твоје све створе,
   ки нитко никадар изријети не море,
меу добра остала земаљски да им рај,
   гди вајмех до мала краљева дружба тај;
зач воће прислатко, што за те ти схрани,
   у вриме у свако тер га њим забрани,
вај да га сабљуду, да је цијело воће тој,
   да по том у труду не трају живот свој:
од воћа тога слас ну од змије напасти
   учини у тај час да буду упасти
у тужбе приљуте, да нази у труду
   радости минуте цвилећи забуду;
гди нази осташе, цвилећи тер такој
   све зледи спознаше и сваки непокој.
Тер тај гријех и нечас и несрећа худа
   чини смрт врху нас краљеват до суда,
и своје нехарство за гријех ки обљуби
   вјекуште чесарство на земљи изгуби,
и паклу отвори на вољу сва врата,
   вјечни плам гдје гори, грјешником гди је плата.
Други гријех на свијети и злоба безредна
   учини умријети чловјека праведна,
коју ствар мислећи не може свијес моја
   ни јави ни спећи пријати покоја.
Ку Абел злед створи, тер га тач братац свој
   јак звијере умори у гори зеленој!
Објерук, свом снагом, злосрдом нарави,
   кљанастом матрагом смлати га по глави!
Злосрдо тер толи, с велика прирока,
   праведну крв проли, не имавши узрока.
Ну Каин дуг плати, свијем добром раздијељен,
   и живот свој скрати од својијех устријељен;
тер њега у гори јак звијере дивјачно
   свој пород умори јадовно и плачно.
Зач сам бог посла суд с небесцијех висина,
   да прија толик труд с рођенога сина,
устриљен стрилицом у густој дубрави
   тер се тач с душицом израњен растави.
Многа су јоште зла, ка није моћ изријети,
   за која бог посла расрдје на свијети,
једа се зли људи на прави пут врате,
   тер своје зле ћуди и злобе прикрате.
Ну се злед умножи у гријесијех и у злобах,
   тер приде прст божи из облак у водах,
тер божја освета и потоп воден тај
   учини опета поновит вас свијет сај.
Ну се бог смилова тер својом љубави
   велик дар дарова чловјечјој нарави,
чловјечи скончат плод тер не ктје по води,
   из нова да народ опет се расплоди,
и остале живине, којијем се не зна број,
   да васма не изгине у водах нарав свој.
Ну не би за дости чловјеку на свијети
   водене жалости с потопом поднијети,
мој боже ти исти, што посла потоп тај,
   нека се очисти од злоба вас свијет сај;
ну мало тече тој, што боже свијет ови
   и правда и суд твој потопом понови:
сваки час и вријеме зач које приходи,
   веће се зло сјеме његује и плоди;
злоба се расплоди свијех страна по свијети,
   меу свијеми народи, ку није моћ изријети;
у вриме у свако да веље жалости
   не липше никако ни тужбе за дости;
ни расап ни штета од мнозијех држава,
   што божја освета за гријехе саздава,
краљевства тер многа гори дном обрати
   прави суд од бога, нека се гријех плати,
од којијех и данас у наша врјемена
   остаје пусти глас и с распом спомена.
О вишњи мој боже, ну љубав тај твоја
   трпјети не може, да душе без броја
у понор падају од вјечне жалости,
   да вијеком страђају небеске радости;
тер милос не скрати пријазан твоја тај,
   Јесуса послати с небеса на свијет сај,
нека се упути у тијело синак твој,
   да сваки оћути с бољезни непокој,
све од свијета бољезни да буде поднијети,
   с горуштом љувезни за народ на свијети.
Поднесе све муке благ Јесус присвети,
   давши се у руке грјешником пропети,
гди обра смрт пријеку и гди се умори,
   да вајмех чловјеку вишњи рај отвори,
да нам да тој царство у вишњој држави,
   ко наше нехарство у забит постави.
Потреба даке тај дала је узрок вас,
   син бога на свит сај да буде прит за нас,
да својом љубави и својом милости
   народ се избави пакљене жалости.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.