Ја не вијем спурјани зашто се пристоји,
вај да вас свијет храни, његује и гоји?
Зашто је велик труд и тежак за дости,
учинит прави суд мојојзи слабости
од ваше нарави, с којом је опак вај.
Ки вас враг објави и сазда на свијет сај?
Ћуди сте опаке тер ваша утроба
од муоца и од маске пуна је свијех злоба.
Тијем рецте за љубав, тијем рецте сад право,
што је опак ваш нарав, тако вам бит здраво!
Што је ребро девето, што је ребро лихо тој,
опако и проклето, тер не има такмен број,
од људи врсти свој како је дано згар,
да имају прави број по такам од ребар?
I крива ребра тај од ваше нарави
не има моћ вас свијет сај, да их управ исправи.
Још ваше утробе, к томуј бих рад знати,
без броја те злобе гдје могу здржати?
Зач ваша худа ћуд и јави и спећи
његује велик труд, свако зло мислећи;
и у бријеме у свако химбено хитро ви
са свацијем опако живете вазда сви.
Вијем, да се рађате под скалом у тмасти,
и очинство страђате, страђате и части.
I кад сте ви сити, седлат се не дате,
нег ли се копити на коњску пруцате;
ни од људи ни од бога још стида не имате,
гдје љуто свакога језиком бадате;
и гдје мир чујете, налијепом од змије
искрњијех трујете, да се мир забије.
Тијем мудри говоре, и ја суд чиним тај,
да врл'ју не море ствар саздат на свијет сај,
нер нарав опаки од ваше зле струке,
ка плоди труд сваки и с трудом све муке.
Зач у вас није нада, зач опак ваш нарав
крми вас и влада, јак тимун гњилу плав.
I ако се кад годи, о покровни врази,
у ријетко пригоди, да сте видјет блази,
није фиде у томуј и у тој се ниткоре
на свијету овомуј уфати не море;
зач је тој кратка ствар. Тијем мудар говори,
текући да товар брзо се умори;
тер вашу криву ћуд опаке нарави
чловечи ниједан суд не може да исправи.
Тко ли ју исправља, труд му је заман вас,
и туге понавља то горе сваки час;
бијела и шарена зач ћеш прије наћ врана,
и ђавла крштена, нег блага спурјана.
I у свем се познава, о вишњи боже мој,
кога је нарава ђавоље сјеме тој.
Врла је нарава, тер меу све остало
вазда се продава динара за мало;
под небом на свијет сај ну не може бити
трговац вајмех тај, тко га ће купити.
Зашто је за ништа, зач га свак погрди,
како стог буништа тугљиво ки смрди;
нит га тко купује, зач гдје се находи,
жељно с[в]е тугује и жалос проводи.
I пасју ту лаву на свијети ниткоре
за реп ни за главу ухватит не море;
зашто је пужљива, како но јегуља,
и већма тугљива нег пуста годуља.
А ниткор не зна тој, нер тко је у тузи,
како но живот мој, ки жељно просузи,
горчије од јада, од труда и од муке,
тужна рад несклада од ђавље те струке,
којој би дана влас, а не вијем од кога,
да мене сваки час прогони небога.
Од осла и кобиле повржен у зао час;
петне ми све жиле подгриже како пас,
све жиле од пета згризе ми до кости
тај струка проклета с великом горкости.
Друге ми не липше још ш њега тужице,
гдје њиву најлипше посијах пшенице,
и бјеше то жито у њиву сијано,
и свијетло и чисто по зрно избрано:
ну ђавал пакљени, на кога цвилим ја,
сву вратом ту мени њивицу посија,
тер ми се не роди пшеница тај чиста,
нер се врат расплоди, који је за ништа;
тер ђавље сјеме тој, тер ђавље тој сјеме
скончава живот мој сваки час и вриме.
Зач вајмех на свијети не могу све силе
земље ван подријети свој коријен ни жиле;
крјепено зач стоји и посахнут неће,
и свак се час гоји и плоди то веће.
Ље све то погрдих весело за дости,
зач се вас потврдих у божјој милости,
ки неће чловјека како прав господар
праведна до вијека оставит никадар.
Тијем Химен блажени, ако се може ријет,
копиле прожени под земљу на он свијет;
а прави пир љуби сваки час и вријеме,
нека се погуби до траге зло сјеме;
погуби до трага, зач вајмех, Химен мој,
у пакли није врага, како је сјеме тој;
и веће није муке, ни у пакли ки гори,
нер пасје те струке, ка сваку злед твори,
с којом су порази и јадне печали,
прид кијем би сви врази напокон бјежали.
Тер се ће право ријет, ако се тој згоди,
ово се вас сај свијет проклетства слободи.
Копили љувени, тако ја да сам здрав,
вјерујте ви мени, да вам ћу ријет управ:
не бих рад за свијет вас, докли сам на свијети,
вазет вам почтен глас ни од вас што ријети;
а тој зна бог прави, свакоја ки влада,
да од вас љубави не штедим никада,
нит се ћу бранити до гроба по све дни
вашу час схранити и ваш глас почтени.
Народи ље сваци, ки вам ћуд познају,
да сте ви опаци, разлогом провају,
и опћено говоре: под небом на свит сај
да ништор није горе, нер ли ваш нарав тај.
Како је свијем знано и сами знате сви,
да вам није згар дано, праведни да сте ви;
и нарав није дала вам, да се може ријет,
да вам се да хвала ни у чем на сај свијет.
Зач се ће прије море ожицом припљути,
али се све горе гори дном сврнути,
али се бијесан лав с козлићи смирити,
нег опак ваш нарав с бољијем се мијенити.
Затој вас молим свијех, копили љувени,
ако ви који гријех сцијените у мени,
да опаку ћуд вашу појући позлобно
у пјесни ја глашу, ако није подобно:
гријех мени не дајте, ни веле ни мало,
зач се у тој варате богато и дебело.
Зач мудри говоре, да вам је свијем знати:
био се град врх горе не може тајати,
и говедо бијело тко не умије познати,
тому је и дјело слијепцем га назвати.
Још слијепца на свијети онога зовем ја,
тко сунце видјети не може, када сја.
I на сто тко ногу ода пса поставља,
и тогај ријет могу да заман труд справља;
за ништор за друго, нер дала није нарав,
на столу у дуго да стоји пасја лав,
тер такој тер такој, кад се на сто стави,
опет се тутако прије под сто сва справи.
Затој вас свијет суди и народи сваци,
да сте сви зле ћуди и да сте опаци;
нит се наћ тко може, нит се ће објавит,
да вам криво може ребарце исправит.
Ото сте чули сад, зашто сте сви худи
и ки се гоји гад при вашој злој ћуди.
Тијем сада за љубав не кривте живот мој,
нер вашу злу нарав, ка вам је дала тој.
Затој се ја болим, бољежљив тер тако
богом се свијем молим љувено и слатко,
с великом љубави да се к вам обрате,
вашојзи нарави да злу ћуд прикрате,
нека се може ријет: ако се тој згоди,
труда се вас сај свијет на вољу слободи.
