Трудна т' је вајмех ствар чекати хип и час,
да смртни поклисар прида ми тужан глас,
ки хрли и тече за сву моћ на поспјех,
да мени прије рече: грјешниче врху свијех
остави блудни сан, зач ће хип скоро доћ,
ки ти ће бијели дан у тмасту сврнут ноћ;
тијем двигни главицу тер попи' нагло сад
чемерну здравицу, с којом је мијешан јад,
коју ти посила, ка мнозијем није драга,
с којом је тај сила, ка вас свијет примага,
која је у слободи тер куд стијег обрати,
узмножној господи свој живот прикрати;
и није тај господар што на свијет бог сазда,
славан краљ ни чесар, ки при[д] њом не пада,
ни витез оружник, ки за час бије бој,
ни пјешац ни коњик, ки се не прида њој;
и свако госпоцтво, када се усплаши,
поставља у робство и у пепел попражи;
и вриме не гледа, нер косом ку носи
злосрдо без реда прид собом све коси,
тер стара и млада тијем даром надијели,
и тко се не нада, прјеђе га расцвијели;
вај такој таман свијет горкости напуни,
гди види љепши цвијет прјеђе га обруни.
Сад не вијем, боже мој, кад буде к мени прит,
гди се ћу слуга твој прид њоме ја сакрит?
Зач тко би све горе обашал и поља,
сакрит се не море, гди је тај невоља;
а доли кад позрим, гди је двор пакљени,
тај час се вас створим у мрамор студени,
и остају како мраз расцвиљен за дости,
зашто је тај пораз без твоје радости,
и жалос и туга и муке разлике,
и ту је смрт друга ка не има прилике;
од свјетлости твоје још је туј липсан'је,
и који туј стоје, сви губе уфан'је
од твоје милости, ка гори прибива,
у вјечној свјетлости ка сунцу одсијева.
А к небу кад гледам да утеку у твој скут,
од страха вас предам трептећи како прут;
оваки зач злобан, како сам ја саде,
није боже подобан у твој крил да упаде.
Ну боже покли ти, једина крипости,
тај пехар да пити, ки синку не прости
ни дијеви блаженој, ка Исуса породи,
којом се велик број сужанства слободи:
о боже љувени, о боже узмножит,
пришло је и мени здравицу туј попит!
Покли ми не може вајмех бит инако,
пошљи ју мој боже, пошљи ју тутако.
У вријеме у свако, кад буде к мени прит,
љувено и слатко мислим ју ја попит.
Блажено затој буд' приславно тве име,
зач ми твој боже суд продљи рок и вриме;
тер мене не умори тај смртни непокој,
дочијем се покори од гријеха живот мој.
Ље стојим врх себе у мислех дан и ноћ,
могу ли прид тебе слободно тамо доћ?
Зач људи говоре (како се може знат,)
да вас свијет не море бољезан туј саздат,
достојна која јес, да чини чловјека
туј славу од небес уживат до вијека.
Ну си сам рекал ти: нећу смрт од грјешник,
нер тко се обрати, живјет ће по вас вијек.
Весело тијем ћу стат и обноћ и обноћ,
и с весел'јем чекат, мој боже, смртни сан,
ки ме ће раставит с телесном бољезни,
а с тобом саставит, о вјечна љувезни.
Зач си ти онај слас, ку ниткор на свијети
не може по вијек вас језиком изријети!
Тер тко се насити те твоје сладости,
вјечне ће добити с блаженством радости;
једина тај сладос дресел'је тер скрати,
и тужбу и жалос у покој обрати;
и вас труд скончава и сваки непокој,
ки сај свијет саздава нарави чловјечјој.
Затој те ја мољу, ти мени милос дај,
да мене на вољу насити сладос тај;
насити сладос тај, ако ми бит може,
ку вијеком вас свијет сај скончати не може,
те сласти нека сит, Јесусе слатки мој,
к блаженству буду прит, гди је крам и двор твој,
гди је твој двор и крам у вишњој држави,
горушти гди је плам од вјечне љубави;
гди се плам горушти с весел'јем разбира,
гди је живот вјекушти и гди се не умира;
и гди нас тужна смрт, када се тамо гре,
не може у прах стрт, како нас овди тре,
и тре нас и тлачи, давши нам све туге,
и у земљи једначи краљеве и слуге.
Јесусе прислатки, тога рад на свијети
не марим труд сваки на раму поднијети,
ни смртну усилос, ка је јача нер ли лав,
ако је тва милос при мени и љубав,
коју је молити, да мој дух издвори
блаженство добити, кад ме смрт умори.
