Пјесанца сан

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Пјесанца сан
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца сан



Слиш сад свак бољезан и јаде свијех јадов,
   што мени ноћни сан поклони за даров,
тер ћете, вајмех, чут појући у пјесни,
   што је тужба и плач љут с разликом бољезни,
што је тужба и жалос и ко се злопати,
   кому чес сву радос гори дном обрати,
а навлаш, од Бога кад срда приде згар
   народа врх свога, ко ли је трудна ствар,
за мноштво од злоба кад пројде свијех страна,
   како се подоба, да је бичем фрустана,
вај, свака држава да трпи толик труд,
   да се тач познава што је с правдом божији суд.
Тијем не би испразан, тијем не би залуду
   ови мој плачни сан, ки видјех у труду,
ну не вијем у ки час ље бјеше прије зоре,
   кад видјех тај пораз, ки се изријет не море,
тер дух мој узбјесни у санак мој спећи,
   толике бољезни и труде видећи,
од труда тер такој ме срце и сва пут
   за толик непокој потрепти како прут
с толиком страхотом, ку није моћ збрајати,
   зач с мојијем животом мњах се ћу растати
и да ће у тај час жива ме на свијети
   под земљу тај пораз тутако занијети,
гди изајде Меџера, не вијем ком области,
   из мутна језера пакљене пропасти,
наказан, вајмех, тај тер тужно сестрами
   замути вас свијет сај у плачу сузами.
Ко ли ми гледати јадовно бјеше тој,
   гди бичем помлати од људи толик број,
с толиком жалости гди свој бијес не скрати,
   све од свијета радости, да у плач обрати
прибијесна тај неман гди се тач уплаши,
   како лав окован када се раздражи
и кад се спомене од лова и луга
   и горе зелене, али ти од друга,
тер се бијесан макне од жеље љувене
   и о себи размакне окови гвоздене
и како махнита наказан страшна тај
   обтече и обскита у бијесу вас свијет сај,
све воде, све море, све отоке до шкоља,
   све бријеге и горе, рудине и поља
и к томуј сваки град, све жупе и села
   с истока у запад обиде до чела.
Просузи жив ками, процвили живот мој,
   гди по тлех ногами поплеса мноштво тој,
мноштво, дим, од људи разлицијех језика,
   да цвили и труди и тужи до вика
сестрами у дружби, тер тако бијеснећи
   све стави у тужби, све стави у смећи.
Који би мрамор био тврде тач крипости,
   да не би просузио од веље жалости,
гди младе и старе, богате и убоге,
   краљеве и чесаре све скљуси под ноге,
гди тлачи краљице, у слави ке стоје,
   жене и дјевице и остале госпоје.
I врста још свака чловјечје нарави
   прид њоме проплако у тај плач крвави;
нада све ље дуб мој у плачу туј сташе,
   толики непокој гди у тужби гледаше,
њекога гди тлачи ногами пода се,
   а мнозијех гди влачи по земљи за власе.
Тужна би још видјет, гди се крв пролијева
   и гди се вас сај свијет црнилом одијева,
још је труд и мука, гди земља плакаше,
   младјенце из рука гди мајкам грабљаше,
при прсех ки стаху у повој повити
   и млијеко сисаху сузами полити,
младјенац ну од свијех ниједна злед не бијеше,
   ни смртни ниједан гријех, за ки труд поднијеше,
нер злоба од отац источни али гријех,
   прије реда на конац привести чини свијех.
Тко би тај тужан стог толики прибројил,
   разми сам вишњи Бог, ки их је сатворил,
мним прије би мој језик од пчела летећи
   побројил рој велик у хусту стојећи,
нер душе те многе и многа телеса,
   Меџера под ноге што скљуси и сплеса,
и почех гледати, једа ћу гди кога
   очито познати од мноштва од тога,
ну да бих не познао, очито ке познах,
   мање бих плакао, при тога нер плаках;
ну нећу за вас свијет ја плачан и тужан
   имена сад ријет од мноштва тијех сужан,
зач разлог није прави, ни ће суд од Бога,
   да дух мој објави именом никога.
Ни јави ни спећи ље одкле створен бих
   до сада труд већи ни ћутих ни видих,
разми сам ови сан притужна нарава,
   ки вељу бољезан бдећи ми задава,
мислећи сваки час тај пораз и труде,
   хоће ли божја влас, да истина тој буде,
зач, да би, вајмех, био ови сан становит,
   мним, би се поновио из нова ови свит,
тијем, Боже, ови суд у милос обрати,
   да толи плачан труд твој народ не пати
и тужбу, ку видим, ако се ријет море,
   да пројде, како дим и магла врх горе.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.