Тко хоће охолас до трага затрти,
јадовну смишља' влас и горк стрил од смрти,
и често на кости мртве се озирај
свјетовне лијепости тер у њих разбирај;
тер ћеш туј видјети приславну прилику,
како је слиједити охолас и дику,
и ови свијет таман и њему тко служи,
да је служба тај заман, тко се њим садружи.
Зач да има још плату службеник вајмех тај
у сребру и злату, што уздржи вас свијет сај,
и к томуј у блуду да живе сто љета,
све би му за луду; зач вријеме излијета
и вријеме, вајмех, тој живот наш прикрати
и у велик непокој охолас обрати.
Тер тко ће имат страх да не гре за луди,
у гробу гледај прах и гњате од људи,
охолас и лијепос у чем је остала,
до шљанка свака кос гди се је растала;
а обрви и очи и лице прибијело
репати црв точи, што се је разгњило.
Туј гледај сам што си, зач се туј разбира,
гди собом тој носи како тко умира;
и туј се познава испразно уфан'је
и ташта сва слава и охоло гиздан'је.
Још мисли, што си био, што с' сада и што ћ' бит,
и од што се с' породио, напокон гдје ћ[еш] прит!
Вај није ли пут твоја, реци ми ти сада,
јак врјећа од гноја, пуна свега смрада?
Разбирај још веће и стави сву памет,
од ствари смрдеће нијеси ли ти зачет?
I у смрад нећ ли поћ, рец ми рад љубави,
када [те] вична ноћ у вјечни гроб стави?
При тојзи жалости већа је још туга,
у доњој мрклости гдје вајмех смрт друга
у пакљен јаз стави за свој гријех грјешника,
да сузе не устави по вас вијек до вијека,
гди у доњој мрклости у плачу вијек траје
и с божјом милости разлучен остаје.
Тијем се свак уклони охоле узице,
тко неће да рони по вас вијек сузице.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
