Пређи на садржај

Пјесанца о Јобу

Извор: Викизворник
Пјесанца о Јобу
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца о Јобу


* * *


Одкле си свијет створил, до сада боже мој,
   ниткоре није видил с размирјем већи бој,
разми бој од Јоба, с кијем се је рвала
   химбена худоба и труд му задала;
зада му трудан бој с размирјем у рати,
   да трудан живот свој у тијелу злопати;
зада му тужице и веље жалости
   и све му на нице обрати радости.
Најприје га озноби, зач гуса његове
   све с плијеном пороби у пољу волове.
Веће му још ваје гусари задаше,
   зач му све ратаје до једнога поклаше;
тај замах ну доби стрпјен'је од Јоба,
   и не да худоби владат се за роба,
нити Јоб присвети туј срду пожали,
   на распу и штети нер бога захвали.
I рече: боже мој, блажен буд и славан,
   а ја сам слуга твој на сваки труд справан.
Ти си ми дал боже и твоја влас света
   вазет ми све може на вољу опета.
С неба се пак спушта огње[не] плахости
   усилос горушта задат му жалости,
да напас проклета крипости Јобовој
   понови опета с бољезни прави бој;
све овце у паши тер тај плам толи плах
   с овчари попражи и обрати све у прах.
Јобова ну душа с божјом се љубави
   тутако оружа и у тај се бој справи,
јак витез приправан с худобом бој бити,
   веначац приславан да буде добити;
на тојзи противи тер богу захвали,
   из неба плам живи што му туј попали.
Ни у том га не може чес худе нарави
   раставит, мој боже, од твоје љубави,
нер ли се потврди у твојој милости,
   тер тај труд погрди с великом крипости.
На би тој за дости худоби проклетој,
   Јобовој жалости што зада толик бој,
нер посла на троје калдеоско посил'је,
   тере му све своје плијенише камил'је;
камил'је погнаше гусарске потјере
   и све му поклаше до једнога пастире.
Тијем туга и ваја ну се Јоб на свијет сај
   ништоре не хаја и ударац прими тај
у тилак прави свој, с кијем бјеше приправан
   до гроба бити бој, јак витез приславан.
Худа чес притужна ма ну се још справи,
   да Јоба за сужна под своју влас стави,
тер вихар пустињом свивши се сврх горе
   сврну му гори дном полаче и дворе,
и у тојзи полачи тај расап од зидов
   спражи му и стлачи вас пород од синов.
Тај расап приљути стлачи му синове,
   сви труди минути да му се понове;
зач тужна незгода пакљене нарави
   од свога порода свасма га растави.
Мој боже, труд већи може ли на свијет сај
   жив чловјек изрећи, нер ли би расап тај,
ки с вељом наглости, у вријеме у кратко,
   са свом га радости разлучи тутако!
Вазе му добитак, камиле и волове,
   и остали вас житак и синке његове;
вазе му све благо, са свијем га растави,
   нер голо и наго тијело му остави.
Ну ни тај расап вас ни труди минути
   не имаше ниједну влас на гријех га пригнути;
за крипос једину ну с тогај пораза
   растргну наглину, оструган, без власа,
по земљи пониче, вас прострт тер такој
   скрушено покличе: хвала ти боже мој,
сва хвала и слава, јак богу правому,
   теби се саздава на дару свакому.
Ти с' боже дал мени и ти ми с' вазел све,
   у вијеке по све дни блажено име тве.
Мољен'је слиш моје, нека се боже мој
   испуни све твоје хотјен'је и суд твој.
Ни туј га трудан бој не може расцвијелит,
   ни од божје дух се свој милости раздијелит.
Химбена худоба ну се још поврати,
   да крипос од Јоба гори дном обрати,
и с већом наглости у бој се приправи,
   да с трудом жалости веће му појави;
тер Јоба блажена худоба проклета
   учини рањена с врх главе до пета,
ранице приљуте да пути Јобови,
   све труде минуте једа му понови,
једа га обхине, једа га растави
   од праве истине и божје љубави.
Ни тај труд крвави ну њега не може
   од твоје љубави раставит, мој боже,
нер рањен до кости од чести прихуде
   с великом крипости поднесе све труде,
и сваки непокој стрпил је у тијели,
   да од тебе дух се свој мој боже не дијели.
I с твојом области, јак витез избрани,
   женској се напасти храбрено обрани.
Кад ктјеше тај напас врху свијех напасти
   чинит га у пропас пакљену упасти,
ни женска тај злоба ни чемер приљути
   не може од Јоба странпутну ријеч чути;
нер рањен у труду труд женом погрди
   не рекши ријеч луду, да бога расрди.
А камо три друзи, химбена нарава,
   ки пришад у тузи, да Јоба ранава
походе у гноју гди смрдећ лежи вас,
   душицу да своју заведу у напас,
химбени разговор меу собом справивши,
   једа Јоб божји створ с богом се раздружи,
у гноју да такој вас ранав смрдећи
   прикрати живот свој с богом се дијелећи.
Ље се Јоб рваше тер трудан по себи
   вишњему даваше сву хвалу на неби,
да га бог сабљуде и да му да милос,
   да себе добуде и ђављу усилос,
и сај свијет да сплеше крипостном нарави,
   ки пути и веже химбеном љубави.
Странпутну ниједну ствар ни затој не изусти,
   тер толи славан дар бог њему допусти,
без конца по вијек вас душица да своја
   ужива вичну слас без рати и боја
у вишњој држави, гди је двор приблажен,
   гди се бог сам слави по вас вијек и амен.
Добивши даке бој тај витез избрани,
   учини да дух свој стрпјен'је сахрани.
Стрпјен'је тој даке тко с трудом проводи,
   од тужбе од сваке једном се слободи,
потрјебно кад буде, кад сконча живот свој
   тер вас труд забуде при слави небеској.
Дим тко се приправи, да горко и слатко
   стрпјено пробави и у вријеме у свако,
тер ништор не сцијени свјетовне жалости,
   ке гори промијени у вишњој сладости.
Јесусе прислатки, славо милостива,
   покли се труд сваки стрпјен'јем добива,
Јесусе блажени, о вјечна љувезни,
   стрпјен'је дај мени у трудној бољезни,
рад које живот мој не може пријати
   тихи мир и покој без боја и рати;
зашто је вајмех мој мимо све на свијети
   толико трудан бој, ки не вијем изријети,
ки јави и у сни свак час ме скончава
   толиком бољезни, коју ми задава.
Разлике небогу дава ми тужице,
   да мнократ не могу појмити душице,
бољезнив ље тако гди плачно тугују,
   у вријеме у свако тву милос кликују,
и обноћ и обноћ цвилећи у сузе,
   да ми си на помоћ, мој слатки Јесусе,
све од свијета бољезни нека ја погрдим,
   при твојој љувезни да се вас потврдим.
Јоште ћу слуга твој скрушено молити,
   чин' да ови трудан бој ја будем добити,
бој ђавље напасти, кој ме не оходи,
   у вјечне пропасти нер ли ме заводи.
К томуј ме још бљуди приславна влас твоја
   од химбе злијех људи, којих је без броја.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.