Сва гора зелена труд велик сад ћути,
о Еко љувена, гдје тебе није чути.
Чуде се и спиле, чуде се и долине,
сатири и виле и остале живине.
Чуде се и лузи и велми тугују,
ја вајмех у тузи гдје жељно кликују
сваки хип и свак час у сузе приљуте,
уздах мој и плачан глас небеса да ћуте,
да гори над нами све звијезде познају,
вас опран сузами како се скончају,
слиједећи непокои, слиједећи све јаде,
да трудан дух се мој од тијела растаде.
А ти тач у крову поче се тајати
и гди те ја зову, нећеш се јављати,
тер ми се не јављаш, потајна дјевице,
да моје понављаш с јадови тужице,
од часа до часа гдје труди живот мој
вичући из гласа по гори зеленој:
ако бдиш у лугу, а нећ се озвати,
да мој плач и тугу одговор твој скрати,
молим те бога рад, тајит се већ немој,
јави се вајмех сад, у крову тач не стој
на мој плач и тужбе које ћу складати,
без твоје те дружбе ке није моћ збрајати;
зач ми је измукао глас од веље бољезни
вичући сваки час, појући у пјесни,
једа ки од бога по својој љубави
труда ме овога и тужбе избави,
од суза усилос једа га приможе,
за љубав и милос тер мене поможе,
у гори пустинској гдје пијевца није чути,
гдје трудан живот мој бољезни све ћути,
да мој труд прикрати, да својом љубави
к мјесту ме обрати, гдје ћу наћ друм прави
од рајске дубраве, гди је њека од госпој
достојна све славе, ку жели живот мој
очима видјети, докли жив ме кости
заводим по свијети с великом жалости,
гдје жалос приљута и трудна чес моја
види ме странпута без мира и гоја,
чијем милос свијех бога по вељој љубави
труда ме плачнога и тужбе избави,
тер небог изајдем из мркле тамности,
туј дијеву да најдем пуну све радости,
Грацијом ку зову, да је љепша свијех вила,
а не вијем у крову гдје се је сад скрила,
да нигдир на свијети вај мому животу
није моћ видјети ње славну доброту,
јак сунце ка сјаше, којом се, могу ријет,
с блаженством владаше под небом ови свијет;
а сад се потаја ње урес честити,
свијех туга и ваја да се свијет насити.
Тијем Еко љувена, молим те бога рад
на мене утруђена смилуј се вајмех сад,
у пустој дубрави, гдје с плачем кликују,
мој ми глас појави, небеса да чују
ме трудне жалости, ке ниткор на свијети
ни јадне горкости не може изријети,
и чемер приљути и плачни непокој,
ме срце што ћути и трудан живот мој,
чијем вајмех изајдем из тмасте мрклости
тер дијеву туј најдем пуну све милости,
да веће не трудим, да веће не предам,
свитлости ку жудим докли се нагледам;
да својом љубави тај вишња одлука
труда ме избави и с трудом свијех мука,
ке трпим и слиједим с велицијем поразом
тер венем и блиједим, како цвијет прид мразом,
пустињом ходећи гдје тјерим све тужбе,
трудом се гојећи, сам ходе без дружбе,
гдје се трудан пасу и у труду гдје трују
а тебе по гласу, о Еко, не чују,
мој вајмех тужан глас да у гори зеленој
понављаш сваки час и тужни уздах мој.
Вај правда није права, покли те ја мољу,
о Еко гиздава, да ми си приз вољу,
вапјен'је на моје да се нећ озвати,
у крову нер стоје хоћеш се тајати!
Вај што је тај нехар, не стид се тајати,
да како нијема ствар одговор нећ дати?
Вијем нијеси глуха тач, да не мож сад чути
мој вајмех грозни плач и уздах приљути!
Нехарство што је тој, реци ми бога рад,
да тужбу и плач мој понављат нећеш сад,
тер мојој слабости нећеш прит на помоћ,
гдје с вељом жалости вапију дан и ноћ,
горчије од јада гдје у гори зеленој
к бољезни приклада тужице живот мој,
јак рањен тај тко је тер вене и блиједи,
ранице кад своје у срцу повриједи,
али пак тко гледа прид собом пријеку смрт
тер трепти и преда, кад га ће вајмех стрт.
Тијем трпим не мао труд, гдје у нова годишта
тај твоја стара ћуд дошла је на ништа.
Што прије није било у овојзи дубрави,
сад се је згодило протива нарави!
Ну Еко љувена, може се право ријет,
да си тач скровена и да те није видјет.
Затој се не чудим, нит се ћу чудити,
да туј ствар посудим, нит ју ћу судити;
зач ти је дано тој, да ниткор на свијети
гиздави урес твој не може видјети,
разми сам глас чује, тко јако говори
али пак кликује из гласа у гори,
тер се ти не кратиш, о Еко, у тај час
тутако да одвратиш опета исти глас.
Ље је мени велик труд, да чиним вајмех ја
по себи прави суд, зач се тач потаја
тер нећ дат одговор на тужбу на моју,
ја вајмех божи створ гдје гласом кликују.
Ну суди свијес моја меју зла остала,
да нарав тај твоја сасма је липсала,
нека се може ријет, гдје труди живот мој,
да ни у чем таман свијет не да ми тих покој,
тер такој у труду гдје велми тугују,
све ми је за луду што тебе кликују;
све ми је тој заман, све ми је заман тој
и обноћ и обноћ што тужи живот мој
како све чловјек тај ки мучи и труди,
кому чес плачни вај за даров присуди.
Ну одкли је тој такој, сам вајмех без дружбе
да уклада живот мој толик плач и тужбе,
сам ћу плач складати, како се подоба,
и у труду владати мој живот до гроба,
једа ли прије тога, гдје трудим вајмех сам,
врх мене небога згар сине бијели дан,
тер се мој труд скрати и моје дресел'је
и тужба обрати у рајско весел'је;
дубраве тмасте ван ако кад изајдем
на сунце и бил дан тер милос туј најдем,
да мени чес моја прави друм објави,
честита госпоја гдје сама борави,
која је сијех дана од много људи злијех
злосрдно прогнана за ниједан за свој гријех.
Нит бјеше тај злоба ни ниједан узрок свој,
за ки се подоба прогнана да је такој,
ненавид нер своју усилос не скрати,
туј славну госпоју да буде прогнати,
да буде прогнати тер вајмех свуд сада
с размирјем у рати ови се свијет влада.
I приде тој вријеме, да праве љубави
злосрдје за сјеме ни за лијек не остави,
ни за лијек не остави, злу вољу гојећи,
да се свијет крвави у оружју звонећи.
