Тужан је разговор и плачни непокој
видјети сух јавор у гори зеленој,
меју дубја остала код бистра кладенца,
гди се је растала ш њим своја зеленца,
тер се тач види сух: тијем тко туј путује
живући сваки дух од јада тугује,
гди од њега није сјени, тер како да тужи
међу свом зелени гди се сам присуши,
код бистре водице, тер зими и љети
вај ниједне птичице није на њем видјети,
а навлаш славица, да зором биљише,
нер сама грлица ка жељно уздише
врх сухе границе, гди горче од јада
с љувене тужице плачни глас уклада.
Вај славни боже мој, гди тужбе разбира
тер љувен непокој срце јој подира.
Жалост је с тугами, гди плачно попијева,
сух јавор сузами тер плачно полијева.
А не вијем јавор тај гдје може трпјети
толико плачан вај тер неће процтити,
за тужбу приљуту да буде пријати
зеленцу минуту, ку му чес прикрати,
нека се одијева минутом зелени,
гди сузе пролијева тај птица по све дни;
и цвијетак да се свој опета објави
зрцало да је тој чловјечјој нарави,
вјекуште спомене да остану на свијети
од тужбе љувене, ке није моћ изријети.
Нека се познава и у гори вајмех тач,
кога је нарава од птице грозни плач,
што ли су жалости и како тај сузи,
минуте радости тко страђа у тузи;
ономуј најлише, тко сузе ронећи
јадовно уздише драгу ствар желећи.
Зач ја мним, мој боже, (ако се може рећ),
сух јавор да може при теби милос стећ,
да му да твоја влас да може на свијети
толико плачан глас од птице изријети:
вапил би дан и ноћ, јадовно тужећи,
из гласа за сву моћ бољезан дружећи!
Рекал би у гори складаје толик вај:
што ме бог сатвори и сазда на свит сај,
толике да тужбе у гори сад стоје,
грлица без дружбе цвијелећи гди поје;
рекал би, за ки суд о тужна дубраво
објави толик труд? такој ли би право,
да вајмех у теби, горчије од јада,
грлица по себи плачан глас уклада?
рекал би јавор још: рад плачне грлице,
дубраво како мож трпјет те тужице,
слишаје грлицу, бољезан ку влада
тер појмит душицу не може од јада,
цвијелећи за другом јадовно на свијети,
да с плачем и с тугом буде тач умријети.
Рекал би још јавор: вај рад бих ја знати,
што кремен и мрамор неће се растати
од јада на поли, о вишњи боже мој,
јадовно гди толи проводи живот свој
грлица сред луга, у горкој тужици,
по себи без друга на сухој граници;
још када уздахне од жеље љувене,
што вајмех не сахне лис траве зелене?
што гора листак свој не сврне на ница,
грлици притужној гди вриједи раница,
приљута тај стријела од тужне љубави
свој живот од тијела да прјеђе растави.
Рекал би јавор тај, да може говорит:
може ли на свит сај већи труд бог створит,
ни већу бољезан ни чемер приљути,
што јави и у сан грлица тај ћути,
кад ју смрт разлучи од вернога друга,
тер труди тер мучи свој тужби да је слуга.
Рекал би још јавор, када би говорил,
је ли гди плачан створ вишњи бог сатворил,
ки може на свити горчију тужицу
на себи поднијети, нер тужну грлицу,
ка себе у труду скончава цвијелећи,
несрјећу прихуду с бољезни слиједећи;
гора и загорје тер се туј снебива
и јел'је и борје, гди плачно припијева,
појући тер прави: заман се веселим,
у пустој дубрави, гди пријеку смрт желим,
кунући хип и час, у ки ме растави
несреће худе влас од верне љубави
тер сам ја остала јаох сама без друга,
за кога бих дала све срце из круга,
и тијело и душу и к томуј вас сај свијет,
да га опет садружу, ако се може ријет.
Ну је рана без лијека, пришло је тужити,
зач га опет до вијека не могу здружити,
ни ш њим се састати, да вајмех до гроба
мој живот злопати, како се подоба,
јак тко је на служби с несрећом састављен,
у плачу и у тужби з дразијеми растављен,
како ја небога без друга остала,
ка нијесам прије тога ниједну злед познала.
Тијем се ћу грлица до гроба ја звати
тужна удовица и све дни плакати,
од туге и јада нека се у гори
жив камен распада и у расап раствори,
нека се у гори јадовно цвилећи
ме тијело раствори с духом се дијелећи,
да тужба и плач тај у пустој дубрави
веће се на свијет сај од мене не објави,
од мене грлице којој чес обрати
сву радос на нице да живот мој скрати.
Још сухи јавор тај, да може говорит,
збрајал би плачан вај и чемер јадовит;
рекал би: вај мени, о горо зелена,
немир је пакљени раница љувена,
жалост је и туга и смртни непокој,
грлица без друга гди траје живот свој;
у сузе приљуте гди од тужбе и од ваја
радости минуте у гори побраја,
од туге и јада тер ће прије погинут,
нер ли ће никада цвијелећи починут.
Свједок су сузице, ке рони сваки час
с љувене тужице у толи плачан глас,
тер мучи тер труди, напокон тер такој
сама се присуди потрајат живот свој,
по себи да траје свој живот без друга,
и веће не хаје љубави бит слуга;
тер зими ни љети ни у друга врјемена
није је моћ видјети врх дубка зелена,
врх сухе границе нер плачна прибива
до смрти тужице гди с јадом прижива.
Врх свега врх тога неће се напити
кладенца бистрога, вај, да се насити,
бистри вир нер смути од воде студене,
свршено да ћути јадове љувене;
тер је плач с тугами видјети туј птицу,
на пола сузами гди мијеша водицу,
од јада и од туге пак жалос слиједећи
дубраве и луге облијета цвијелећи.
Тер није дубак сух ни зелен у гори,
чијем се свој трудан дух летећи умори,
што неће обтући, по лугу и дубрави
драгога иштући, с кијем ју чес растави.
Ну ком га не најде тер га тач изгуби,
плач тужбу и јаде топрва обљуби,
тер тужно сваки час од тужбе љувене
понавља плачан глас, травица да вене.
Чудо т' је мој боже јаох од те грлице,
гди трпит не може љувене стрелице,
у тужби тер такој рад веље љубави
напокон живот свој цвијелећи растави.
Затој ћу боже зват узмножну тву крипос,
да мени буде дат туј љубав и милос,
да мени вај саде љувено и мило
тај птица упаде цвијелећи у крило,
нека би видјела мој чемер с налијепи,
ки мени из тијела све срце коријепи
рад труда жестока, ки ме тач расцвијели,
да мој дух прије рока с тијелом се раздијели,
плачући сестрицу ку ми смрт повриједи,
до гроба тужицу да живот мој слиједи,
и многе још друге од мога племена,
којим сад од туге нећу рит имена,
у плачне ме пјесни ке сада укладам,
с великом бољезни цвилећи гди јадам,
да мој плач јадовит и туге приљуте
не буду поновит жалости минуте.
Зач да бих по броју свијем име објавил,
мним да бих свијес моју себе ван застранил.
Затој ми грлице плачан глас наслади
тер хрло у крилце у моје упади,
да оба цвијелимо, притужна дружице,
да наше дијелимо на пола тужице;
зач томуј пол туга срца се одијели,
тко може наћ друга, заједно ш њим да цвијели.
Ље они, ки туже и грозно ки цвијеле,
ласно се садруже, бољезни да дијеле.
Ну тко је вајмех тај, с кијем ћу ја цвијелити,
да будем плачни вај и жалос дијелити?
Тко ли ће к мени доћ, да је са мном у дружби,
да ми је на помоћ у плачу и у тужби?
разми ти грлице велми расцвиљена,
притиха птичице с другом раздијељена,
која ћеш познати све моје жалости,
кад почнем плакати ја трудан за дости,
кад жељно уздахне чемеран живот мој,
да листак посахне на трави зеленој;
кад тужба и мој плач и уздах јадовит
цвилећи вајмех тач пропаде на он свит;
вапјен'је кад моје, гди живот мој цвијели,
разлуци на двоје мраморак прибијели;
кад жељно просузи од јада сваки створ
слишаје у тузи мој плачни разговор;
свака врст од људи кад види и чује,
гди живот мој труди и жељно тугује,
гди је мој труд за ништа и тужба сва моја,
сва љета и годишта гди не имам покоја,
ни јави ни спећи, без љувене дружбе,
толике видећи жалости и тужбе.
Тијем тужна грлице приди сад тер ћеш чут
вај, што су тужице и што је плач приљут,
кад збројим сву болес при твојој љубави,
како ме моја чес с дразијеми растави.
Зач кад бих све моје тужице познала,
мним да би те твоје бољезни парјала.
Тијем веће сузице не рони ти такој
врх сухе границе, јадовни друже мој;
сух јавор остави, молим те рад бога,
тер се сад одправи до мене небога....
