Пјесанца музам

Извор: Викизворник
Пјесанца музам
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца музам



О музе, молим вас за љубав свијех бога,
   слишајте трудан глас од мене небога,
и сузе и уздах мој толики на свијети,
   трпећи непокој ки није моћ изријети,
гдје вајмех трудећи не може свијес моја 5
   ни јави ни спећи пријати покоја,
разми сам у тузи дружећи толик труд
   тер ни ја ни друзи учинит не вијем суд,
одкуд би узрок тај, тко ли ме присуди,
   трпећи толик вај да живот мој труди, 10
лугови најлише стрампутно ходећи,
   гдје мој дух уздише велми се болећи.
Ље такој сам судим, да сте ви узрок вас,
   лугови да трудим сваки хип и свак час,
сам вајмех ходећи без дружбе по себи, 15
   све боге молећи, који су на неби,
једа се смилују на мене ки трудим,
   тер ми дар дарују пријати ки жудим.
А друге не желим милости и љубави,
   нер да се населим у вашој дубрави, 20
гдје вајмех ниткоре у вијеке никадар
   тамо прит не море, кому ни дано згар
од звијезде од своје, кад се тко породи,
   да с вами туј стоје свој живот проводи.
Тијем кушам чес моју, могу ли на служби 25
   један бит у броју при вашојзи дружби,
од онијех дим слуга, ке у вашој дубрави
   свјетовнијех свијех туга ваш разум избави,
у слави словући врх горе зелене,
   пјесанце појући код воде студене 30
с толиком сладости, ку нигдар на свијети
   мојојзи слабости није дано изријети.
Затој вас молим ја, ако ми бит море,
   за сунце које сја над нами врх горе,
изајди једна ван тер милос не крати 35
   тер мој мрак у бил дан и у свитлос обрати;
тер мене проводи, слиједећи прави друм,
   по ком се доходи, гдје стоји ваш разум,
у тојзи дубрави нека се настаним,
   при вашој љубави да моју час схраним; 40
да право могу рећ: весел сам за дости,
   зач милос могох стећ при вашој радости,
при вашој пријазни, ка у гори зеленој
   пјесанцом приблазни и срце и дух мој,
гдје жив плам догара ље по божјем дару, 45
   Аполло гдје удара и звони у цитару,
у ловорну венцу врх горе зелене
   при живом студенцу од воде студене;
тер је туј за дости од пјесни најлише
   вјекуште сладости, ка нигдар не липше; 50
и рајски разговор, ки јави ни спећи
   не може ниједан створ језиком изрећи.
Пијерске госпоје, затој вас све мољу,
   на молбе на моје да ми сте на вољу;
чинте, да живот мој рад божје љубави 55
   у гори зеленој с вами се састави.
Зач трудим ја сада, како но слијепац тај
   ки о штапу набада тер ћути велик вај,
тер труди тер мучи, зач не вије никадар
   да од бијела разлучи до црна ниједну ствар, 60
тер му је једнака и јави и у сан
   и свитлос и мрака, тмаста ноћ и бил дан.
Затој бих велми рад, да вас ја садружим,
   ћутећи толик јад да веће не тужим.
А саме чинте суд тер ћете моћ рећи, 65
   да ми се тежак труд навали врх плећи,
гдје како слијеп ходим по гори зеленој
   тер трудан проводим чемеран живот мој,
вај гдје се сам скитам без дружбе ходећи
   и милос туј питам све боге молећи, 70
једа ка од госпој од ваше те дружбе
   прикрати непокој и моје све тужбе,
да својом љувезни, чијем сам жив на свијети,
   ја буду све пјесни заглавит и спјети,
нека су од мене, ако се може ријет, 75
   вјекуште спомене, доколи тече свијет.
Основа није дуга, ка још није доткана,
   тер жалос и туга рве ме свијех страна;
а сам се спознавам, да је кратак живот мој
   тер се вас скончавам ћутећи непокој, 80
гдје пријека смрт преши, свијем људем немила,
   да нагло раздријеши мој живот од тијела;
тер је труд и мука, гди од веље слабости
   трепти ми сва рука и остале све кости,
тер перце владати не могу од туге 85
   ни пјесни складати ни кратке ни дуге.
Справан сам тога рад, да будем у сај час
   свијем богом послат сад с уздахом плачан глас,
које ћу молити, да ми њих доброта
   допусти продљити толикој живота, 90
чијем живот мој буде с вами се састати,
   да моје све труде ваша влас прикрати,
да тужбу сву скратим у вашој дубрави,
   и да се здрав вратим с веначцем на глави,
оногај сит вира живога кладенца; 95
   ки тамо извира, гди је рајска зеленца.
Зач тко га буде сит, вазда се може ријет,
   да је блажен и честит, доколу тече свијет:
напокон и дух свој гдје у вишњијех прибива,
   вјечни мир и покој с блаженством прижива.100




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.