Процијенит свак море и свијем је тој знано,
велико да је море, и рукам пространо,
у ком су дубине, и гди су разлике
од риба живине, дробне и велике,
кијем слаба свијес моја ни ниткор на свијети
разликос ни броја не може изријети.
I веља вода тај, и вода тај слана
обтјече вас свијет сај, около свијех страна,
и крипос туј има, да у запад и у исток
осече и плима, и на један стоји рок.
I нарав још своја чини, да тој море
вазда без покоја креће се и копоре,
колико да разлог и начин познава,
ки од згар вишњи бог нарави саздава,
и слатке све воде од ријека и од вира,
земље ван ке исходе и теку без мира.
А славно тој море к брду се не движе,
приступит да море земаљске медјише;
и тко би у њ пролио све од свијета сладости,
не би му одсолио гркуште сланости.
Ну даров свој славан тко може изријети,
гди је равно како длан, и плитко видјети,
а кругло и плитко, дуго и широко,
и слано и житко, миоко и дубоко.
А божја одлука створи га и учини,
да како јабука вазда је у облини;
тер слане те воде од сињега мора
све бријеге надходе и врхе од гора.
А ствар је чудна ријет, да је вода врху нас
и у водах долњи свијет поклопљен да је вас,
стојећи такмено од вода у пупку,
јак пице прасквено повито у клупку.
А земља остаје воде ван и крај сух,
гди живот свој траје живући сваки дух,
суначце гди ју такој и топли и врући,
да слиједи нарав свој сваки дух живући;
чловјеку најлише гди је милос згар дана,
да нигдар не липше одјећа ни храна,
и водица слатка да му је на вољу
у врјемена свака у гори и у пољу,
и у вијеке по све дни под водом гди стоји,
разлике зелени да плоди и гоји;
и звијери и птице и чловјече сјеме,
и дубја и травице с наредбом у вријеме
што пљеже и ходи, наравом да такој
по копну проводи воде ван живот свој.
Ну не вијем, мој боже, тој чудо врх чуда
у себи тко може разбират без труда,
гди слане те воде доли су под нами,
а од згар нас надходе, и од згар су над нами!
I небеско коло, к томуј се може ријет,
да обтиче около под воду вас сај свијет,
под водом тер сланом, гди сунце заходи,
опет нам свом страном свој исток изводи.
I такој судим ја, да доњијем под нами
тој исто сунце сја, које сја над нами.
Ну нас тијем надијели вишњега влас и моћ,
кад је нам дан бијели, да је доњијем тмаста ноћ;
тмаста ноћ и санак кад ли се нам згоди,
тада њим био данак даница изводи,
и сунчано коло да их с десна и с лијева
свијех страна около свјетлости обсијева;
сунце их обсијева и млако и вруће,
и земља пролијева водице вјекуће.
I од сребра и од злата руде се находе,
и језера и блата и ријеке од воде;
и у њих је прољетје и љето с јесени,
и трава и цвијетје с разликом зелени,
с мосури ледени и у њих је тамо мраз
у зимње студени, како но и у нас;
врху њих још пада даждива водица
и крупе од града и јутрња росица.
I ведро и облачно згађа се још тамо,
и јасно и мрачно, како но овамо.
I њим се пригоди, да и они над собом
оћуте кад годи, да прашти тријес и гром;
и како над нами мун'је им сијевају,
и звијезде с кудами већекрат гледају;
и густе маглине често им освану,
сва поља и равнине да у мраку остану,
ни бријега ни горе да нигдир на свијети
ни сиње још море не могу видјети;
и рђа и слана, опћена како ствар,
већекрат и мана на тле им пада згар.
I од поља и од гора вјетри се туј ћуте,
и мнократ сва мора с валом се замуте;
смути се пјенами све веље тој море,
да како меу нами бродит се не море.
А мнократ живи дух, ки туда путује,
најманши вјетра ћух ни ћути ни чује;
зач по свој пучини тој море велико
тихо се учини, јак ул'је и млико.
I шкољи и отоци мнози су још тамо
у морској оптоци, како но и овамо;
нигди се милина под водом находи,
а његдје дубина, како но и овди.
Под нами тамо још по мору ки броде,
мркијенат вељу множ и сека находе.
I у доње те стране под нами ке стоје,
трудом се ље хране, његују и гоје;
зач је твој хотил суд, о вишњи мој боже,
да људем нигдир труд липсати не може.
I туј се разбира бољезан с тугами,
и туј се умира, како но меу нами.
I тамо смрт пријека, ка с косом ку носи,
како плаха ријека све собом заноси;
заноси и тлачи, злосрдом тер ћуди
у земљи једначи сваку врст од људи,
тер све што копоре и у чем се дух чује,
увријет се не море, куди смрт путује;
и ки се рађају и на свијет исходе,
весел'ја страђају а жалос проводе.
Свуди су тијем даке свом врсти од људи
тужице једнаке, непокој и труди!
Да свуди непокој, да свуди грозни плач,
о вишњи боже мој, чловјека слиједи тач,
како се види сад, колико жесток труд
и коли плачан јад по свијети зене свуд.
Одкли су тијем даке срид воде срид слане
у пупку земаљске основи сноване,
а вода сваки час види се под нами
и небо сврху нас са свијеми звијездами:
може ли тко годи с разлогом право ријет,
да плове у води земаљски ови свијет?
живућа ствар свака зач се тијем снебива,
тегота земаљска гди може да плива!
Зач земља да плове, ми бисмо познали,
да морсци валове свијетом би нишали;
тер стране на страну могал би свак видјет,
по мору по слану да нам се броди свијет!
Тој ли се може ријет, гди је славно тој море,
срјед њега да сај свијет ганут се не море,
темељно нер тако, стојећи у води,
у вријеме у свако, вазда се находи.
I разлог тој прави, да сај свијет мој боже,
што би влас на глави, ганут се не може,
ни сјемо, ни тамо, како тој сви знају,
не луди, нер само ки разлог познају.
Ну кад је ови свијет основан у води,
која се може ријет да га здал походи,
о вишњи боже мој тко може тој познат,
у води у житкој да о себи може стат,
не имавши подпора, како тај тежка ствар
под воду од мора не може пасти згар?
Тијем да тко разбира тај чуда велика,
на чем се подпира тегота толика,
прјеђе би изгубил и памет и ум свој,
нер ли би искусил, како бит може тој.
Ну гријехом од згоде кад би свијет од згар пао
под слане те ваде, на чем би доли стао?
гди би се станиле теготе толике,
гди ли се схраниле живине разлике?
разлике живине свакога нарава,
и ствари све ине, што земља саздава.
Тко да знат тој може, нер крипос тај твоја,
о вишњи мој боже, ки створи свакоја!
А мени ни дано, докли сам на свијети,
тој дјело отајно да могу видјети.
Тијем ћу сад парјати таки суд трудан ја,
зач се вријеме крати а мужа бјежи тја.
Мужа ме оходи љувена и слатка,
а слабос походи и снага нејака;
и моја сва памет и моја свијес мала
краде се у зановет и у грмја остала.
Зач већма што бродим те морске пучине,
то већма заходим беза дна у дубине!
по себи тер кад сам, разбирам тој дјело,
нити вијем нити знам, што је црно ни бијело.
Од друзијех врх плећи тијем прти овуј ствар,
ка мени изрећи није дана никадар,
нека свак разбира и обноћ и обноћ,
чијем се свијет подпира срјед вода основан?
Ну боже приславни, тој хотје влас твоја,
ка мјери на длани и уздржи свакоја,
нека се познава на свијету овому
сва крипос и слава у створен'ју твому;
да право свак рече, створитељ да си тај,
ки водом обтјече посушни вас свијет сај,
и од здал, и од згар нека нас те воде
како све чудна ствар надходе и обходе.
Тијем тко ће друго ријет и судит по себи,
нер да се вас сај свијет уздржи по теби,
да твојом области без конца по вијек вас
не може упасти пода се у пропас.
Иностран сваки суд ако битко чинио,
тај би луд и прилуд и манен свасма био.
Друзи су још труди и мислит и ријети,
која врст од људи учини на свијети,
да зелен од горе, ка гору одијева,
влачи се на море и у море поријева?
Свијех страна тер саде, о вишња љубави,
снују се и граде корабље и плави,
корабље и плави, тер по њем плову свуд,
чловјечој нарави да дијеле не мао труд.
Зач кад се расрди злосрдом нарави,
све од свијета погрди корабље и плави
с толиком плахости, ку право ријет могу
све од свијета јакости да утажит не могу,
али га сврнути, да тихос учини,
валове гди мути по пустој пучини;
али да не рика лупаје о сух крај,
гди туга велика свој гледат бијесни вај;
гди се тач пропина тер мотар покрива,
по крају врх стијена гди пјене пролијева,
најлише од југа кад дима вјетар плах,
тај жалос и туга тер зада велик страх
мрнаром ки броде, валови гди од мора
сву плавцу надходе јак врси од гора;
од туге и јада гди такој једрећи
душа се распада, пријеку смрт видећи,
распада и цвијели, разлучит гди није моћ,
али је дан бијели али је тмаста ноћ,
гди зрака погине, а нигдир на свијети
најманше ведрине није моћ видјети;
сви зглоби да трну, да преда срдачце;
у облаку у црну гди је скровно суначце;
на срјећу нер такој броди се и једри,
слиједећи непокој, дочијем се разведри,
и докли згар сине суначце горуште
тер тмасте маглине расчини пригусте.
Сјеверне плахости кад ли се пригоде,
колике жалости мрнари проводе!
гди сјевер плах дима, гдје се тач у плави
мрнаром пожима сваки влас на глави;
горушти дим крвав гди ужеже све море,
тимуном да се плав владати не море;
крваве те плате трудну плав гдје такој
прогоне и прате у велик непокој;
и тај бијес крвави прије нер се разбере,
већекрат од плави сва једра раздере;
и охоло гди прши, већекрат бијес справи,
отијемне да скрши и аргутле од плави.
Тко може још изријет јадове врх јада,
гди звијезде није видјет, којом се свијет влада,
тмаста ноћ с помраком кад био дан прогони
тер мрклијем облаком туј звијезду заслони;
тер почне трудан вај мрнара вриједити,
без звијезде ниједан крај гди не уми слиједити.
К томуј му још трепте сви власи на глави,
несрећа кад смете бусуло у плави,
најлише нечести гди чине да такој
и карте и шести да изгубе разлог свој.
А труд је највећи мрнаром трпјет свијем
по тмасти једрећи с бусулом сметенијем!
Труди су још гори, гди у пустој пучини
плавца се раствори и сва се расчини,
али пак меу вали, о вишњи мој боже,
сву банду завали, а уздигнут не може;
норећи тер такој замкне се под воду,
слиједећи непокој и своју злу згоду,
и на дну се стани, гди вајмех небога
не може да схрани собоме никога.
Свак тко тој разбира, рец' је ли плачна ствар,
гди море прождира а на дно тоне згар
срјед морске пучине, гди није моћ исплити,
а уфан'је погине у свему на свијети!
I друга невоља није мања, нер ли тај,
гди ју плата пут шкоља нажене на сух крај,
и сека тај гди је, покровна скорупи,
тер се плав разбије и у тријеске разлупи!
Ох је ли још туга, о боже живући,
гди гледа друг друга прид собом пловући,
а један к другому не може пловом доћ,
у труду смртному уфану дат помоћ!
Нер жељно процвијеле справивши грозни плач,
пријазан гди дијеле, тонући вајмех тач;
и заман цвилећи врх воде врх слане
бољезан дијелећи на дну се пак стане,
тонући тер такој с великом жалости
оставе живот свој и благо и кости,
гди легу гроба ван, придавши дух богу
и одкли се на свој стан врнути не могу;
гдје заспе мртви сан, гди докле тече свијет,
суначце ни бил дан није чут ни видјет,
ни својте ни рода: да сух пањ процвијели,
кад их тај незгода с дразијеми раздијели!
А жељно тај сузи на дому расцвијељен,
тко је тач у тузи с дразијеми раздијељен!
К томуј су још труди и плачни непокој,
свијех страна зли људи гди броде море тој,
да нигдир, мој боже, ни обноћ ни обноћ
морем се не може у плавци гојно проћ
од много људи злијех, ки плову свијех страна,
а од Турак врху свијех и осталијех погана,
с истока к западу најлише ки броде,
сужанство у стаду јак овце гдје изводе.
А тој се види сад сваки хип и свак час,
по мору да је запад од поган плијењен вас,
и робљен и плијењен с великом жалости
и грозно расцвијељен, страђаје радости;
отоци најлише напокон и крај сух,
гди жељно уздише живући сваки дух,
земља, лијес и ками да гди тој разбира,
грознијеми сузами јадно се опира.
I ја вас повенем и срце ме грози,
када се споменем, куди се привози
велико тој мноштво од вјере крстјанске
поводом у робство у стране поганске;
дим којијех живот мој ни ниткор на свијети
не може толик број језиком изријети.
А чинте прави суд и право свак процијен,
коли је плачан труд, гди се тај чини плијен,
да земља уздише и мрамор да цвијели,
гледаје најлише гди се тај плијен дијели;
а навлаш нејаке младјенце видећи;
при прсех од мајке у сузе цвијелећи,
ки једва сисају, у робству а такој
јехтећи пихају у руци поганској.
А остале душице, ке у робству остају,
колике тужице с бољезни познају,
гди младос и старос, што у плијену изводе,
плач тужбу и жалос до гроба проводе.
Младости гиздава а ти тој познаваш,
у нокти од лава ка често упадаш!
А дјевице младе, љувене и миле,
ке се су, западе, у теби гојиле,
чини ли зла згода, да туже и цвијеле,
од својте и од рода када се раздијеле?
јехте ли и грозе, ћуте ли пакљен вај,
када их привозе невјерни на он крај?
зашто се мни мени и таки чиним суд,
да у јами пакљени не расте толик труд,
ни таки непокој, ки ниткор на свијети,
вај вишњи створче мој, не може изријети,
дјевице грозни плач гди кладу у тужби
стојећи вајмех тач поганом на служби,
тер свака влас по влас подира на глави
и нокти свој образ и лица крвави,
да блиди травица толик број видећи
од плачнијех дјевица, сузице ронећи,
у гори да вене од јада зелен бор,
и у лугу да зене и процти сух јавор,
да може видјети да може познати
ко дјевство на свијети од поган зло пати!
А навлаш гди уздишу меу вуци и лави
и руке подвижу к небеској држави,
к небеској држави с вапајем из гласа,
да их бог избави турскога пораза.
Једа тај грозни плач како све дивна ствар
с небеса крвав мач учини пашти згар,
да божја освета и тај мач крвави
с врх главе до пета злочинца растави,
који се придава под крило поганско,
тер хитро издава чесарство крстјанско,
како је свијем знати, да, славни створче мој,
с размирјем у рати проводи живот свој,
источне погане по мору водећи,
да воде крстјане западом бродећи.
Тијем би ктил, суд прави и правда од бога
да с главом растави злочинца такога,
нека је чловјек зао тијем распом надијељен,
ки је тај узрок дао, да је запад расцвијељен.
Ја вајмех с бољезни расцвиљен за дости,
понављам у пјесни толике жалости,
бираје, мој боже, што толи јадан стрил
упасти не може прида те у твој крил?
Грозни плач сузами гди горче од јада
становит жив ками објестран пропада;
а уздаси приљути и од суза усилос
не може сврнути на љубав и милос
тој твоје божанство, да очима погледа
на тужно крстјанство, прид Турци ко преда;
и трепти и преда, и од страха сви трну,
јак чедо кад згледа најманшу сјен црну;
али прут нејаки, кијем трепти на вољу
од вјетра ћух сваки у гори и у пољу.
А навлаш твој запад, од кога морски крај
проводи вајмех сад толико плачан вај!
Сад вишњи мој боже, притрудна свијес моја
досегнут не може отајства тај твоја,
ни трудан живот мој, ни јави ни спећи,
пријат мир ни покој не може мислећи,
покли су наредне све правде и твој суд,
душице праведне што трпе толик труд?
што ли су рођене изашад на бил дан,
покли су робљене свијех страна од поган?
Отроци најлише без гријеха и злобе
коју злед творише да их Турци тач робе?
А дјевице младе, ке гријеха не знају,
што те тач, западе, у робству страђају?
Праведне душице, ке грозно цвилите,
тер плачне тужице меу собом дијелите,
мним ваша није злоба, за ку се може рећ,
за ку се подоба толике труде стећ;
нер ли се говори, вај дружбо придрага,
сирова да гори при сухој једнага.
Није злоба, ни ваш гријех, ну очито видим ја,
врху злијех и добријех да горко сунце сја;
и сада и вазда, опћена како ствар,
вода нам од дажда из облак пада згар,
нер с десна и с лијева, и около страна свијех,
тај се дажд пролијева врху злијех и добријех.
I отци минути огријесту зобаше,
а зуби стрнути синовом осташе!
I друзи још праве, како свуд лети глас,
крстјанске да главе узрок су томуј вас;
тер немир тер несклад с размирјем у рати
чини вас такој сад у робству плакати.
Праведни тијем даке при злобнијех у дружби
проводе једнаке јадове у тужби.
Мудрци тијем праве разложно за дости,
бољезан да с главе проходи све кости;
тер глава кад ћути бољезан од труда,
у осталој свој пути боле се сва уда.
Вај ну је трудна ствар у себи смишљати,
што злобан и добар једнако зло пати.
Ну охајмо ствар таку, немојмо трудити,
толико по танку тој дјело судити;
зач заман свак труди, заман је вас труд свој,
по себи тко суди отајство божје тој.
А навлаш мој боже, кому није згар дано,
досегнут тко може тој дјело отајно?
Зач мој плач и сузе и уздахе све моје
посилам, Јесусе, у крило у твоје,
и ове све пјесни за љубав за твоју
с великом бољезни ке складам и поју,
једа те примогу за љубав, ку т' носим,
да милос стећ могу, коју те ја просим!
Вај да се достојиш, да крило тој твоје,
Јесусе, отвориш, на молбе на моје,
које се не брани, ни се ће бранити,
Јесусе избрани, праведне схранити;
а навлаш тко се тач трудећи скончава,
слиједећи грозни плач, тер ти се придава.
Тијем грозне сузице, које се пролисте
тер живо с тужице камен'је пробисте,
немојте у труду, молим вас бога рад,
цвилећи за луду складати толик јад,
гди трну сви власи, гди се мрамор двоји,
жељнијеми порази гди тужба тај стоји.
А тај јад приљути, и ваши сви труди
не могу сврнути на милос зле људи,
ки пуни све злобе појамши погане
пљенују и робе свијех страна крстјане.
Тијем сузе приљуте, свом силом молим вас,
облаке проби'те и небо врху нас,
хрлећи на поспјех тер тамо сузице
вишњему у вишњијех појдите прид лице;
и туј се умножте тер вајмех молим вас
с вапајем умножте цвилећи тужбен глас.
I рецте: мој боже, јур веће на свијети
толик труд не може под небом поднијети,
крстјанске зач главе, ке умријет не сцијене,
кољу се и даве, робе се и плијене.
К томуј су не мале још туге с јадови,
села се сва пале, оре се градови;
и у тојзи незгоди, о вишњи боже мој,
робје се изводи, кому се не зна број;
с размирјем тај несклад тер чини, да такој
подноси твој запад толики непокој,
западње државе тер се тач безредно
меу собом крваве, како није праведно.
Коју злед не твори ни дјело тој плачно
дубравом у гори звијерен'је дивјачно,
и звијери све грубе, планина ке плоди,
већма се вај љубе, нер ли зли народи.
А туј злед подносе у робству крстјане,
у гвоздју ки возе нечисте погане;
возе их приз вољу душице праведне,
слиједећи невољу и труде безредне,
слиједећи горки јад, страђаје слободе,
за немир и несклад западње господе,
с кијех земља сад плаче у сузе крваве,
гди кокот наскаче на орла с дви главе;
а орао се потули из крова тер такој
кокота огули, пришадши на дом свој.
Сгули га до коже, да од веље тужице
сам у се не може појмити душице.
Тијем сузе грозимо с великом жалости
и милос просимо од твоје милости,
да нам туј милос даш, подобно ако је,
да благо погледаш крстјанство све твоје,
да се твој гњијев скрати, да веће у гњијеву
с размирјем у рати краљеви не живу;
нека се може ријет, несклад је погинуо,
јур је сад трудан свијет у миру починуо;
нека се пук справи, да боже приблажен
хвали те и слави по вас вијек и амен.
Врх свега мој боже, велики и прави,
ако се стећ може дил твоје љубави,
слиши мој тужан глас и уздахе с тугами,
и позри, гди се вас опирам сузами,
божанство да твоје буде се сврнути
на молбе на моје, и на плач приљути;
да тај лијес од горе с коријенком погине,
од кога на море влаче се карине;
дим тај лијес, у ком се невјерне худобе
с погани привозе да плијене и робе,
а сама плавчица на здравје да плива,
праведна храница с којом се добива.
