Вијем боже, да зна свак и свак је становит,
да је велми рок кратак и конац врјеменит;
и вриме с небеси у вике и сада
нашијеми телеси краљује и влада,
и вриме брже јес, нер вихар и вила,
и коло од небес, нер птица и стрила;
тер небо од згара, с врјеменом гдје хрли,
и хини и вара наш нарав умрли.
А тужни вај чловјек не сцијени за ништа,
коли је кратак вијек од својијех годишта.
Куд вриме приходи, још не вијем како слијеп,
куд ли га заводи у мао час и у мао хип;
и чијем га још плаћа и чијем га надијели,
и куд га обраћа, кад га смрт расцвили.
Ну вријеме што пријеши и хрли летећи,
ниткор га не гријеши, криви суд чинећи;
зач вријеме није узрок ни своја грјехота,
ако је кратак рок нашега живота.
Краде се дан по дан, а вријеме нас хини,
а чловјек није спознан тер химбу не сцијени,
што вријеме нас вара химбено и двоји,
тер млада и стара у један број броји.
Зашто је наредно, да вријеме с небеси
краде нас безредно и собом заноси;
и вишњи хоће бог, свакоја ки влада,
да вријеме на један стог све смеће и склада.
Стеже нас ноћ и дан, и опет се враћамо
окли смо пришли ван, када се рађамо.
I жели свак заман дуг живот од свијета,
зашто је час један колико сто љета!
Јаох а ми стојимо како све у блуду,
тер љета бројимо и дневи за луду!
А што је побрајат врјемена ноћ и дан,
покли је пришло спат под земљом вјечни сан?
Ај боже, је ли тој слијепачки разлог ваш
врјемену ставит број, ко хитро вара вас?
I што прије ступамо граници ми хрло,
то веће уфамо у вријеме умрло!
А тко туј приходи, гди је стављен маргињ тај,
опета не исходи животом на свијет сај;
ар тамо остави душицу напокон,
зач га смрт постави врјемену под закон.
Чловјече а за тој чин' честе спомене,
да је кратак живот твој, како цвијет ки вене;
а ти туј не имаш влас, да будеш познати
ки те ће смртни час у земљу послати;
зашто се смрт влада химбено крадући,
тер нас свијех подкрада, у земљу кладући.
Чловјек је ље славан без конца по вијек вас,
ки је вазда приправан, чекати смртни час.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
