Аполо љувени, Аполо гиздави,
за венчац зелени, ки носиш на глави,
подобно ако је, од муза свијех хвало,
на молбе на моје приклон' се дај мало.
Ако ја могу стећ ку милос при теби,
немој тач хрло тећ к западу по неби,
за свијетло тве лице, нер вишњи Аполо
сред неба коњице устави и коло;
од тебе други дар зач сада не просим,
нер на ме сини згар за љубав, ку т' носим,
да вајмех такмено твој пламен живући
ме срце камено притопли и сврући,
сваки хип и свак час у мени ко стине,
јак зимњи снијег и мраз без твоје топлине;
тер трепти тер преда, у кругу мом стоје,
у путу гдје гледа пијерске госпоје,
хрлећи гдје плаше с великом љувезни,
да мој труд утаже појући у пјесни.
Затој бих веле рад моју свијес пригнути,
да будем вајмех сад пјесанцу кликнути.
А мислим у себи: угодан бих ли био
и музам и теби пјесанцу кад бих спио?
Тер не вијем почети, подобно како је
пјесанцу зачети без помоћи твоје;
зач мислим, свијес моју у те сву да ставим,
да кријепос туј твоју појући прославим,
нејака ма слабос нека се потруди,
иза сна сву младос да мој глас пробуди,
нека тму замијене у вишњој свјетлости,
кад управ процијене дар твоје кријепости,
ке од згар над нами имају таку влас,
да небо звијездами владају и свијет вас;
меју све тај кријепос, ка од згар све обсијева
и мјесец у свјетлос и звијезде одијева.
Младости придрага, тијем с вељом љувезни
разлог ме примага, да појем у пјесни
тер друго не жудим нер да вас појући
иза сна пробудим на бил дан зовући,
да вам је на свијети, младости гиздава,
очима видјети, небеска што је слава,
и свјетлос горушта, ку својом љубави
вишњи бог допушта чловјечјој нарави,
свитлости даров тај да чловјек ужива
и остали вас свијет сај и свака ствар жива,
ку свјетлос ниткоре, коли је славан дар
процијенит не море, кому није дано згар,
најлише тко траје све своје дни заман
тер сцијенит не хаје, што је ноћ што ли дан,
што је свитлос и зрака, што је црно и бијело,
што је тмаста помрака и вјечно тамнило,
и што је смрт пријека, хрлећи ка плаши,
да прије чловјека у пепел попражи.
Нада све себе сам тко у себи спознава,
тај види вишњи плам и у пламу ка је слава;
и у сунце на неби тко очи упира,
сједе сам по себи тер свјетлос разбира,
тај види сву свјетлос, ка вас свијет обсијева,
и узмножну сву кријепос ка у богу прибива.
Најлише тко лети, да жељу испуни
високо с памети, јак орао у круни,
ки нарав туј има, к висинам кад лети,
да нигдар очима ни блијешти ни трепти,
с великом кријепости пут сунца летећи,
вишње се свјетлости наситит желећи,
тер мнократ по вас дан с вечера до мрака
вија се како пјан врху свијех облака.
Ну ниједна ствар жива не може изрећи,
што у сунцу прижива к висинам летећи,
сунчана гдје крипос с великом пријазни,
да гледа на свитлос, к себи га приблазни,
летећи да такој вас данак проводи,
гдје свјетлос живот свој у блуде заводи,
заводи у блуде, гдје свјетлос прижива
тер своје све труде при сунцу забива.
Летећи још када к сунцу се упути,
ни жеђе ни глада у себи не ћути.
Још' да ја дуљи дан од свега годишта,
не би га могао сан придобит за ништа.
Ну ја сам чиним суд, таку ствар мислећи,
орлова да је ћуд пут сунца летећи,
нека се не мало на неби објави
у сунцу зрцало орловој нарави,
да буде свак видјет у сунцу над нами,
по чем се влада свијет и небо звијездами;
и створен'је свако, навлаш дух живући,
суначце што млако згар топли и врући;
вај свака живина још к томуј познава,
сунчана топлина кога је нарава;
земља лијес и ками и воде све знају,
што је сунце над нами, по ком се владају;
и свака ствар жива и вас створ остали,
што сунце обсијева, све сунце тој хвали,
и хвали и слави тој сунце на неби
све својом нарави, ку слиједи по себи.
Ну чловјек вајмех сам остале меу ствари,
сунчани што је плам, разбират не мари,
ни крипос ни туј моћ, ни што је свитлос тај,
ка приз дан и приз ноћ обсијева вас свијет сај.
Дим свитлос толика, ку вриједни говоре
да јој се прилика ни у чем наћ не море;
чловјека зач веже тмасти свијет и пути,
и к себи притеже, да тај дар не ћути.
Слијепи га и тијело, да судит не зна сам,
што је црно и бијело, ни што је сунчан плам;
слијепи га и лијенос, да нигдар на свијети
из мрака на свитлос не може позрити,
непомству тер подан у вријеме у свако
тмаста ноћ и бил дан мни му се једнако;
непомство и лијенос тај тер му не да с тмом
ни сунце ни свитлос разбират над собом.
Прикорна тер је ствар чловјечјој нарави,
да толи славан дар у забит постави,
навлаш тко не хаје блаженство спознат тој,
с непомством нер траје у мраку живот свој,
у мраку гдје стоји лијености тер служи,
да га мрак посвоји, по вас вијек да тужи,
мрклина и тма тај гдје с тромом лијености
задава велик вај без божје милости,
вај гдје би лијенац рад мрклине да остави,
а није му дано тад од божје љубави,
ни јакос ни кријепос, с мраком се раставит,
суначце и свјетлос да буде прославит,
ни толи срчано да очи упира
у коло сунчано, да свитлос разбира.
Зач кога вјечни сан за грло ухвати,
све му је пак заман санком се рвати,
напокон тер леже у доњој пропасти,
гдје га суд поплеше од вишње области.
Затој се сви справте, ки у мраку сједите,
тер туј тму оставте а свјетлос слиједите;
слиједите суначце, весел'је тко жели,
да ваше срдачце с духом се весели,
и сада и по том у вишњој држави,
кад вас смрт животом напокон растави,
гди бисте познали по вишњој свјетлости
дар ки сте пријали од божје милости,
најлише туј младос којој се пригоди,
да тужбу и жалос с уздахом проводи,
и толик непокој и жалос и тужбу,
подавши живот свој Купиду на службу,
ки ниједно не плаћа за службу весел'је,
нер радос обраћа у горко дресел'је;
и већма тко служи нехарној љувезни,
тај већма и тужи с горчијом бољезни.
А добро тој знају, ки заман служећи
у робству дни трају, јадовно тужећи,
тер вазда живот свој у горкој жалости
страђа мир и покој и остале радости,
јаки све слијепа ствар, ка вајмех на свијети
не може вишњи дар у сунцу видјети.
А навлаш немило тај љубав кога је
ставила под крило на службе на своје,
и грло и руке тер му је спутила,
од труда и муке да му је смрт мила,
гдје тај труд разбира и свак час то горе
тер жељан умира а умријет не море,
гдје хитро љувен плам блазни га у блуде,
небески двор и крам да сасма забуде.
Ох ка је тој нарав, противна нарави,
телесна да љубав с божјом вас растави!
Вај што сте заспали, тој ли се подоба
тер се сте подали љубави за роба!
Вашега дијевства цвијет тер дијевство прикрати,
ки ништор на сај свијет не може да плати,
ки у кратко гојите, а по том а по том
чемерну плодите коштраву с троскотом.
Гди је венчац зелени, који се дарива,
кад витез храбрени трудан бој добива?
ки венчац по вијек вас, о млаци љувени,
не може сниг ни мраз раставит зелени,
нер зими и љети и у свако јур доба
зелен је видјети; зач му се подоба
зеленцу да гоји и мирис приблажен,
при дијевству ка стоји по вас вијек и амен.
Чловјека ну по том прихини љувен вај,
тутако с љепотом изгуби венчац тај,
тер веће на глави не носи никадар
тај венчац гиздави, у ком је славан дар,
славан дар и кријепос по ком се находи,
да из мрака на свјетлос чловјека проводи;
и благо свакому, тко тај дар добива,
у венцу у тому да с дијевством прибива.
Коштраву и троскот а у срцу тко гоји,
у труду свој живот до гроба вас стоји,
у труду вас стоји, тер радос сву скрати,
зач о чем настоји, тијемијем га бог плати.
Тијем сада позрите у свитлос у праву,
тер трудну подрите с коријенком коштраву,
у срце камено ка вам се уплоди,
вај тер вас такмено у понор заводи;
зач тко је прем сасма не буде подријети,
тогај ће вјечна тма и понор прождријети.
Тој ли тко чини суд, како би могло бит,
теготан да је труд туј траву погубит;
зач кога заслијепи љувени непокој,
с трудом се коријепи јадовно бил'је тој:
тој вриједан не вели, нер само чловјек луд,
за љубав ки жели поднијети толик труд,
кад се сам присуди да такој у тужби
и мучи и труди љубави на служби,
давши се за роба љубави телесној,
да труди до гроба чемеран живот свој,
јадован и тужан да с тужбом прибива,
да се роб и сужан љубави назива,
да љубав за плату пода му да носи
злат синџер на врату, да у бога смрт проси;
да такој окован јадовно у тузи
и обноћ и обноћ уздише и сузи,
да живот проводи, како све тужна ствар,
да својој слободи није веће господар.
Тијем бирај, младости, ки у блуду заходе,
колике жалости с јадови проводе,
гдје блиједе и вену у тужби стојећи,
стрелицу љувену у срцу носећи,
и жељно цвилећи до гроба гдје такој
сужанство слиједећи скончају живот свој,
љувена усилос љувенијем гдје брани
разбират туј свјетлос и околиш сунчани;
да памет над облак врх себе приселе,
оставив тмасти мрак нека се веселе.
Прикорна тер је ствар свијем, ки бијели дан љубите,
да толик славан дар за лијенос губите,
тер неће нитко вас своју свијес пригнути,
да горје вишњу слас разбира и ћути,
у сунцу да такој гдје свој вид упира,
створен'је вај свакој и створца разбира.
То ли ће тко ријети, кому није згар дано
очима позријети у коло сунчано,
заман је усилос чловјечјој нарави
разбират туј свитлос без божје љубави;
тијем чему живот свој тај чловјек силује,
у одјећи телесној да се тијем његује,
покли те кријепости не има сам по себи
сунчане свјетлости разбират на неби;
није ли то велик труд, кој не има згар кријепос
да чини прави суд, што је сунце и свјетлос!
О млаци гиздави, тијем да је свијем знати
да од вишње љубави тај се дар не крати;
нег тај дар ки проси згар му се дарива,
како се тко носи, да га тач ужива.
Тијем млаци, суд је мој и вриједан свак суди,
да је ласно добит тој, тко добит тој жуди;
с кијем ли није тај милос ни разлог ни мјера,
сунчану да свјетлос с топлином разбира,
приправи свијес своју и срце и дух свој
тер кликуј Грацију, госпоју свијех госпој,
нека те поможе, нека те не остави,
зач она дат може туј милос с љубави,
приправна зашто је, тко ју верно подвори,
без вида ако је, да му вид отвори,
да буде на свијети с пријазни срчано
видом се упријети у коло сунчано,
свјетлости вјекуште нека се опоји,
суначце горуште при себи ку гоји,
јак орао ки прија дар веље кријепости
да се тач опија сунчаном свитлости,
нада све летуште, тер се још не страши
да сунце горуште перја му попражи,
ни перја ни крила, ни круну на глави,
ком га је крунила чес своје нарави.
Тијем млаци гиздави, вишњи дар спознајте,
и вишњој љубави владат се подајте,
ку љубав свак губи и од њега бјежи тја,
тко већма тму љуби нер сунце које сја.
Тај чловјек по себи тер неће видјети
суначце на неби, ни зими ни љети,
ни свјетлос ни зраку, нер обноћ нер обноћ
скончава у мраку свој живот неспознан,
гдје га тме прихине, да у вељој незгоди
од праве истине стрампутно заходи.
Тер кад тој разбирам, врх себе стојећи,
сузице убирам, велми се болећи,
у саму чловјеку да се тај злед твори,
на своју прилику кога бог сатвори,
давши му тај разум, којијем га надари
да спозна змијам друм и остале све ствари;
а сам се одмеће од славе вјекуште,
разбират тер неће, што је сунце горуште,
ни свијетлу туј свјетлос више нас ка је гори,
узмножна гди је кријепос створца, ки сва створи.
Вај тер је ружна ствар с умом се дијелити,
и толи славан дар на мраку мијенити.
Тијем Грација свијех вас зове, и госпоја и дијева чиста,
у милости која плове по сва љета и годишта
сви у тмасти који спите, да оставите тмасти санак,
да се с мраком раставите, разбирајте бијели данак.
К небу движте ваше главе из тмастога тога мрака,
да видите вјечне славе у суначцу врх облака,
у суначцу и свјетлости зач туј славу тко разбира,
по љубави и милости вазда живе а не умира,
и у сунцу види гори створитеља приславнога,
све створен'је који створи, бога ки је врх свијех бога,
и у јединству види тројство, у пламену од љубави,
свијетлијех духа веље мноштво гдје га хвали гдје га слави.
Види мајку и дјевицу, све милости ка је пуна,
и госпоју краљицу, од анђела ка је круна;
и у тијелу види сина, кому отац тач нареди,
да згар приде к нам с висина, да све смрси на свијет зледи.
I од мјесеца и од звијезда види начин по разлогу,
чијем се вишње небо гизда, гдје у свем хвалу дају богу.
Види славу и радости, од праведнијех гди је дружба,
гдје није плача ни жалости и свјетовна гдје није тужба;
и пед земљом види јаму, осуђени гди сви стоје
у вјечному доњем пламу за безредне злобе своје.
Тој су вишњи дари славни, ки се дијеле по милости
онијем, ки су вазда справни разбират их по свјетлости.
А који се љепши дари могу видјет и познати,
разми створца и све ствари у свјетлости разбирати,
вишње сунце гдје згар стоји, у кому је вјечна слава,
тер све влада и све гоји и врјемена сва саздава;
и тој сунце топло и вруће каже кријепос коју има,
гдје под небом све живуће ш њега живот и смр' прима.
Затој очи упирајте у сунчану вишњу свитлос,
свак по тиху разбирајте ка се у њем гоји крипос.
