Коли је вајмех плах, коли је вај пријешан,
бољежнив мој уздах с јадови измијешан!
мијешан је налијепи, мијешан је с чемером,
тер моје коријепи срдачце с тешером!
Здружен је с тугами тер чини, да вас час
ја грозно сузами полијевам мој образ.
Пелинак и рута још се ш њим састави,
да туга приљута мој живот затрави.
А камо коштрава и бил'ја остала
отровна нарава, што је земља саздала,
навлаш чемерика и чемер од змија,
ки раном без лијека ме срце извија.
А не вијем за ку ствар протива вај мени
указа туј нехар мој уздах љувени!
Тер мени не прави, тер мени не вели,
камо се одправи, камо ли поћ жели;
нер ли се сам справља и плахо још бијесни,
а мене оставља у вељој бољезни,
у тужној бољезни небавац тер стоју
и чини у пјесни јадове да поју.
Чини ме цвијелити ћутећи непокој,
и с тијелом дијелити чемеран живот мој.
Чини ме, да јадам, чини ми жељет још,
да себи смрт задам, узамши бридак нож.
Чини ме вапити, плачући из гласа,
и чемер тај пити смртнога пораза.
Чини ме вајмех тач да живот мој тужи
и да ме вјечни плач до гроба садружи.
Чини ми подријети срдачце из круга,
чини ме умријети тај жалос и туга.
Уздаше, вај мени, тако ли право би,
твој немир пакљени да мене озноби?
Како ме остављаш цвилећи [небога]
куд ли се одправљаш, реци ми рад бога?
Тко ме ће здружити, ако ти будеш поћ,
и са мном тужити једнага дан и ноћ?
Вај за то одправљат немој се ти саде,
помоз ми понављат чемере и јаде,
и смртне бољезни, што ћутим небог ја,
ни јави ни у сни не имавши покоја.
Ну покли сва сила хоће ме оставит
и мој дух од тила безредно раставит,
вај ну се утиши и кратко ну стани
тер мој плач услиши, уздаше срчани.
Покли ма худа чес, уздаше мој тужан,
судила тако јес, да ми нијес послушан,
с плачем се одправи тер кликуј из гласа
у славној дубрави од горе Парнаса,
нека се наредно за љубав срчану
све музе заједно на збору састану;
и кад се тај дружба заједно састави,
чин' мој плач и тужба да им се објави,
и реци дружби тој од горе зелене,
уздаше трудни мој цвилећи од мене:
они ме посила, кој жељно умира
кому јад и стрила срдачце подира.
Они ме посла к вам, јадовно ки цвијели,
без дружбе који сам у плачу дух дијели.
Они ме посила, с кијем су све незгоде,
објестран сто стрила кому дух прободе;
од плачне жалости ки умира у вају,
сви зглоби од кости тер му се растају;
у сузах ки плове, трудећи дан и ноћ,
и на плач свој зове приславну вашу моћ.
За то све придите, молим вас бога рад,
да мој плач видите и с тугом горки јад,
тер ћете познати, трудна ме видећи,
које се зло пати драгу ствар желећи,
како се из тијела вај жељан дух дијели,
кад драга од мила тужна смрт раздијели.
По том се одправи, уздаше љувени,
по свакој дубрави, по гори зелени;
обајди планине, обајди све луге,
поља и равнине, широке и дуге,
обајди ливаде, гди свако цвијетје цти,
тер мој труд и јаде објави тамо ти;
обајди све воде, кладенце и ријеке,
тер казуј незгоде од смрти од пријеке,
како смрт приљута хитро се привуче,
тер мога непута украдом повуче,
без ниједне љубави да се тај доброта
прије реда растави од свога живота;
плач тужба и жалос свијех страна тер стоји,
вај гди се тај младос животом раздвоји.
Реци још, пастири да стада оставе,
и од горе сатири зелене дубраве,
љувена дружба тај вај да би видјели,
како ме смртни вај с непутом раздијели.
Уздаше пак теци по горах и водах,
тер вилам свијем реци, да си ти мој уздах,
да си мој поклисар, да се туј објави
толико плачна ствар и мој труд крвави,
стрјелица приљута како ме расцвијели,
драгога непута која ми простријели;
једа би све виле од горе зелене
на једно се скупиле, да приду до мене,
и оне да чују заједно кад буду,
како ја тугују расцвиљен у труду,
сузице ронећи низ образ мој блиједи,
непута жалећи кога смрт повриједи.
А навлаш Диана да види вајмех сад,
краљица избрана, тужицу и мој јад.
Уздаше пак путуј, крај мора ходећи,
Нептуна тер кликуј жељно га молећи,
јаох једа не скрати пријазни љувене,
на сух крај послати све морске сирене,
и он ш њими да приде једнага на сух крај,
жалостни да виде при мени смртни вај,
како ме смртни мач с непутом растави
а мени вјечни плач за даров остави.
Још моли суначце, да ми сад послужи,
да моје срдачце у тугах садружи,
да буде не сјати нер да ми поможе
непута плакати ако ми бит може.
Мол' мјесец још јасан и звијезде остале,
да моју бољезан и мој труд пожале.
Мол' звијезду даницу, да види с источи,
гди сузе по лицу теку ми из очи,
меу вас створ остали и она да мене
у тугах пожали, гди живот мој вене,
зашто је смрт пријека хотјела тој такој,
да раном без лијека прикрати живот мој.
А не вијем који вај хотил је и суди,
да ми смрт цвијетак тај прије рока опруди.
Уздаше, моли још владаоца од пакла;
да види бридак нож, који ме вај закла,
и муке остале, ке не вијем за ки суд
сад ми су задале с бољезни смртни труд,
толик труд с бољезни, који ја на свијети
ни јави ни у сни не сцијењах видјети.
Једа ми допусти за љубав и милос,
Орфеа да пусти из пакла на свитлос;
када ван изајде, нека сам без друге
све горе обајде дубраве и луге,
јаох лиром да поје, да такој у пјесни
побраја све моје тужице с бољезни,
по свакој дубрави нека се у дружбу
свака звијер приправи на мој плач и тужбу;
и сваке још птице, ке сазда вишњи бог,
да виде тужице, ке ћутим ја небог.
I кад се сједине у гори зелени,
разлике живине да приду све к мени:
за љубав и вјеру Орфео у тај час
звонећи у лиру да пусти тужан глас,
да к мени призове љувену и милу,
у сузах ка плове, сједе у црнилу,
по себије у куту ка рони сузице
тер плачне на скуту држи сиротице;
нека та младица са мноме у дружби
одере сва лица у плачу и тужби,
вај коју смрт пријека злосрдо расцвијели,
свога љубовника тер ш њоме раздијели.
Мајку му још драгу зов' к мени у дружби,
ка кријепос и снагу цвијелећи изгуби,
од веље тужице тер вајмех мој боже
и од труда душице примити не може,
цвилећи три гласе нека ми пустимо,
на смртне поразе вај да се тужимо,
што се смрт набуни тер цвијетак гиздави
прије реда обруни и у земљу постави,
нека се подере земље ван жив ками,
кад наше разбере јадове с тугами,
нека се коријепи сваки дуб зелени
и у пече процијепи мраморак студени,
и нека лист спаде с травице студене,
видивши те јаде и труде пакљене;
нека се све ријеке и врјела сва смуте,
кад тужбе толике и наш плач оћуте;
нека се сва радос и свако весел'је
обрати у жалос и плачно дресел'је.
О младци љувени и вам се молим сад,
придите сви к мени тер виђте тужни јад,
гди живот мој плаче с немира приљута,
гди ми смрт измаче у мајке из скута
непута придрага, за кога дал бих ја
свјетовна сва блага под сунцем које сја,
и живот и душу ако се ријет може,
да веће не тужу овакој мој боже.
Тијем на смр' ја плачу, која ми вај сада
црни трн и драчу у срце забада,
тер се сви једнага сузами поли'те,
и са мном придрага непута жалите.
Зач правда хоће тој и суди остали,
тај гиздав цвијетак мој нека се пожали,
ки бјеше круна и час ода све младости,
и толи почтен глас урешен за дости,
а смрт га вазе пак и са мном растави. -
Затој га жали свак рад моје љубави,
и ви све госпоје и ви све дјевице,
придите на моје пакљене тужице;
вај све се справите, молим вас за радос,
да са мном жалите љувену туј младос,
тер ћете видјети, гди се ће толи плах
ван срца подријети чемеран мој уздах,
гди се ће прид вами јаох уздах мој подријет,
који сад сузами посилам на он свијет,
да паде прид бога, нека се потужи,
како ме небога пријека смрт раздружи
од моје љубави и веље радости,
вај тер ме остави у горкој жалости;
жалостан тер остах и бит ћу у вијеке,
невјеру зач познах од смрти од пријеке,
ње стријела пригорка вај тер се уплаши,
ономуј прије рока тер живот свој спражи,
јаох кога ноћ и дан жељно се болећи
ја плачу јадован сузице ронећи;
вај мени, кога сад с великом жалости
с државом лијепи град жалује за дости!
