Свијех вас молим рад љувезни,
племенити Дубровчане,
ки појете рајске пјесни
и сијете по све стране:
тако да би ваша младос
у весел'ју сегај свијета
свако добро и сваку радос
уживала много љета,
вашег старца намирите
крива суда не чинећи,
кијем Држића сад творите,
свога труда не сцијенећи.
Ки пјесанце рајске поје
прид полачом од господе,
меју вами тамо стоје,
сви разумни гди приходе;
а никога не подкрада,
разми своју свијес ломећи
те гиздаве пјесни склада,
без покојна санка бдећи.
I кад хоће трудан спати,
не има мира ни покоја,
зач га туђер почне звати
еликонска мужа своја,
ка га крми, ка га влада,
ка му каже друмак прави,
да с разлогом пјесни склада
како вила у дубрави.
I кара га, кад га буди,
[д]а не губи вријеме своје,
нека мучи, нека труди,
нека рајске пјесни поје;
с разговором од пастира
да се чуди сва дубрава,
од куд сладос тај извира,
којој ниједна није забава.
Од љубави а најлише,
која старца љуто рани,
да процвили и уздише,
једва живот да сахрани;
да се старац тај спомене,
које труде старац пати
од стрилице од љувене,
с ке се мнократ живот скрати.
Иностранци, ки су с двора,
и грађане племенити
Маринова разговора
тер се слатко свак насити
Навлаш влашци . . . . стари
сви рекоше и кнезове:
не видјесмо љепше ствари
од наредбе Маринове,
од које се снебивамо
туј видећи красну дику,
ку сладости приживамо
у славному Дубровнику.
Навлаш њеко дијете мало,
ко имаше злата крила,
слијепо, красно и пристало
и на бедри тркач стријела,
и лук напет на рамену,
тер гди удари своја стријела
по мрамору и камену,
растаје се у сто дијела.
А пастирче њеко младо,
болећи се својијем ћаћком
против њему бјеше стало,
да га освети својом праћом,
не марећи тогај лука,
ни од злата љуте стријеле,
ке ношаше посрјед пука
мнозијех грозно да расцвијеле;
прид полачом тер ки стаху,
гледајући те лијепости,
сви се велми снебиваху
од дјетинске те крипости.
Маринове пјесни даке,
Дубровчане моји дрази,
достојне су славе сваке,
одколи се тач прогласи.
А то му је звијезда дала,
под којом се на свијет јави,
да је по њем вјечна хвала
с Дубровником свој држави.
Тијем га муже посвојише
еликонске славне дружбе,
тер му венчац поклонише
за његове верне службе;
венчац велим ловорике,
ки не сахне, ки не вене,
нер је зелен по све вијеке
и у вриме свако зене:
да се дичи, да се гизда,
уресивши своје власе,
јак на неби свијетла звијезда
кад с вечера воле пасе;
свака вила у дубрави
да праведно може рећи:
достојан је вјечној слави,
ку би мнози ради стећи.
Пастирице и пастири,
све дјевице и госпоје,
и од луга сви сатири
нека славе пјесни своје.
Нека рече бог љувезни:
изврсита своја младос
по начину склада пјесни,
да је свому граду радос.
Још Аполо нека рече,
кад од мужа коло справи:
Марин младац милос стече
од свијех вила у дубрави,
ке му венчац поклонише
од приславне ловорике,
ки не вене ни присише,
нер је зелен по све вике,
да је славна своја дика
за пјесанце, које склада
части свога Дубровника
ки је круна од свијех града.
У ком хвале и све славе
по њем се су отвориле,
јак зеленца од дубраве,
гди се гоје горске виле.
Тијем се сада справ но справи
дубровачка сва младости,
тер Држића гласом слави
у весел'ју и радости,
а не гријеште душе ваше,
корећи га такој права;
зач што муже њему даше,
у пјесанце тој вам склада.
