Свијем вилам ки је бил разговор љувени,
овди је приклопил мраморак студени;
лакоми зач је ктио ненавид од смрти
тај цвијетак толи мио прије реда сатрти.
Затој се све муже једнага у гори
на пријеку смрт туже, која га умори;
која га расцвијели, да прјеђе повене
и свасма раздијели од службе љувене.
Ну ако га смрт с нами прије реда растави,
и овди га под ками у вјечни гроб стави,
смртни је тај нарав, зашто смрт не гледа
милости ни љубав, врјемена ни реда;
нер толи безредно и старе и младе
све коси заједно и у земљу све кладе.
Ну смртне похвале, мој Маро гиздави,
заман су остале, што тебе туј стави;
од смрти од пријеке зач неби така влас,
да се твој у вијеке забуде почтен глас,
глас ки си оставил тећи ће по вас вик,
зач си њим прославил словински вас језик.
Тијем нећу сузице, нека т' је тој знати,
пролијеват низ лице, ни тебе плакати,
разми ћу богу дат сву хвалу, и славу,
ки к себи ктје пријат тву младос гиздаву,
свјетовне бољезни да се прије избавиш
и тамо у пјесни да га прије прославиш.
А сад ћу рад бога, тко буде овди прит,
љувено свакога заклинат и молит,
немој му трудно бит, вај, својом десницом,
ови гроб окропит блаженом водицом,
и ријети: блажен био ови гроб у вијеке,
који је приклопио од мужа све дике,
и с диком све славе и урес честити,
ки многе државе пјесанцом насити,
и рајском радости коју вај на свијети
од веље жалости није дано изријети
ни друзијем ни мени, твоје рад мудрости,
које су љувени сви сити за дости;
ки разум, могу рећ и друзи тој ће ријет,
по све дни да ће тећ, доколи тече свијет.
Тијем тај гроб камен[ит], гди леже тве кости,
вазда ће зламенит тобом бит за дости;
вазда ће бит блажен меју све камен'је
по вас вијек и амен, кажући зламен'је,
доколи тече свијет зашто ће прислатко
пјесанце му се пијет у вријеме у свако,
ћутећи бољезни и веље жалости
за твојом љувезни и уресном младости,
његда те жалећи, ћутећи непокој,
а његда хвалећи изврсни разум твој,
кому ја прилику ни јави ни спећи
у нашем језику не могу изрећи.
Сад с миром почивај, а он да ти дарује
душици вјечни рај, ки свака краљује.
