О Јесусе милостиви,
вјечна сласти и љубави,
свому пуку што сакриви
тер те на криж туј постави?
Тер створен'је све процвили,
од љубави од толике
свете руке гди раскрили,
да загрлиш убојнике.
Затој рад бих вајмех знати,
милостиви мој Јесусе,
тко се може уздржати,
да не рони грозне сузе?
Зач се срце моје сада
све коријепи и подира
од тужице и од јада,
твоју жалос гди разбира,
гди на крижу ружно стављен,
мој Јесусе славо света,
такој висиш вас израњен
с врх главице тер до пета.
Вајмех мени, вјечна славо,
тер придраго твоје тијело
све је шупље и крваво
и нигдјере није цијело.
Још се чуди моја душа
и снебива сва од труда,
гди разбира и гди куша
од нарави веља чуда:
гдје тој трпјет може дријево,
вјечна славо изабрана,
гди на десно и на лијево
крв се точи са свијех страна;
гдје ли расте драча трна
од које ти венчац свише,
свету главу до мождана
тер ти такој њом пробише.
Тер Јесусе изабрани
твоји власи јоште бише
драгом крви сви смазани
и у крви се сви слијепише.
I приславно твоје лице,
које сунцу јаох одсијева,
понизив се такој нице
у крви се све полијева.
Твоје усни још румене,
о Јесусе, све свенуше
и очице тве љувене
све у крви огрезнуше.
Тко ли скова чавле љуте,
кијем те на криж туј прибише,
тер жалости туј минуте
и тужице поновише?
За које ли злобно дјело
свијетло лице туј понизи;
гди приславно твоје тијело
меу лупежи наго виси?
Још тугујем од пораза,
размишљаје ону муку,
кад покличе туј из гласа,
молећи се твому пуку,
о Јесусе мој приблаги,
тере поче туј вапити:
жеђахан сам пуче драги,
трудну ми се дај напити.
Оцта и жучи тер смијешаше
без љубави без милости,
и спенгом ти пити даше
те жесточи и горкости.
Све створен'је још пониче,
о Јесусе мој приблаги,
велијем гласом кад покличе:
што ме остави оче драги!
Јур се с духом сад растају
и умирам јур од муке;
затој дух ти мој придају,
да га примиш сад у руке.
О Јесусе, ма љубави,
пак приклони свету главу
и с духом се туј растави,
који посла у вјечну славу.
Земља и лијес и жив ками,
о Јесусе, тер процвијели,
и опра се све сузами,
гди се с духом ти раздијели!
I гора се сва распуче,
врх се темпла још обали,
зач не може стати муче,
свога створца да не жали.
I небеса сва цвилећи
и све звизде помрчаше,
створитеља јаох видећи
туј на крижу гдје издаше.
Још се чуди памет моја,
о Јесусе кад издаше,
мртву мира ни покоја
да т' на крижу туј не даше;
с копјем витез нер прискочи
свете прси тер прободе,
жив кладенац тер искочи
и од крви и од воде.
Туј кладенац тер извира
од текуште вјечне воде
тер од злоба свијех опира,
мој Јесусе, све народе.
А за кога нер за мене,
о Јесусе мој присвети,
од пријазни од љувене
допусти се туј пропети?
Затој тебе жељно молим,
ти мољен'је слиши моје,
и чин' да се велми болим,
размишљаје муке твоје;
и да моја душа тужи
и да моје срце гори,
дочим тебе тамо здружи;
гди су твоји вјечни двори;
да бољезан сва се скрати,
коју трпим и приживам
у жалости сад на свијети,
без покоја гди прибивам.
