Пређи на садржај

Пјесанца Јесусу

Извор: Викизворник
Пјесанца Јесусу
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца Јесусу


* * *


Јесусе слатки мој, је ли тко на свијети
   тве муке и труд твој да може изријети;
зач право могу ријет, Јесусе љувени,
   да одкли је створен свијет с почетка по све дни,
ниткор се није родил ни се ће родити,
   тај тко би прибројил ни тко ће збројити
бољезни толике и труде без броја,
   којијем наћ прилике не може свијес моја,
ке вајмех бољезни, трудећи на свијети,
   рад наше љувезни хотил си поднијети,
прит с небес на сај свијет тер се тач допушта
   пријазан твоја тај, љубави горушта,
без броја те муке да будеш поднијети;
   давши се у руке грјешником умријети;
на крижу висећи напокон тер за нас
   наш расап видећи у крви опран вас,
наг вајмех издаше, Јесусе присвети,
   за гријехе за наше гдје се да пропети,
гдје се тач поболи народом, вај мени,
   тер драгу крв проли, како вир водени;
из прси најлише, ке т' копјем жидови
   сулицом пробише, да т' се труд понови,
да славна пут твоја, чловјече и боже,
   ни мртва покоја пријати не може;
тер тај вир гдје извира, како вир од воде,
   од злобе опира све од свијета народе,
и у круни трновој у крви гдје пловеш,
   љувено народ твој кликујеш и зовеш,
кликујеш свакога, ако ће тко пити,
   кладенца живога нека се насити;
тер тко га буде пит, без конца по вијек вас
   блажен ће и честит приживат рајску слас.
К томуј се још хрлиш вас ранав и крвав,
   да тогај загрлиш за милос и љубав,
тко ти крив и дужан Јесусе остаје,
   како роб и сужан тер ти се придаје,
сузице ронећи с великом горкости
   теби се молећи, да му се дуг прости;
тер му се дуг прости, јоште га дарујеш
   вјекуштом радости, кад се на њ смилујеш;
на крижу тер тако, Јесусе приславан,
   у вријеме у свако вазда си приправан
простити свакому све дуге свршено,
   блаженству тко твому прида се скрушено;
свијех дуга тер такој дужник се избави
   и слатко налијеп свој напокон пробави.
Тијем слатки Јесусе, ако ми може бит,
   желим се у сузе ја грјешник растопит,
у сузах стопљен вас, да скрушен за дости
   раслачим твоју слас врху свијех сладости,
коју слас ниткоре по својој нарави
   раслачит не море, без твоје љубави.
Ље милос добива, тко сузе ронећи
   свој образ полијева, тобом се болећи,
рад наше љубави гдје тијело присвето
   наго се крвави, на крижу пропето;
гдје прија смрт пријеку, Јесусе слатки мој,
   да простиш грјешнику све злобе и гријех свој.
Тој лупеж искуси на крижу висећи,
   ки жељно просузи, тобом се болећи;
зач лупеж тај знаше, Јесусе мој присвет,
   за гријехе за наше да си ти прав пропет.
Скрушен'јем лупеж тај тер милос издвори,
   да му се вјечни рај по теби отвори,
по твојој љубави тер му дух настани
   у вишњој држави, гдје стоје избрани.
Тијем слатки Јесусе, слатко те ја молим,
   дај уздах, дај сузе, да се тач поболим;
поболим да се тач том твојом бољезни,
   складаје грозни плач с великом љувезни.
Ако ми бит може, нека те Јесусе
   на милос приможе мој уздах и сузе,
и срце скрушено и мој дух умиљен,
   да сасма свршено, ја ки сам расцвијељен,
слободно могу рећ: труд ме се избави,
   тер милос могох стећ при твојој љубави;
тужни се непокој и мој плач прикрати,
   и труд се вајмех мој с весел'јем наплати,
минуте тужице тер моје све забих,
   вјекуште водице покли се сит напих,
из прси блаженијех ка тијеком извира,
   народа ода свијех тер злобе опира.
Јесусе прислатки, славо милостива,
   покли се труд сваки при теби забива,
покли све жалости и тужбе све скраћаш,
   и у вјечне радости дресел'је обраћаш;
покли плач Јесусе љувено и мило
   од грјешник и сузе примаш ти у крило:
у крило тој твоје тијем сада посилам
   сузице све моје, ке с јадом пролијевам,
пролијевам ронећи у тмастој мрклини,
   теби се молећи, Јесусе једини,
тва љубав и милос једа се не скрати,
   из мрака на свјетлос да мене поврати,
да у пустој дубрави и у тмастој мрклости
   дух се мој избави разлике жалости;
у равној пољани да трудан живот мој
   станом се настани на зраци сунчаној,
гдје друга ливада, гдје вјечно прољетје
   његује и влада сву зелен и цвијетје,
а суначце млако и с десна и с лијева
   у вријеме у свако зеленцом одијева
блажено поље тој, ко велми на свијети,
   Јесусе слатки мој, ја желим видјети.
I када изајдем ван тмасте мрклости,
   госпоју да најдем пуну све милости,
ку трудан живот мој Грацијом назива,
   вјечни мир и покој ка труднијем дарива;
коју наћ ниткоре, Јесусе приблажен,
   по себи не море по вас вијек и амен,
разми сам чловјек тај по твојој љубави,
   с којијем се плачни вај по теби растави,
вај кога не оходи тва љубав и милос,
   нер ли га изводи из мрака на свитлос,
а навлаш у сузах скрушено кад плове
   тер тебе у тугах вапије и зове,
вапије за сву моћ, подобно како је,
   да му си на помоћ у труде све своје.
Чин' затој Јесусе, о краљу приславан,
   да грозне ме сузе при теби нијесу ман,
и мој плач толи љут, гдје труди живот мој,
   желећи прави пут ки води на покој,
чијем љубав тај твоја трудну ми објави,
   Грација госпоја гдје сада борави,
ку јави и спећи врх свега на свијети
   вас венем желећи да ју могу видјети.
А ова ми тмаста ноћ, ку сунце не обсијева,
   не да ми гојно проћ ни с десна ни с лијева,
да најдем друм прави, ки најти ја жудим
   у тмастој дубрави да веће не трудим,
Грација госпоја гдје сама сад стоји,
   тужица да моја сва јој се поброји,
и моје бољезни и труди не мали,
   да својом љувезни плачна ме пожали,
да трудну да мени свој урес гиздави,
   разговор медени по својој љубави.
Ну покли тој такој не може бит мени,
   Јесусе слатки мој, Јесусе блажени,
ја ки се скончавам, пустињом ходећи,
   теби се придавам, жељно те молећи,
тва љубав и милос да мој труд прикрати,
   и да ме на свитлос из мрака поврати,
да те дух мој слави без конца по све дни
   у вишњој држави, гдје стоје блажени.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.