Тужити тко неће и ћутит велик вај,
немој се одвеће наслањат на свијет сај;
разуман зач сваки истино тој каже,
да је штапак нејаки у свијету, ки лаже.
Противном нарави тијем чловјек да море,
да у једно састави од свијета све горе,
тер хоће наслонит без сумње живот свој,
вијем да није становит пријат мир ни покој.
Тијем се свак укине, ко се на њ подпире,
и у њем није истине, уфан'ја ни вјере;
зач се све крмижа и с божјом одлуком
нами се свијет мијеша, јак гњилом јабуком.
Богате и убоге, до цара до краља,
све плеше под ноге и у клупко сце ваља;
вазима и дава, вазима и његује,
и у кратко сва слава његова минује.
Свијет нами привраћа напокон на службу,
сву радос обраћа у жалос и тужбу;
и у вријеме у свако, и у јутро и у вечер,
све медно и слатко ствара нам у чемер,
сву радос у мао час тер од нас растави,
најманши како влас да отргне на глави,
али цвијет травице, ки зором процафти
тер лијепос на нице к вечеру обрати;
до сунца запада који цвијет гиздави
гој и се и влада цафтећи нарави,
прије сунце нер зајде тер лијепос прикрати,
тер свене и спаде и у прах се обрати.
Сву радос тијем видим, коју свијет саздава,
јак маглу али дим кад вјетар скончава.
Туга је још већа у свијет се уфати,
зач што нам обећа, неће нам тој дати.
Хитро нас још води по цвијетју разлику,
по ком нас изводи у тужбу разлику;
а к вишњој полачи тко хоће пак прити,
по трну и драчи трјеби је изити.
Поколи свијет лаже и хини и вори,
уфан'је што наше служи га и двори?
Још да нам дарује све благо на свијети,
што нам тој трјебује, покли је умријети?
Што жели на свијети жив чловјек, мој боже,
што мртав понијети у земљу не може?
Дим благо свјетовно, гди мисал сву стави,
које се јадовно напокон пробави!
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
