Љубовник расрчени
Срамоват се мени 'е сила
што те љубих верно дости,
о наказни без милости,
о прикоре свијех од вила.
Ја те увриједих (ријет ћу истину),5
ну гријех плаках дуго вријеме
и с сузама неизмјернијеме
просих милос на кривину.
Засве охолу, ја те љубих,
да ти удворим помњу ставих,10
за стећ тебе мене оставих,
за наћ тебе мене изгубих.
Али ти се не смилова,
нег тве лице кријеш мени,
лице у ком се још румени 15
биљег мојијех од целова.
Прем се охолас твâ поноси
сво'ом љепотом, бивши очито
за охолит се разложито
да се веле хоће и проси.20
А твој урес није те власти,
да божица њим се чиниш,
ер што лијепом тебе сциниш,
губиш сцјену с охоласти.
Тијем ја нијесам вик љубио 25
љепос него љубав твоју, -
за ријет боље штету моју
и мој пораз, кî сам хтио.
А и са мном си ти хинила,
знам, по твојој неставности;30
ах под цвијетјем тво'их милости
смртна змија скровна 'е била.
Зато од тебе грем назада,
ер плам други мâ 'е захвала;
с истијем миром и ти остала,35
с кијем ја сметен бјежим сада.
Нијеси, нијеси већ за мене,
о невјерно срце од хриди!
мâ љувезан виле слиди,
не лавице несмиљене.40
