Причица је од пјесникâ,
њеки осуђен рад кривине
чудну муку да довика
сред пакљене ћути тмине.
Он пун јада неумрла 5
гладом, жеђом скончава се,
премда у води јес до грла
с пунијем дубом воћа уза се:
покли жељне пун одлуке
воду и воће нетом тегне,10
њему из уста, њему из руке
гине воће, вир побјегне.
Та причица каже свима
да 'е пакљени труд гледати
све што жудиш прид очима,15
а пак не моћ уживати.
Да промисли, по разлогу
који у мени ћутим пако,
гди те унапријед гледат могу,
али уживат не никако!20
И ако, браче, још у теби
предњи плами живу и горе,
мним да познаш и по теби
истине ове ме говоре.
Трудно 'е љубит на овем свити 25
а не уфат дни веселе,
ну бит љубјен и љубити
без уфања, трудње 'е веле.
Тијем ер гину јур мâ љета,
ах за милос једном само 30
ишти начин да се опета,
прије нег умрем, уживамо.
Немој сцијенит да иштем сада
стећ од дике тве честите
све што стекох ја њекада,35
о мâ лијепа, служећи те.
Сад ма жеља сва је инако,
нијесам охô как' и прије:
за смирит ме тужна овако
један целов задости је.40
Писо бих ти још наприједа
кô ме болес мући и хара,
али горки плач ми не да
кî на књигу пада озгара.
