Ах још сумњим је ли истина
да целивам твоје лице,
о придрага, о једина,
о сунчана Сунчанице,
и да мога посред крила 5
сад уживам љепос твоју,
о ме душе душо мила,
о жуђени мој покоју!
тач ер мнократ ноћ опака
сном привари ме пожуде:10
тебе грлих, нађох пака
саму сјену од разблуде.
Ну и сад ако сан ме вара,
ах молим те, сне весели,
оволицијех сред добара 15
од мене се вик не одијели.
Није сан ово, сјена није:
тичем, видим, знам очито
да сад мени на руци је
моје сунце причестито.20
Ово 'е лице ке с погледа
стави крила мôј пожуди;
ово су оне усти од меда
гди се у ружах љубав блуди.
Ово су оне прси од снијега,25
воће од рајскијех перивоја:
ово 'е љепос тијела онега
у ком живе душа моја.
Ах прилијепијех вила круно,
ах приблага мâ госпоје,30
ах мо'и труди, ах потпуно
заплаћене сузе моје!
Јак кошута утруђена
жељна воде вира жива
тебе жеља моја огњена 35
хлепи уживат, чијем те ужива.
Све што уживам није ми дости,
иза сласти слас ми 'е дража:
иста обилнос тво'их милости
већи у мени плам узмнажа.40
Тијем кô брштан ступ камени
грли а трава земљу своју,
како лоза дуб зелени,
како љубдраг танку хвоју,
грлимо се, мâ госпође,45
љубимо се, ах јаох мени,
докле од сласти из нас пође
у целовијех дух блажени.
Ах ке даре од покоја
врх мене би чес просула,50
сад овако кад би моја
душа уздишућ издахнула!
А и чудим се како ми је
допуштено још живјети,
кад умрлијем дано није 55
узит у рај, а не умријети.
