Пјесан XXVI

Извор: Викизворник
Попијевка више смрти Марка Краљевића
Писац: Игњат Ђурђевић





   Краљ Вукашин војску купи
и пјенезе свуд расипа - давори, давори!
наређујућ свак да ступи
рват цара Музаипа,
   који у старо Дренопоље,5
гди га доније чес неправа,
бјеше уздигô сво'е пристоље
врх крстјанскијех мртвијех глава.
   Иштом се је залетјела
бојна слава навјесница 10
прико рашкијех плоднијех села
и бугарскијех врх граница,
   ето одасвуд витезови
теку бојној у одлуци;
свијем у лицу сто'е трјескови 15
а витешка слава у руци:
   пале очима куд ступају,
ш њима 'е видјет бојна срића,
а прид собом главу имају
славна Марка Краљевића. 20
   Та војница сва охола
за војводом такијем греде,
кô да јата од соколâ
орла сива на бој слиједе.
   Свијем на пасу сабља 'е јака,25
стоје копја сред деснице,
а врх капе од јунака
трепте вите перјанице.
   Сви уједно јездећ тако
у Косово хтјеше прити,30
гди дружини поче овако
јунак Марко бесједити:
   "Давори ми, дружбо мила,
ку бог свијету за чâс створи,
коју никад турска сила 35
сво'у под облас не обори!
   Видећ ваша срца јака,
да су Турци зма'и крилати,
с таком китом од јунакâ
смио бих их затјецати. 40
   Да се права вјера освети
слиједите ме сви смиони,
да Музаип цар проклети
под му сабљу врат приклони;
   да избавим ја најпрви 45
тешка из ропства крај бугарски,
кад у блату црне крви
утопи се мјесец царски.
   Не узмичите у сретању,
ит наприједа сваки труди 50
и вашему војевању
мâ десница за изглед буди.
   Добитје се снагом срета,
слава 'е ставној у одлуци,
ер јуначтво српскијех чета 55
није у ногах негли у руци."
   Иштом бјеше ово изрекô
славни Марко свôј дружини,
чу се бучат надалеко
турска војска по планини. 60
   Цијећ страшнога њих жамора,
кî чињаху на бој хрли,
стресаше се поље и гора,
јакно вихар кад запрли.
   Кад видјеше Турци клети 65
справне српске војничаре,
не могоше одољети
срцу огњеном да не ударе.
   Сва равнина тад изгину
међу њими бјеше која,70
и од поља сву ширину
прикри одасвуд плам од боја.
   Њеко убија, сијече и тлачи,
њеко узмиче прешно у страху;
облак стријеле, муње мачи,75
гром удорци сликоваху.
   Марко бојној у слободи
збоде први коња врана
тер у прси копјем згоди
Арнаута Сулимана.80
   Ну се удорац не устави,
истијем хуком тер наприједа
протјечући шип крвави
још набоде и Мехмеда.
   Он Мустафу среза прече 85
прико паса у два дијела,
а до седла тја расијече
Хусаина с врха од чела.
   Али све што веће коље
снажне Турке витезове,90
супроћ њему свеђ на поље
придоходе чете нове.
   Сва дружба му побјена је
и сво'ом крви поље омасти,
а тко живе хука да је 95
под отманском сужан власти.
   С цијелом војском сâм бој бије
јунак Марко недобити
тер уступа гора гди је,
да литицом плећи штити.100
   Утолико брз одвеће
снагом руке сво'е крваве
ори, крши, сијече, меће
сабље, копја, руке и главе.
   Ну летећи по дубрави 105
потакну се коњ му одзгара
тер у хридној јами остави
свога стрена господара.
   Тач храбрени Марко паде,
кијем се именом још свијет стреса,110
турске од силе не никаде
нег придобит од удеса.
   Ах да плата твâ не изгине
сред неумрлијех вјечнијех страна,
дико наше покрајине,115
свијем језицим припијевана!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.