О Љубице, с твога срама
моја љубав узрастјет ће,
ако мога влас од плама
узрастјети може веће.
Срам је у вилах рајска дика,5
од крепости зрака мила,
племенита драга слика
сунчанога руменила.
Али у срцу дикле младе
кад се здружи срам с љубави,10
двакрат своју љепос таде
љубовнику љепшу објави.
Виђ у јутро зорну русу
прије нег вас свој цвијет отвори:
гизда се она на свом бусу,15
сваки за њом пастијер гори.
Така 'е млада дјевојчица,
кад још жељу срамом крије,
цавти и зраком свога лица
сја над зором руменије.20
Ах није силе кâ добива
и подлага душе и плијени
коли љубав срамежљива
и дјевички стид љувени.
Ах није наћи ствари драже 25
нег диклица у разблуди
кад помало љубав каже,
да љубовник већма 'е жуди.
Зато издишем од сладости,
кад мој дражиш плам скровити,30
кад ми не даш тве милости,
ну је пушташ уграбити;
када на ме погледати
узме љепос твâ медено,
пак на земљу лице обрати 35
стиднијем цвијетим накићено:
кад се укаже пуна смеће,
посмјехне се скровно опета;
када хоће, кô да неће,
и целове бјежећ срета;40
кад кî жудим дар највећи,
устегнутој у радости
браниш дајућ, даш бранећи
с благодарном лакомости.
Ер знај, она вил на свити 45
достојна је да 'е свак двори
кâ те ласно не засити,
кâ те дуго прем не измори.