Пјесан XXIV

Извор: Викизворник
Смијешан разговор
Писац: Игњат Ђурђевић





   У зеленој сјеђах сјени,
кôј се около вир извија,
кад Миљена дође к мени,
од свијех вила најстарија,
   и рече ми: "Жудим сада 5
чут твâ мудрос што ме свјети,
покли мислим Зорка млада
за драгога војна узети.
   Залуду је гора густа,
кад без плода, знај, борави;10
без притке је лоза пуста,
пуста 'е вила без љубави.
   Ни се срамим, младијех љета
што мој урес нејма у себи:
стар је мјесец, дика од свијета,15
старо 'е сунце, чâс од неби.
   Призривати ја починам
и приходи доба моје,
ну се кућам и баштинам
а не женам љета броје.20
   Поглед има вила свака
свако у доба драг и мио,
и старе смо љепше пака,
кад је урес наш сазрио.
   Мило 'е видјет кад најприје 25
сја на дубу цвијетје бијело,
ну је веле гиздавије
убирати воће зрело.
   И земља је стара мати,
ну не губи тезијем сцјену,30
и лијепо је њу гледати
с младијем љетом садружену.
   Стрми поток гнусна тијека
мало дана прије се роди,
а прибистријем давња ријека 35
прико поља ступом ходи.
   Гвоздје, које лицу у свому
тамни мраком немилијеме,
граби свјетлос сребру истому,
кад га излиже дуго вријеме.40
   Старос реси а не хара
лијепу диклу; али опета
нијесам, вјеруј, тако стара,
ер још нејмам песет љета."
   Још вељаше, Љубдраг када,45
кî се нађе туј по срећи,
неразбора и несклада
бијесне виле не трпећи,
   насмија се, пак трикрати
криво 'е пазећ и опако 50
у расрџбу смијех обрати
тер се осјекну на њу овако:
   "Глед' изједи, кâ здружити
с пастијером се младијем има,
да целове ваволити 55
устим буде безубнима!
   Од свијета се сврха чека
јур приспјела у нарави,
када старос кукуријека
занесена у љубави;60
   ер тко неће ријет праведно
да 'е сва нарав у нереду,
видећ с љетом зиму уједно
а с младићом диклу сиједу,
   снијег од прама, прси од леда 65
гди пламена трпе силу
и ноћ сједи тамна и блиједа
недорасла сунца у крилу?"
   Рече овако, а Миљена
Љубдрагове чујућ ријечи,70
јак лавица убодена
на њега се љуто избечи,
   говорећи: "Није потребе
да се озивам лудос на ту:
хоћу Зорка, нећу тебе,75
још да сиваш вас у злату."
   Хитру ставнос тад у лице
дозва пастијер вуховити,
к земљи обрати сво'е зенице
и ста дворно бесједити:80
   "Ах смилуј се и прости ми,
о наказни од љепоте,
и у добро, госпо, прими
што проћ теби ријех нехоте.
   А одсад ћу ти у спијевању 85
хвалит љепос, куд год ступи,
и чинит ћу да се на њу
кô на чудо вас свијет купи.
   Теби нарав прибогата
рад љувезни пода и сцјене 90
праме од сребра, лице од злата,
очи русам накитјене;
   равне прси, уста бијела,
чврсте бедре на те стави;
лук је тијело, нос је стријела,95
поглед чемер од љубави.
   Паче 'е чудна ствар веома
тво'их направа да с помоћи
како сунце сиваш дома -
јутром зрачна, биједа у ноћи.100
   Тијем с толике тве свјетлости,
кâ ми пораз и смрт пријети,
ја не могу тве љепости
смислит, госпо, ни видјети.
   И ако сваком љубовнику 105
опћи љубав свијес занијети,
тко год љуби твоју дику
потпуно је ван памети."
   Тако изрече, а ја у смијеху,
тај разговор, да не изгине,110
вас удјељах на поспјеху
овди старе врх чесвине.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.