Труд је љубит, труд је већи
не љубити лијепо што је;
ну, што љубиш не моћ стећи,
над све труде труд ово је.
Тијем, прилијепа Сунчанице, 5
мисли у какву живем труду,
гди скровено твоје лице
већма узмнажа му пожуду.
Славиц, кому по несрећи
оте пород рука клета, 10
болежљиво жуберећи
око гнијезда празна облијета.
Тако и ја мјеста која
нашу љубав свједочише
пун горкога непокоја 15
оптјецивам жељно одвише.
И видјет ми тад узбуде
да је у тмини страна свака
без сунчане тве разблуде,
без свјетлости твога зрака. 20
Велим: "Оди ја разгледах
најприје урес ње гиздави;
оди жељех, сумњих, предах
вас ужежен у љубави.
Вјерном руком сво'ом заплати 25
оди жеље ке ме море,
оди ш њом се стах мнократи
на љувене разговоре.
Од приблаге ме госпоје
оди примих целов први, 30
оди огњено срце моје
њој записах мојом крви.
Мјеста су иста; ну ње лице
није да тужном открила би;
гдје си, ах слатка Сунчанице, 35
а тко ми те, душо, уграби?
Нек ја, одлучен не живјети,
тебе скровне кроз немире
само гледам у памети
и студене грлим мире." 40
