О Љубице, по све вриме
ку мој слиједит дух одлучи,
којој исто, вајмех, име
веома горко љубит очи,
ја те љубим проћ разлогу,5
а љубит те мени 'е сила;
не смијем љубит, а не могу
не љубит те, душо мила.
Нећ да љубим? Ну ме инако
твоја љепос сили и нука,10
ер љубит те лијепу тако
сила 'е, вјеруј, а не одлука.
Тијем роб вјечни тве драгоће,
чијем већ нијесам у слободи,
љубит ћу те, ер то хоће 15
тко у ропству мном господи:
паче и знајућ од љепости
нераздиону благос твоју,
на скончане ме горкости
слиједим просит помоћ коју.20
Ах овакој при потреби
с уздасима горућиме
свега из срца вапим к теби:
"Душо, умријети не пусти ме!
не пусти ме, душо, умријети,25
заклинам те твôм љепости;
не пусти ме, јаох живјети
без живота тве милости!
Прије бих мого вјеровати
да ће рибам врети горе 30
а од дубрава пук крилати
принијет своја гнијезда у море;
да ће снијегу плам унутра
а лед пламу скровен бити
и у колијех бијела јутра 35
поред с сунцем ноћ изити, -
нег да у смртној горкој муци
пустит ћеш ме мријет без лика,
ако имаш лијек у руци
за оживит љубовника.40
Харнос, дјело тве нарави,
драгос, нарав твâ медена,
чин' да отјера гњијев неправи
твога из срца придобјена.
Врућијем молбам, ах, прида' се 45
и допусти да не изгине
тко за тобом скончава се,
верни слуга без кривине."
