ЗАХВАЛА ЈЕДНЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ
Подранила дјевојчица
јутрос прије зоре,
тер румена сва цвијетица
брала сред горе.
Вијенчац вила од босиља 5
са златном жицом
и траторка ш њиме диља
според ружицом;
уресила с вијенцем власе,
ке с помњом гоји, 10
на кладенац огледа се
како јој стоји.
Ту је лијепа замјерила
анђела с неби
тер је млада говорила 15
сама у себи:
»Свијетле очи тко да гледа,
двије Данице,
из кијех срцу поглед не да
пријат тужице? 20
Тко ће уживат моја лица
бијела, румена,
из кијех цапти сва ружица
луга зелена?
Ткому да се драг дарује 25
целов од усти,
из кијех ријешца замамљује,
кад се изусти?
Тко ће грлит бијели мој врат,
ки дику носи, 30
низ кî стоји просут прам злат
од рудијех коси?
Тко ће на мо'е бијеле прси
пригнут свâ лица,
које јесу љепше видјет 35
него ружица?
Прије мê очи изгубиле ,
свјетлос погледа,
него стара искочиле
да их он гледа! 40
Прије ми лице потамнило
ружом кô зене,
нег се кому приклонило
тко није за мене!
Прије мојијех меднијех усти 45
ријеч се изгуби,
нег нехарну да допусти
да их пољуби!
Прије се грло сатворило
мрамором ками, 50
нег нехарну допустило
грлит руками!
Прије потамнио вас снијег били
од мојијех прси,
нег за радос кому били 55
ко на њих мрзи!
Боже, створи твоја крепос
да ови мој урес
хоће уживат и мû љепос
ко достојан јес.«60