Сви ини спаху љети у подне,
кад ми рече мâ госпоја:
"Ход'мо уживат сјенце угодне
домаћега перивоја."
"Ход'мо, рекох, ну замани 5
свака сјенца бит ће за ме:
не гори ме зрак сунчани
нег ти, о сунце, ке си уза ме."
Туј сједосмо гди воде су,
ке пустећи нарав плаху 10
у мирисном тиху уресу
луг раскошни оптјецаху.
Сви разблудни, сви весели
разговори наши бјеху;
убра она цвијетак бијели 15
тер га на ме врже у смијеху.
Ухитих јој руку тада
велећ: "Плакат вîк мени је!
што да уфам, браче, икада,
кад ме исто цвијетје бије? 20
Ну тач рука твâ драга је,
да удирућ блазни и трави,
и што исходи њом златна је
стријел медене од љубави.
Да си и убит ме у одлуци, 25
исто гвоздје, знам, немило
толи лијепу цвијету у руци
у цвијет би се обратило.
Тијем на милос допусти ми,
рајски цвијете мој честити, 30
целовима неизбројними
лијепој руци захвалити."
Доспјех с слаткијем целивањем,
љубећи је тисућкрати;
и ме срце зену уфањем 35
да за цвијетом плод ћу имати.
