Срце моје изријет жели
што ријет уста неће вику,
чијем твâ рајска љепос дијели
огањ срцу, лед језику.
Мним, кад златну стријел управи 5
љубав мени супротива,
да мâ уста платном зави,
којијем очи сво'е покрива,
нека мене прли јаче
ужежење ке скровно је 10
и твој урес не проплаче
откривене ране моје.
Ах мрем, и сред горка јада,
да мâ писмом смрт се објави,
у крв моју мастим сада 15
перо из крилâ од љубави.
Вријеме 'е, вајмех, да ми узбуде
устим рука намјесница
и да познаш све ме труде,
свијетла дико свијех диклица. 20
Сунчанице сунца дража,
лијепи изгледе од небеси,
ке погледом дан се узмнажа,
ке посмијехом свијет се реси,
ти си слатка мâ госпоја, 25
мâ љувезан, мâ разблуда,
радос, мисо, душа моја,
моје уфање, мâ пожуда.
Ја те видјех и љепотом
твом уграбљен бих сам себи; 30
видјех, умријех, да животом
љепшијем живем, душо, у теби.
Са свијем срцем и памети
клањам небо лица твога;
хрли мој дух, да посвети 35
на тву службу себе истога.
Познам да мој плам смиони
веле проси у тве дике,
ну божанство вик не одгони
добровољне службенике. 40
На му службу не иштем ино
негли само твој се ријети,
дворит лице тве једино,
прид њим живот мој доспјети.
