Нетом гласе несмилене
донесе ми срећа худа
да Љубица, ма разблуда.
прико мора бјежи од мене.
труда и жеље пун горуће 5
залетјех се на крај прече,
али угледах плав далече
и ме уфање побјегуће.
Ван памети, смамљен свима
прво карах плав и море. 10
затием сврнух ме говоре
у ови начин к валовима:
„Вали угодни, вали худи.
ки од ме драге научени
целивате крај љубјени 15
ромонитој у разблуди.
реците ми циећ покоја,
реците ми, дражи вали.
на походу указа ли
весела се љепа моја?" 20
Учини се да ми вели
ромонећи један тада:
„Сво'ом радости дикла млада
жале и море развесели;
ње посмиехом сво'у ведрину 25
већ нег даном небо уреси
и њу видећ згар с небеси
љепшием сунцем сунце сину.
Плану с дике ње вилиње
сваки од мора бог избрани 30
и завидос скровна рани
све божице поморкиње".
Риех му опета. викнух паче:
„Једа ти је лиепа вила
поздравит ме наредила? 35
једа риет ми: „„С богом, браче?""
једа назад обрати се?
једа на мој стан погледа?"
Он ми одговор, вајмех, не да,
нег' о стрми крај разби се.
