Пјесан VII (Салтијер словински)

Извор: Викизворник
Пјесан VII
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан VII

Искан на смрт и, разлицијем кривинам потворен неправедно од краља
Саула и од инијех својијех прогонитеља, с овом пјесни утјече се к богу,
каже њему своју праведнос, и ставно у њега уздајући се, слави правду
божанствену.
 




   Господине, мâ љубави
и мој боже, уфам у те;
ти сахрани, ти ме избави
од злотворске силц љуте,
   кô лав бијесан, да кадгоди 5
не уграбе ми душу у плијену;
кад не узима тко 'е слободи
и одкупи заробјену.
   О мâ утјехо, ако учиних
тој што на ме злоба вели; 10
ако зађох, тер заминих
праву крепос с кривијем дјели;
   ако неправ с неправима
ја зло вратих на њих злоћу,
противницим прид мојима 15
мртав пасти достојно ћу.
   Нек тад душу мû прогони
силни злобник и заплијени,
на тле живот сплеше и склони,
у прах славу сметне мени. 20
   То ли прав сам, пробуди се
у расрџби твој одзгора;
чин' да освете твê се узвисе
над набуном мо'их злотвора.
   Устан' закон, кî нам пода, 25
бранит тријеском твоје освете,
и скупштина свијех народа
пристрашена дворит ће те.
   Брани закон, кием забрани
потворања, силе и злоће; 30
брани правијех и сахрани,
ко твој исти закон хоће.
   Ер кад помњу твû позрити
буду умрли у потребе,
сви те узет ће и узвисити 35
на краљевство врху себе.
   О познанче мо'их разлога,
мјеро од правде нескровите,
ти си судац врх свакога
и краљ власти трјесковите. 40
   Ах мој судче, правда твоја
по правди ме мојој суди;
мâ праведнос кô достоја,
више мене таки буди.
   Грешна злоћа, пакла црња, 45
сатрт ће се с суда твога;
ти, кî гледаш инутрња,
оправдат ћеш праведнога.
   Из деснице твê једине
ти сам помоћ на ме сводиш; 50
ти сва срца без кривине
сахрањиваш и слободиш.
   Чујте, умрли! дан у сваки
не педепше бог грешнике;
он је судац прав и јаки, 55
ну и трпећ без прилике.
   Он вас чека рад покоре;
али ако се не обратите,
видим гди се на вас оре
мача свога ране очите. 60
   Натегô је лûк проћ вама,
тврда срца за сатрти;
справио је стријеле од плама,
стријеле од јада, стријеле од смрти.
   Ето, вајмех, скуп охоли 65
заче жалос, злоћу роди,
јаму издубе, једа доли
у њу падем какогоди.
   Ну погибил, кû ман створи,
мû замијени својом таде; 70
тер у јаму, кû ми отвори, [стр. 18.]
мјеште мене први упаде.
   А и напријед ће туга, коју
на ме мотри злобник тмасти,
на главу се сврнут своју 75
и неправда сва нањ пасти.
   А ја мога господина
циећ његове правде пјет ћу
и небескијех до висина
славит име привишње ћу. 80
   Отац и син и дух свети
стекô славу доба у свака,
кô би славјен од подриети
и кô бит ће вас виек пака.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.