Трудном свијету ноћ на лице
вргла бјеше сјену блиду,
да од љувезни потајнице
на свој танчац звијезде изиду.
Ја Љубицу кон ње двора 5
у забитној чеках страни,
кад ње умјесто згар с прозора
би ми додан лис писани.
Мрем од жеље за прије знати
што ми пише мâ једина, 10
ну мôј жељи сврху имати
ненавидна брани тмина.
Није помоћи: иза гора
јасни мјесец још не истјече,
свијеће рајскијех од простора 15
звијезде ми су прем далече.
А жеља ме нука и блазни
тач, да скровна драга слова
проштио бих без бојазни
на пламену од трјескова. 20
Али у цвијетју и у трави
срећном згодом мени тада
крилата се звијерца објави
спријед злаћена, свијетла озада.
Улових је и над свиме 25
тај лов држах дражи од злата,
тер њим свијетлит научи ме
моја љубав домишљата.
К писму 'е принијех и по њему
помно водећ плам крилати, 30
на тем зраку живућему
све развидјех што хт'јах знати.
Ах да ти је увијек хвала,
о свијетњаче пригиздави,
од ливада звијездо мала, 35
дробна искро од љубави.
Не могу те нег хвалити,
лијепа звијерце, харном пјесни,
чијем достоја помоћ бити
непокојној мôј љувезни. 40
Урешење не припросто
ти си од љета по нарави,
дијелак сунца за њим осто
за разговор цвијетју и трави.
Прид тво'ем златом злато крије 45
и собом се злато срами,
твој плам златној у теби је
кô у прстену драги ками.
Од земље си ти зеница,
дан кî лети сјемо и тамо, 50
слика мудријех дјевојчица
ке се у ноћи кажу само.
Свеђ кушала цијећ доброте
драгу радос, звијерце драга:
медном росом дојило те 55
мило небо, земља блага!
