Пређи на садржај

Пјесан I

Извор: Викизворник
Пјесан I - Бијељаше се издалека
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан I

Каже пјесник да по Овидију, латинскому спијеваоцу, научио се добар дио љувено нашки пјети,
и држи да тај Римљанин умио је словински говорити, покли он исти о себи уписа:


"Нам дидици гетице сарматицеqуе лоqуи"
Либ. III де Понто, елег. II


* * *


   Бијељаше се издалека
у ружицах зора около
и на сврху свога тијека
приступаше ноћно коло,
   а ја, мислећ са свом моћи 5
кô бих стеко драгу моју,
трајах јадне часе од ноћи
непокојном у покоју.
   Чијем се тако заман пасе
плачном мисли памет трудна,10
ето изненад приказа се
мом погледу сјен причудна.
   Тканијем златом сва сиваше
у наличју од пјесника,
кому чело покриваше 15
свита с русам ловорика.
   С околицам јаснијем доли,
дворна лица, пун љубави,
дробна стаса, сијед наполи
бјеше пјесник пригиздави. 20
   Мало дијете, бог љувени,
играјућ се око њега,
како роба у несцјени
самовољам затјече га.
   Сад га удире руком, саде 25
бјежи и опет приђе к њему;
сад сво'ем пламом изненаде
косе и ловор прижеже му;
   сад га стријелом он потиче,
сад му платном веже лице, 30
сад му граби лиру и тиче
својијем луком златне жице.
   Он га тјера и у разблуди
ухићена прима у крило,
уживајућ да се блуди 35
око њега дијете мило.
   Стах у чуду за прије знати
те приказни сврху и име,
кад ми сједе кликовати
пјесник гласом медениме: 40
   "Римљанин сам, Овидио,
кî љувене цијећ кривине
доспјех живот мој немио
сред словинске покрајине.
   Цара од Рима хћер једину 45
љубјен љубих ја њекада
и за слатку ту кривину
бих отјеран мога из града.
   Аугустовој у невјери
на словинске приђох краје; 50
ах немило срце од звијери,
прид кијем љубав кривина је!
   Ако љубит неправо је,
ако љубав гријех је у себи,
гријех је небо и све што је 55
замјерније наћ под неби;
   ер све љубав свемогућа
створи, да све љубит има:
по љубјењу влас живућа
подана је свијем стварима. 60
   Земља небу љубав носи,
сунце звијездам, које опсива,
мјесец мору, ке заноси,
море жалим, ке целива.
   У словинској ледној страни 65
бесједе узех ваше родне,
ну ми пјеват смрт забрани
њим жуђене пјесни угодне.
   И ер предњу ћуд под неби
мртав човјек не поврже 70
и пригнутја стара у себи
разлучене душе уздрже,
   још се око мојијех кости
пјети жељан мој дух врти;
ну што жудим, свôм ставности 75
закони ми бране од смрти.
   И ако љубих родне краје,
гди за мало бî ми стати,
на вас љубав мâ већа је,
с кијем ћу увијеке почивати. 80
   Ријеч је од мудријех, знаш, да вику
онди 'е љубав, душа гди је,
покли у битју неразлику
исто душа с љубави је.
   Тијем кад тијело с вами 'е моје 85
а уз тијело жељна душа,
она вашу потребно је
да увијек љубав носи и куша.
   К теби дођох по прилици,
ер си много сличан мени: 90
обадва смо ми пјесници,
и пјесници затрављени.
   А у хвалах нескровитих
знам да пјесни његда и твоје
с седам брда гласовитих 95
господични Рим слишо је.
   Зато пјевај, тер ме измијени
кроз пјевања најмилија,
пјева' у језик твој рођени,
у кî жељех пјеват и ја; 100
   ер га оћутјех ке је моћи
и докле се славно успео,
да га неће вик примоћи
римски Тевер, грчки Алфео.
   Ријечи јакос и хитрину 105
изговорну стах у њему
за дат свјетлос, отет тмину
бесјеђењу најдубљему.
   Толи 'е сладак за њим пјети
љепос кâ ти дух зароби, 110
да ријеч славиц може изријети,
њим сво'у љубав сповједо би.
   А кад бојни вапај диже
и витезе славит хрли,
регби трубља да поџиже 115
срца огњена на бој врли.
   Он у шпотах неизречене
милине се диком гизда,
а у хвалах прославјене
људи узноси више од звизда. 120
   Виђ последња у времена
од језика сегај дику,
колико је узвишена
у твом самом Дубровнику.
   Глед' онамо, с краја од свита 125
гди од лешке рођен крви
гре пун знања гласовита
Кокановски пјесник први;
   на његова пјења уредна
мразни сјевер тијек устави 130
и жељезна звијезда ледна
ужеже се у љубави.
   А овамо уистину
спијеваоци свијетли одвише
далматинску покрајину 135
сву ловорим насадише.
   Прије бих пламе рајскијех двора,
воће у јесен, класје облити,
прије бих мого вале од мора,
зраке од сунца прибројити, 140
   нег избројит све пореда
мудрознанце и пјеснике
кијем словинска цти бесједа
и цавтјет ће славно увике.
   Стан гвоздени бога од боја, 145
зимњом маглом Витош тмасти
и Марица ријека, која
с Орфеовијех суза узрасти,
   границе су њој источне
и ње тијеку сврхе није, 150
док хрватска Драва почне
а вал сврши од Адрије.
   Руке отоле сво'е слободне
раскриљена изван мјере
прико крањске земље плодне 155
и планина чешкијех стере.
   Њој литванска страна и лешка,
њој стријељоци Црноруси,
њој мошковска влас витешка
у једну се киту узбуси. 160
   Њу говоре тамни и блиједи
саможивства сред њихова
пустоловни Самоједи
и ледена Земља Нова.
   Паче Еуропи плећи обрати 165
за господит прико Азије,
када сједе столовати
сред кинеске Сјеверије.
   Татарина њом пријетити
државами, кијех близу је, 170
Персијанин узмножити
с Хвалинскога мора чује.
   Она опстрта мноштвом вриједним
сво'е ступаје с многом хвалом
адријанскијем, црнијем, ледним 175
и њемачкијем пере валом.
   Из по свијета, ке она влада,
валовито одсвудијере
пут истока, пут запада
мора од ријека свој пут тјере: 180
   Одер житни, плодна Сава,
мразна Раба, Непер врли,
Висла охола, бојна Драва,
црна Тана, Дунај хрли.
   Зато у ове глас бесједе, 185
тач простране и хваљене,
да тве се име више узведе,
пјеват узми мјеште мене.
   Узмножит ћеш чâс и дику
разложитој у замјени: 190
ти рођеном твом језику,
теби језик твој рођени.
   А надасве пој љувено,
ер је и мој плам сузе лијево,
кî, да ми је допуштено, 195
ах кô жељно још бих пјево!
   А зла круну труда твога
стећ ћеш драгу тву Љубицу,
усред плама разблуднога
ужежену љубовницу." 200
   Иштом ове ријечи изусти,
а видје се тајчас мени
да се сасвијем у ме упусти,
кî ш њим бјеше, бог љувени.
   Планух огња пун разблудна 205
и чух да се уоколи
по мом срцу њека чудна
скровна у пламу сладос проли;
   тер ми у свијести учини се
да узбукну све весеље 210
и да ми се пењу и висе
више од себе мисли и жеље.
   Мњах да пјесник римски отходи,
а за њиме по све краје
жубер птицâ да при води 215
сред ловорна гаја остаје,
   ке пјеваху му диклицу
горске виле под именом,
а весела она у лицу
под уресном сташе сјеном. 220
   Туј пуштајућ посмијех благи
рече мени мâ госпоја:
"Освијести се, мој придраги,
и пјевај ме - ја сам твоја!"
   Освијестих се, ну видјети 225
нејмах ино већ уза ме
нег с пожудом за њу пјети
узмножене мисли и пламе.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.