Хотил бих тебе ја, прислатки Јесусе,
за гриешен'ја моја молити у сузе,
и да ме из узе слободиш, у кој спет
тужан ријет могу се љета триш по пет.
Ну молбе ме вазет не вим с кога чела: 5
то ли се ма памет у гријесијех заплела.
На тој ме је довела љувезан немила,
ка ме је тач смела и толи смамила,
јер ми је чинила, ако смијем ријет овој,
да ми је већ мила смрт нег ли живот мој. 10
Добро, да тако к њој пристати не имах,
ну крепко бити бој протива њој имах.
Ну се ја тач владах тер се сад чудим сам,
како се њојзи дах, ни мача не изам.
Младјахан ље бил сам и дости безуман, 15
владати тер нијесам умјел се они дан,
ки велми јадован освану за мене,
у који бих свезан у узе љувене,
у кијех неизречене подносим болести,
ке ниткор од мене не море однести; 20
ни узе развести, у којих спет стоју,
јак сужан злочести, ки жуди смрт своју.
Ни тамнос јаох моју просвијетлит не може,
у кој стат достоју, разми ти, мој боже.
Теби се све може: допусти тијем мени, 25
да ми се одложе си труди љувени,
и гријеси неизмјерни, за вељу тву љубав,
нек од сад по све дни љубим те не пристав;
и нека ја управ приклоно на свијети
у страху твому став будем поживјети, 30
и да се болити за злобе ме будем
и напријед згриешити да т' нигдар не будем;
и да све забудем и парјам при теби,
само да дух збљудем и схраним чис теби.
Пјесме Николе Димитровића и Николе Наљешковића, Стари писци хрватски, књига 5, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1873, стр. 37-38.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Димитровић, умро 1555, пре 469 година.
