Овамо, гди ма чес за моју покору
осудил' стат' ми јес, могу рећ', у мору
радости сваке ван мени да стан мили,
гди сву ноћ и вас дан плаче се и цвили;
а за драг разговор хтје дружба да је ма 5
пустиња, кој ниткор свратиште не има.
Такодјер, госпоје, хотје ма несрића
далеко да моје од твога јес бића.
Јаох! тер сад у труду несрећни слуга твој
кроз таку осуду скончава живот свој, 10
одлуку од звизда кунући и сву чес,
која ми спрва да, пак узе твој урес.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
