Овај цвит од госпој, љепотом ка слове,
учини живот мој у сузах да плове;
ер кад ме гдје види, сакрије свој образ,
тием лице ме блиди и стине како мраз.
Рад бих знат', за ку злед обраћа од мене 5
ангјелски свој поглед, да живот иној вене.
Ово се куну ја, да јоште ма младос
не стекла покоја, весеља, ни радос,
љубећи тер љубав ни стекал, нí примил,
и тужио да бих прав по вас вик и цвилил, 10
и да бих вик служио у робству завезан
а добра не сдружио по сву ноћ и вас дан,
ни младос му огји нигда плач, ни горк гњив
овојзи госпогји ако сам ишто крив,
ако знам за ку злед, порази тач мене 15
кријући свој поглед да младос ма вене.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
