Отмица
Душо Маре, јабуко румена,
душо Маре, ја умирем за те,
а ти не ћеш да погледаш на ме,
на ме, Маре, и на коња мога.
Већ сам своје грло издерао, 5
од китаре жице покидао
и свога сам коња уморио,
јашућ, душо, око двора твога.
За то ми се ма и мало хаје,
само, Маре, да бис моја била«. 10
Сунце зађе, око села сађе,
сваки јунак дому свому пође,
ники к мајци, а ники к љубовци,
ники к брату, а ники к сестрици,
ники к драгој својој виреници. 15
Јунак Иве нема кому поћи,
он за Маром пође до на дворе.
Ал је Мари Бог и срића дала,
при Ивана улизе у дворе;
за собом је врата затворила, 20
ал за двором млађахан Иване.
Сву ноћцу је тиха роса пала,
на Ивану ништа не бијаше,
него само танана кошуља,
а под вратом свилена марама, 25
једва бише зоре дочекао.
А кад зора билим даном дође,
зове мајка драгу кћерку своју:
»Устај, Маре, драга кћери моја,
друге твоје отишле на воду, 30
ти линчариш у мекоме перју«.
Каде Маре мајку разумила,
хитрено се на ноге скочила
и вазима видро оковано,
затим греде отворити дворе, 35
кад провисло видру зазвонило,
Ивану је срце узиграло.
Кад је Маре дворе отворила,
ал за двором млађахан Иване.
Добро му је јутро називала, 40
а он њој га здрављем одвраћао:
»И ти здраво, Маре, душо моја,
хоћеш, Маре, да ти дружба будем,
до на воду и с водице на се?«
Ивану је Маре бесидила: 45
»Хвала теби, млађахан Иване,
друге моје давно су на води,
они хоће мени дружба бити,
на водици и с водице на се.«
Ал се Иво Маре не хајаше, 50
него за њом до на воду пође.
Кад су дошли на Дунај, по воду,
бесиди њој млађахан Иване:
»Душо, Маре, напој коња мога,
ја ћу тебе када будеш моја«. 55
Кад Ивана Маре разумила,
пуно видро воде захитила,
и добра му коња напојила,
још другами Маре бесидила:
»Хајдмо с воде, драге друге моје, 60
карат ће нас наше миле мајке,
да смо пуно, на Дунају стале«.
Другарице Мари бесидиле:
»Хајди с богом, Маре, друго наша,
нисмо, драга на водици нашле, 65
како ти си, другарице наша!«
Кад је Маре друге разумила,
вазме видро своје оковано
и отиде билом двору свому,
а за њоме млађахан Иване. 70
Кад је Маре близу двора била,
бесиди њој млађахан Иване:
»Душо, Маре, ђај ми се напити,
тешка ме је жеђа обујала!«
Тихо му је Маре бесидила: 75
»С добре воље, млађахан Иване«,
поклони му видро оковано.
Иве гледа млађахну дивојку,
а не гледа ни видро, ни воду;
хвата Мару прико танка паса 80
и меће је прида се на коња
и убигне билу двору свому.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
