Осман/7. пјевање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Осман
Писац: Иван Гундулић
ПЈЕВАЊЕ СЕДМО


  При мору управ српских страна,
у пржинах пуста жала
лежи Троја укопана,
од грчкога огња пала;

  славна Троја, ка је свиме
његда Истоком господила,
а сад ино није нег име
након себе оставила.

  Гди су мири, гди су двори?
Није зламења од ничеса:
што огњу оста, вријеме обори
и похара и поплеса.

  Само јоште недалече
Симеонте ријека сама
с мало воде једва тече
и она усахла с давнијег плама;

  а полак ње гора Ида
у видјењу своме здржи
успомену од Парида,
кога огањ Троју спржи.

  Ах, куд, плахи млаче, поје,
на ки ли се пут потежи,
кроз горјење нека твоје
у пепелу Троја лежи?

  О младости, без разлога
и разбора, виђ, тко ходи,
на што плахос твоја многа
доводи га и наводи!

  Бијеше даница објавила
јур сванутје дана бијела,
и истекла зора мила
с вијенцем руса око чела,

  кад за бродит сиње море
с дјевојчицам ке га слиде
Казларага у исток зоре
на корабљу златну узиде.

  Шље отоле на све стране,
да се оток сваки опходи,
с друзијем плавим црнце уздане,
а он управ море броди.

  Гледа к странам сјеверниме
тијесна мора вал наблизу
кому Еле пода име,
кад на очију згину Фризу,

  и којему још њекада
послух учи Ксерсе смиони,
врху њега бјена када
мôс велики он наслони.

  Ах, несвијесна охоласти,
куд се нијеси ти прострла!
Да ли сцијениш твојом власти
срџбе укротит мора врла?

  Врла мора ки градове
и краљевства цијела ждере,
када скочи на валове
и изиде из све мјере.

  Леандро младац затрављени,
гиздав мимо све остале,
слидећ све вил зрак љубљени
његда плова ове вале;

  ну срдити вал заклопи
његове очи плахом силом,
усред пута кад га утопи
приком власти и немилом.

  Он се молит за слободу
вјетру и мору тад не крати,
да принесе у походу
а утопи га у заврати.

  Али ушто молит узе
гњевно море, вјетре плахе
пролијевајућ грозне сузе,
подирајућ честе уздахе,

  уздаси му вјетар већи
а сузами море узрасти;
тим он, иштућ смрти утећи,
сам ју срете својом власти.

  Иза отока од Тенеда
црни се ага уто изважа,
ки скри грчке плави и не да
да их тројанска види стража.

  Лено и Лезбо мимоходи
и управља пут на Шио,
ки доскора у слободи
сам је себи господио.

  Шље по отоцих на све стране
дјевојчице да избирају
с друзим плавим црнце уздане,
а он броди жељном крају.

  На оток слази, у град иде;
плачу матере, оци блиједе,
ушто начин наћ не виде
да им дјеце не одведе.

  Тер слободу изгубљену
нарицати свак почиње,
велећ: „Да ли царском плијену
рађаћемо ми робиње?

  Ах, све имање није ли доста,
ке се од нас за иних стјеца,
тежа сила да не поста
од ке нам се грабе дјеца?

  О жалости плачна свима!
Вај, невоље гди су ове:
своју исту, јаох, друзима
дјецу рађат за робове;

  и пун ваја и пун смеће
бит усиљен с тешке службе
у породу им чинит веће
негли у смрти плаче и тужбе!

  Може ли се с хуђе згоде
гинут гором смрти којом,
нег живећи без слободе
не бит вољан душом својом?

  О слободо слатка и драга,
изврсно те вик не љуби,
ни познава твога блага
тко те овако не изгуби!“

  Води из плијена турска сила
дјевојчицâ множ избрану
од ких свака лијепа и мила
у свијетлу се роди стану.

  Родјаци их и родице,
пуне тужбе, плача и ваја,
скубућ власе, грдећ лице,
до самога слиједе краја.

  Ударају с тешке муке
покрај жала одсвудије,
пут корабље, стерућ руке
ка им породе слатке крије.

  Срце од смеће и од јада
разабрати њих не море
имају ли им жељет сада
благе вјетре, мирно море.

  Гњев и милос свеђ у себи
памет врте, свијес им вију;
што би хтјели, што ли не би,
да одлучит не умију.

  Не љубовце нег робиње
сцијене да ће цару бити;
худа мисô тим почиње
у срцих се њих будити.

  Желе с мисли худе ове
да плах вјетар дме с планина,
да море удре на валове
и да прождре свих пучина.

  Али од жеље худе овако
бјежи опета срце уреда,
и, ако разлог хоће тако,
милос брани, љубав не да.

  Црни се ага диже из Шија,
и налијево чим се вози,
Само, Андро, Икарија
и отоци му стоје мнози -

  славни отоци, од ких хвалâ
чте се пуна писма стара,
сад незнана мјеста остала
с мало стада одизгара.

  Дело свијетли, откли свиту
дања и ноћна свјетлос уста;
тамни дику гласовиту
празан оток, земља пуста.

  Врху мјеста суха и гола
обиљежја цркве није,
на завјете бога Апола
гдје иђаше вас свијет прије;

  нег што на глас празне јаме
из пустоши к сваком крају
замнивају, и оне саме
одговоре мукле дају.

  Међу отоцим к лијевој страни,
од ких ага множ замијера,
удалек су распршани
Насо, Паро и Читера -

  Насо, гди сву цркву имаше
његда Бако бог весели;
Паро, откле ресијаше
царске дворе мрамор бијели;

  Пафо и Гнидо јур божици
од љепости посвећени,
а у оточној једва слици
сад неплодни свим камени;

  Читера, ка од љубави
лијепој мајци име пода,
сад све у грму и у трави
стијење обрасло усред вода.

  Гдје стан пуцим би вриједниме,
туј сад пастир овце свраћа;
ах, колико може вриме
ке с годиштим све привраћа!

  Слиди и обраћа црнац веће
мимо Широ једра била,
гди ман крише женске одеће
домишљатом Грку Акила -

  силна Акила, ком сви пуци
име у славну чуше гласу,
а његови сад унуци
земљу тежу, стада пасу.

  Тако срећа свим пузива
у промјени вјечнијех доба
промјениват свеђ ужива
роба у краља, краљ у роба.

  Једри хадум и остаје
на десну му Гора Света,
од старијех Етос ка је
била у давна звана љета.

  Кон Олимпа јоште гледа
Пелео и Оса гди се измиче,
од којих се приповиједа
да у небо врх им тиче.

  Брда приклона и низоци
бријези су ово свеколико,
гласовиту ну писôци
успеше их на толико.

  У писмијех узрастише
мале овако ствари у себи;
а велике се изгубише,
ер ко ће од њих писат не би.

  Ријеч је кô се бијеху људи
горостасни јур пропели
под оружјем, у пожуди
да би небо Јову отели.

  Они од ових поставише
једну врху друге гору,
нека узиду на највише
од небеса стране гору.

  Али Јове, за стрт њима
свим несвијесно ову мисô,
огњевитијем тресковима
они час је сатарисô.

  На велико свачије смјење
оста у тему изглед тада:
тко високо прем се пење
да низоко сасма пада.

  Ну дочиме сиње вале
црнац броди мора овега,
од његове дружбе остале
све корабље сретоше га,

  ке отоке небројене
мора Еџеа прошле бијеху
и јур к њему пут Атене
враћаху се у поспјеху.

  У старога луку града,
кога давње славе ресе,
ш њима свијем здружен тада
Казларага увезе се.

  С дјевојчицам на крај сиде,
и у мало опет данâ
све државе он обиде
од разлицијех грчкијех страна,

  пазећ мјеста око себе
гди у стара би времена
Атене, Арго, Спарта и Тебе
и Коринто и Мичена.

  Седам славних разумника
државе ове породише,
од ких уфат није довика
дохитити знањем више.

  Свако мјесто ово пода
још за вјечну дику своју
множ храбренијех војевода,
недобитнијех свеђ у боју.

  Од крипости старе остало
ни имена сад ту није:
с градовима је знање пало
и сва слава ка би прије.

  О бјегуће сасма вриме!
о некрепка срећо одвеће!
Која ствар се под вашиме
промијенити силам неће?

  Ах, јеси ли ти, о славна
грчка земљо, она мати
плод честити ка одавна
од разума дат не крати?

  Породи ли његда оне
ти мудраце гласовите
ки науке и законе
оставише племените?

  Синови ли тви се гласе
витези они и јунаци
ки Исток ставит вас пода се
с малијем војскам бише јаци?

  Ти ли си она пуна хвале
која цића знања твога
зваше пуке све остале
без разбора и разлога?

  Ах, обрати сад се на те
и невољно битје пази:
невјерству су старом плате
садањи ови тви порази.

  Ето веће нигдје у теби
особита није владања;
сама остајеш ти под неби
без оружја и без знања.

  Порушена у црнилу
већи дио лежиш пуста,
изгубила будућ силу
и од рука и од уста.

  Слобода се тва понизи,
добро ти је свако отето;
за врат држи те у веризи
самосиље турско клето.

  Али сва зла ова худа
која трпиш сужна тако
од вишње су правде осуда
на живјење тве опако.

  Невјерством се твојијем боли
и наричи ш њега јаде,
јер педепса с неба, коли
лакше иде, теже пáде!

  Јездит црнац не пристаје
прико равне Ливадије,
и слијева му море остаје
од Коринта звано прије,

  кога крају надалече
од Привезе вали стоје,
Запад и Исток гдје дотече
на поморске двакрат боје.

  Туј у доба старијех љета
Маркантонија разби Агусто,
чим за добит царство од свијета
сваки од њих бијеше устô -

  Маркантонија, ки се обрати
свôм корабљом и побјеже,
кад с огњене одсвуд рати
највећма се море ужеже.

  О источни војевода,
ти не бјежа тад нег слиди
твој плам слатки прико вода
ки надалек летјет види.

  Римскијех плави множ могућа
није тебе придобила
него твоја побјегућа
Клеопатра лијепа и мила.

  При царици срца твога
свега свијета царство остави,
тер љубовник бољи стога
нег војевода ти се објави.

  На истом мјести с многом власти
скоро витез шпански избрани
турском крви море омасти
и крстјанство све обрани;

  он на мору Турке поби
и има добит вјечне славе,
а на копну ти их придоби,
о приславни Владиславе.

  Ну глас више с бојне згоде
од имена лети твога,
јер он царске војеводе
а ти разби цара истога.

  Али црнац, кô све прође
грчке стране ближе и даље,
упути се прешно и дође
на равнине од Фарсаље,

  гди у времена његда стара
бој велики они поста
од Помпеа до Чезара,
свему свијету штетан доста.

  Великога овди Рима
вијеће и Исток вас уједно
царству од свијета међу њима
учинише грло једно,

  да слободи родна града
силни Чезар главу одсијече,
ки ту с пуцим од Запада
на домаћи бој истече.

  Овди побјени и добити
Римљани они славни бише
ки народе све на свити
и побише и добише.

  Њих слобода ш њих погину;
и то несклад худи узрочи,
кад зет свекру, отац сину
а брат брату против скочи.

  Њима ниједна влас под неби
вик не може доћи врха:
они од распа сами себи
почетак су били и сврха.

  Тако давњи дуб, ки жиле
утврди одвик сред планина,
крепак стоји на све силе
пласих вјетâр, злих година;

  усред њега али каде
малахан се црв заврже,
подгризе га и, да паде,
тегота иста свâ га врже.

  Ах, да је проклет тко замеће
у родному немир граду
и домаће вријежи смеће
у завади и нескладу.

  Али овако Казларага
јездећ зачу глас пун славе
од уреса лијепа и драга
Сунчанице пригиздаве;

  и како се бијеше ова
дјевојчица свијетла и мила
сред бијелога Смедерова
племенито породила.

  Тим час не хтећ од умора
дуга пута починути,
прико пољâ, прико гора
к рашкој земљи он се упути,

  а поћ мнозим црнцим чини,
да изнаходе љепос нову,
по босанској краљевини
и госпоству херцегову,

  велећи им да отприје
пут држава тих не иду,
докли од ближње Арбаније
мјесто свако не обиду.

  А он с дружбом свога двора
диже се управ пут Дунава,
прико поља, прико гора
куд најпречи пут познава.

  Прико мјестâ, прико селâ
мачедонских упречива;
здесна остаје град му Пела,
Филипова поља слива -

  Филипа, ки јарам стави
најприје грчкој јур слободи,
али већма се он прослави,
што Лесандра сина роди,

  кога оружје и десница
простријеше се докрај свита
прико грчкијех свих граница
и Истока придобита.

  Ага и остала дружба своја
на Косово дође пака,
гласовито поље од боја
гди уби Милош цара опака.

  Не уставља се на Косову
негли управ кроз Топлицу
сврће к бијелом Смедерову
за наћ славну Сунчаницу,

  од ке, игдје пут обрати,
чу замјерне и велике
од липости сповиједати
једним гласом све језике.