Осман/19. пјевање
| ←18. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТНАЕСТО |
20. пјевање→ |
Гди Бизанцијо би њекада,
сад опкружен тврдијем зиди
на крају се Цариграда
царски сарај тростран види;
с једне стране к њему слази
Бијело море; с друге ходе
Црни вали; с треће пази
луке од града Слатке воде.
Турнима су понизани
мири ки га одсвуд грле,
и за обрану сваки храни
слите од гвоздја тријеске умрле.
Врата имају на све краје,
ну се ниједна вик не отворе
негли справан цар када је
за бродити сиње море.
Само једна, ка по сриједи
пространа су и велика,
сто'е царске заповиједи
отворена сваколика.
На њим пишу златна слова
међу листјем разлициме
како кућа Отманова
прими грчко царство и име;
шти се овако: „Град сазида
цар Константин; град опета
цар Константин с главом прида
сабљи цара Махумета.“
Тријем врх овијех врата стоји,
стан болећијех с десне стране,
спријед равница гди свакоји
најмогућији с коња устане.
Не може бо друзијем врати,
након овијех која слиде,
негли сам цар пројахати
веле љепше у обзиде.
Право узраслијех сред чепреса,
гдје кладенци бистре воде
из мраморна бијела уреса
ромонећи тихо исходе,
а ступи уресно издјељани
тријем уздрже вас около,
ред чаушâ к свакој страни
одјевени сто'е охоло.
Туј под стрехом, ку из Будима
цар Сулиман златну прини,
ага у сурах сједиште има
јањичарски на висини.
Девет мјеста од кухиње
при десному пак су крају,
равна земља, море сиње
ким обилни харач дају.
А слијева се свијем широка
коњушница царска објави,
гдје од коњâ свега Истока
избор и цвијет вас борави.
Над њом лијепа надзида је,
седла, узде и направе
гдје су остале, којијем даје
злато и бисер вјечне славе.
Напријед ходећ по равнини
находи се свим пространо
мјесто гди се правда чини,
од Турака, 'диван' звано.
Уз мјесто ово прибогата
царскога је блага схрана,
а налијеву су опет врата
од сараја до султанâ.
За овијем друга још се виде
ка се зову и говоре
'царска врата', куд се иде
на цареве свијетле дворе.
Онијем црни, овијем бијели
хадуми су стража права;
црнима се црнац вели,
хадум био бијелијем глава.
Тко овди уљезе, мјесто опета
у злату му све се открива,
гди цар краљим свега свијета
поклисаре причекива.
Напријед јесен и пролитје
сред гиздавијех перивоја
вјечно воће, вјечно цвитје
здружи у славах од покоја.
Сред њих царски прибогати
и присвијетли крам се каже,
над кијем ствари није гледати
изврсније, љепше и драже.
Тко сред људске сад пожуде
све што је блага скупит хаје,
сред раскоше и разблуде
направа му толика је.
Тле покова сухо злато,
мир сазида драги ками,
звијезде, мјесец, сунце на то
под склопише вјечнијем плами.
Запад, исток и сјеверна
и полудна страна од свита
сега уреса неизмерна
чуда узмножи свим честита,
ка ер уфат није тријеби
моћ напуно вик изрити,
да их размишља свак у себи
боље их је оставити.
Сва ова мјеста згар збројена
своје особне страже имају;
тим војска узет набуњена
прва врата хтећ сарају,
опријеше се капиџије,
верна обрана мјеста тога.
Али тајчас сијече и бије
број малахан сила многа;
и од врлоћа да не остави
ниједно дјело, свијех их сплеса,
тер учини пут крвави
врху мртвијех њих телеса.
Ну Дилавер, засведа је
одрвô се скупу худу,
још без мисли не остаје
још се брине, још је у труду.
Да се одметнијех види смеће
нијесу не само утажиле
нег да свакчас расту веће
њих набуне и њих силе.
Војска бијесна и злосрда
чује силно да је напала
и од сараја врата тврда,
страже им сијекућ, на тле рвала.
Чијем с разлогом цјећ тога се
себи, граду, царству боји,
прије нег чује хуђе гласе,
да ослободи све настоји.
Хрло у обличју дервишкому
на Црно се море упути
за на помоћ цару свому
Натолијенце подигнути.
Го, изреза од кожица
звјерскијех застав мао узима,
на пасу ожица и тиквица
виси му, а штап у руци има.
Бегум лијепе Аџамкиње
на челу је име уписô,
сад љубовце, прије робиње,
за ком Исток вас је уздисô.
За урес видјет ње једини,
свачија срца ки господи,
мнократ путник краљ се учини
ки се у златнијех Индијах роди.
Из сјеверне јоште стране,
откли ријека Дон истјече,
да ш ње бистри дан му сване,
господичић млад дотече.
Нова Земља, гди сред тмине
пали у мразу шес љет стоје,
једа им ново сунце сине,
посла у Исток млаце своје.
У слаткому самосиљу
по гласу она славном свому
краљеваше и Васиљу,
царевићу мошковскому.
Ни лед ријекâ у планини
Тартархана је заштитила;
гори у мразу - тој му чини
љувенога огња сила.
Али врх свијех туј липоту,
кој прилике наћи није,
жели стрављен у животу
Хајдер, син краља од Персије;
и да слацим јур покојом
труд самири у ком сташе,
вјереницом и госпојом
у пјесни ју кликоваше.
Кроз што веће од источи
друго сунце, свâ прилика,
донијело се бијеше на очи
краљевића љубовника;
и он ју пазећ цјећ уреса,
ком јој липос сја весела,
гласи ју: „Ево згар с небеса
божица је к нам слетјела.
Ах, прилико смртна лица
ка шљеш пламе огња жива,
буди источна ти божица,
сунце ким ноћ мâ сванива!
Ну ако ови изглед твој ме, браче,
пржи овако мразном сјеним,
кô тî иста драже и јаче
погледим ћеш твим огњеним?
Твој прам златни све ме благо,
твоје чело бијела зора,
твоје очи сунце драго,
тве ми лице дан отвора.
Ти си једна све ме добро,
ти сва радос мâ испуна;
ја сам тебе служит обрô,
круне моје ти си круна.“
Тако у жељах неизмернијех
мрућ краљевић с теј госпође,
с многом дружбом својих вернијех
свијетô у слави по њу пође.
Ну Дилавер уто истече,
тер ју уграби младу силом,
и у плијену се честит рече
робињицом таком милом.
Занио бијеше глас и њега
од липости славне свуди;
поспјеши се цића тога
да ини не отму што он жуди.
Ну она, мислећ колико су
љути јади стâт сред уза,
по руменом лицу просу
дробни бисер грознијех суза.
I кô ружицу и лир веће
из кладенца поли од очи,
кличе липос клет ка смеће
толике јој сад узрочи:
„Ах, проклета мајка моја
ка ме лијепу породила,
вељаше, ако без покоја
живјет ми је вас вијек сила.
Мâ љепото приварена,
што си срећи учинила?
На узах ли намијењена
круна ти се привратила?“
Чу краљевић глас у вају,
Дилавера позва тима
да на сабљах разиграју
чија дјевојка бити има.
Поручи му: „Од јунака
гусароват није украдом;
ход' са мном се виђ, а пака
под' кô витез с диклом младом!“
Али Турчин му одвит пода:
„Не кô гусар сабљу смину
нег кô царски војевода
простријех у тву краљевину.
I да тî ју врх тве главе
још сад зовеш, срећа је моја;
тим, кô хоћеш, чини справе,
не устручам се ја од боја.
С робињом ћу, нетом сване,
усред равна поља сити;
који од нас жив остане,
дјевојка ће тога бити.“
Бивши овако утврдили
међу њима клетвом веће,
чим свак гледа кад прибили
дан с небеса згар истећ ће,
ето Зора кључми од злата
ведри отворит исток иде,
проз корајна нека врата
надвор жарко сунце изиде.
С једне и друге стране уреда
с много витез, страже цића,
Дилавера свак угледа
и аџамскога краљевића.
Поље равно и широко
од боја је мјесто њима,
а сунчано свијетло око
свједочит им јакос има.
Врана коња Турчин јаше,
а на другом свему билу
лијепа Бегум уза њ сташе,
мучна гледат рат немилу.
Зелен пастух у поносна
краљевића игра и скаче,
на Турчина ки јакосна
затећ се ончас не узмаче.
Ну и Дилавер против њему
коња ободе, скочи хрло:
и копје овему и онему
сусретиште скрши врло.
I ови и они витез тада
иза паса сабљу трже,
и у замаху је плахо влада,
противника да убије брже.
Јак два бика у планини,
кад их љувен бијес ухити,
мукају страшној у врлини,
ови онога иште убити;
згибљу главе, жеља многа
поџиже их свеђ и срчи,
тере један на другога
с виторозим челом трчи.
Љубовца их гледа из стада,
кад је од боја узрок њима,
и у сумњи стоји млада
чија од њих бити има.
Тако бјење сад излази
међу Анџамом и Турчином;
дјевојка их млада пази:
чија ће бити, не зна истином.
Врху оружја гвоздобита
гради удорâц тешки се оре;
скачу и лете искре из штитâ,
бијела оклопја пламим горе.
Брзи коњи стреловито,
куд витешке их руке сврћу,
тим замичу се и у витô
здесна, слијева свуд насрћу.
Једну снагу, једно доба
и једнака срца и руке
указаше витеза оба,
ни међу њим би разлуке.
Тврди штити, цијеле оклопи,
још израњен није нитко;
ничије крви још не попи
једну капљу гвоздје бритко.
Ну напокон Хајдер рани
Дилаверу лакат лијеви;
види он тећ крв и у обрани
чује штит тежак - тијем се гњеви.
Једовита пун чемера
паче у себи бучи тиме,
кô на вихру од сјевера
дубље у гори посред зиме.
На стремен је ускочио
и, ако не изда сила многа,
удорцом би једнијем хтио
непријатеља свршит свога;
ну завитли чести одвеће
ки Хајдера главу свише
тресковите врле смеће
тешка удорца уставише.
Ну краљевић сметен оста
и у подне му дан се смрче;
тој познавши, хрли доста
на помоћ му своји трче.
Копјâ витијех двије дубраве
сташе одасвуд у час ови
да се бију у крваве
турски и аџамски витезови.
Стоји Дилавер и вапије
краљевића корећ прико:
„Вазми љуби, ево ти је!
Гди је јунаштво тве велико?
Ево Бегум за ком толи
у љувену горје пламу!
Што ју остављаш, краљу охоли,
у гусарскијех руках саму?
Гдје су ријечи и захвале
с кијем ме на бој прије позива?
Ну, кô тебе, и тве остале
добићу и отет јоште жива!“
I уто с коњем напријед тече;
без милости, без покоја.
лупа, цијепа, боде, сијече -
смртни је косијер рука своја.
Ну његовој будућ сили,
засве да их тешко удари,
краљевића уграбили
ћесел-башки војничари,
под мире се тврда града
уклонише хрло ш њиме,
а Дилаверу оста млада
дикла и увик славно име.
Ово од њега попијева се
по свијех странах од Источи;
а он Бегум лијепу уза се
држи и љуби кô двије очи.
Не робиња нег љубовца
она је у њему сад једина:
уловила тако је ловца
још у лову свâ ловина.
А он сам ње је добро свако,
слатки покој, радос мила;
јунаку се вриједном тако
лијепа и млада завирила.
Тим игда се на храбрена
славна дјела он отправи,
вазда је уза њ успомена
од прислатке све љубави.
Пачек стјецат он вјерује
свеколике срећне боје,
с непријатељим кад војује,
у име лијепе Бегум своје.
Не оставља тим никада
од себе ово драго име,
и у пригоди овој сада
упути се весео ш њиме.
Али уто од уходâ
чули бијеху одметници
глас његова скровна хода
у дервишкој у прилици.
Врли Дервиш ну се тиште
с дружбом својијех спахоглана
да га тражи, да га иште
црноморскијех управ страна.
Вапије: „На крв, на освету,
о јунаци, слиједите ме!
Непријатељу худу и клету
врха доћи сад је бријеме.“
Тер јак пастух, кад се од бијеса
с јасли отргне, вихра бржи
тече, скаче, гривом стреса,
главу уздиже, пуха и ржи,
прико града витез врли
таки срне, рукам маха,
пријети образом, згледом прли,
не стиже га стријела плаха.
Ну засве то он наближе
свом брзином својом тада
Дилавера не достиже
негли изван Цариграда.
Кô га упази, исред тијека
викну: „Бјежат заман ти је;
изблиза а не издалека,
рукам се а не ногам бије.
Ну се од страха цић привара
не само у то приобража'
негли у птицу још притвара',
јур те сабља мâ поража.“
На пријетење врло овако
одговори смиони паша:
„Прида мном си и прије скакô,
и још ћеш - свис ме тва не устраша.
Ну јунака снажна и охола
ки прославит се иште дјелом,
на човјека сама и гола
гди је дошô с војском цијелом.“
Јак сред горе, кад из гаја
вепар дивји ван се истира,
чим множ паса са свијех краја
кружи га около и опстира,
смртно пријетећ врлијем зуби
ки искеречи се вас и хроче,
тим да смјенство ловац губи
ки га тјера најприје поче -
и он се крепко уставио,
и свијех чека; ну није тога
ко би изблиза удрит смио
на дивјака страшивога.
Проћ везијеру не смију тако
клети царски одметници;
а он стоји крепко и јако
с дреновицом у десници.
Сваки голу сабљу уздиже,
сваки пријеку смрт му жуди,
али ступит ниједан ближе,
за удрит ш њим се, не усуди.
Али он уто штап дренови
у обје руке стиште и хвати,
и гдје у скупу витезови
највећем су, туј се обрати.
Јакно соко, кад га сила
јата од птица стисне одсвуди,
оштре чапље, брза крила
из висина се орећ труди:
сада ону тешко удара,
плахо ону сад заноси,
тер у исто доба одзгара
перје снијежи а крв роси -
таки је видјет везијер силни:
сјемо тамо скаче, лупа,
рве удорâц град обилни,
млати, хвиста, буса, јупа.
Сабље, штити, стријеле, луци
с крвавијем се даждом оре;
с једнијем штапом сад у руци
го толико човјек море!
По везовијех удри Сећа;
вјерио се ови бијеше одскора,
вјереници тим се обећа
честит на двор доћ с одора;
али, ако га она ушчека,
настаће се мразна и нага,
ер по земљи рана пријека
у крви је прострла га.
Јак ружица вила млада
ку у вјенчац бере о зори
он повену; на њ сан пада
увијек му очи ки затвори.
Још Велији стуче главу
и мождани све му проли,
ки тад стрептје и у крваву
блату леже на тле доли,
тер је видјет јак чесвина
ка у дивјој никну гори,
силни вихар из корина
кад ју подре и обори.
Туј издалек Ферас пази
и из шупља гвоздја тиште
зрно огњено; да порази
славна пашу, тако иште.
Јур гвоздена цијев раздрије се,
смртно олово чим истјера,
али Иструфу смрт донесе,
а не згоди Дилавера.
Роди се ови у Пловдину,
а с ненадне худе чести
с туђа удорца сад погину
у туђему овди мјести.
Мрућ обрну к небесиме
очи и руке, да укаже
родна града слатко име,
и уздишући смртно их заже.
Видећ Дервиш расап многи
од својијех од бојника,
сраман собом у налоги
с голом сабљом скаче и вика:
„Да ли је могућ, да ли је вриједан
сад од рука оволико
одрват се човјек један
харајућ нас љуто и прико?
Ах, нашега руга и смеће!
Тко увијеке да вјерује,
злочесто ово тамно одвеће
приповиједат тко ушчује?
На страну се свак уклони!
Ја сâм за свијех указаћу
од нас двијеју тко је смиони,
и за убит га начин наћ ћу.“
Вас штап разбјен везијер тада
меће - учинио ш њимје доста -
а сабљу и штит с тлî попада
што од побјенијех пусто оста.
Лијеву ногу напријед ставља
и њом мало поклекнива;
више прси штит управља,
главу уз лакат скуча и скрива;
другом руком сабљу хвати,
бôчу уз десно своје кољено,
а бодезан к срцу обрати
свом злотвору несмиљено.
Управ стоји Дервиш врли
и откривено стегно храни;
десну бедру чуват хрли,
справан скочит к свакој страни.
Врх лијеве се ноге уздржи
васколичак витез бијесни,
а уздигнут лакат држи
бритке сабље врх бодезни.
Тиска један проћ другому
оштра гвоздја без милости,
и смрт пријети ови оному
са свом моћи и крепости.
Ну Дилавер веће у смећи
хро за удрит прјече и јаче,
вас на лијевој се уздржећи,
десном ногом напријед скаче.
Али Дервиш десну страну
хитро узмаче и, хтећ згода,
бодезни одзгар љуту рану
у стегно му тајчас пода.
С крви, коју тад угледа,
срце узавре у везијера,
тако да уз гнив свога иједа
љута је змија без чемера.
Тихо је море кад прождира
плав потопом од валова;
мирно је небо кад све отира
сред вихара и трескова.
Главу, стегно, руке, прси
непријатељу свакчас рања
при живота свога сврси;
назад се они свеђ уклања.
Стиже га ови и удара
и на њ се ори јакно ријека
ка низ гору стрмо одзгара
крши плахос бијесна тијека.
Али опаки себар њеки,
видећ што се Дервиш нада,
Дилаверу пода пријеки
смртни удорац изазада.
У затјелак сикирицом
он га удари јаком силом,
да с крвавим ончас лицом
паде сметен ница тилом.
Свак на њ срне одасвуди
с голом сабљом у десници;
врх њега је гора од људи,
скачу по њем свиколици.
Вапије Дервиш плешући га:
„Ти ки уз цара би највиши
душу у крви бљуј и рига',
под ногами мојијем сопиши!“
Ну не може већ овога
чут Дилавер прихрабрени;
бијеше издахô прије тога
и остô јакно мраз студени.
Кô се узмножни визијер уби,
часом разније глас свуда се,
и његова лијепа љуби
чу га и нага одрије сва се.
Утјечући младој с лица,
гдје перивој љувен бијеше,
лир прибијели и ружица,
румене усти проблиједјеше.
Потамње јој свијетлијех очи
сунце благо и весело,
а ведрину од источи,
наоблачи бистро чело.
Скупљен облак златнијех прама
проли обилне дажде своје
и потопи свитлос срама
цвјетнијех прси перивоје.
На срце јој крв је утекла,
гди ју тешки јад сатира;
иште жалос да би изрекла -
глас ју бјежи, ријеч умира.
Најпослије жељна сила
ступај пути а не снага;
ван града се упутила
господара видјет драга.
Није озира младос своја,
ни ју успреже да не срне
гди узрок свога непокоја
врху земље је прострт црне.
Поспјеши се и потежи
и доходи к мјесту тому
гди у крви мртав лежи
тко би живот срцу свому.
Гледа, и тим јој мука прика
жесточија веле исходи,
гди је под ногам од крвника
тко више њих свијех господи.
У њ се крепко запазила,
свим је видит станац ками;
болести јој многе сила
не да из срца проћ сузами.
Тако у плачу чим не море
изјадати све печали,
ћути муке хуђе и горе,
ну је толико тешко жали.
Али не има теј крипости
уздржат се скуп немили,
од жалости не од милости,
да не плаче и не цвили.
Ах, ке пригнут неће жеље
једна жена млада и лијепа!
Гања она непријатеље
и проћ вољи им срце цијепа.
Она удуго не замукну,
ну да смртни јад свједочи,
од болести јој срце пукну,
потоп суза проли из очи.
Тако гласом жалосниме
ухити се за прам злати;
често зовућ драго име
кличе овако нарицати:
„Ово ли су, слатки браче,
тве захвале, моје славе?
Ово ли су, о јуначе,
тве витешке бојне справе?
Душе моје драг покоју,
овако ли сад ме смете?
Какав пође, каква у боју
очи моје, јох, виде те!
Вај, што гледам? Још не могу
вјеровати сама себи,
споменујућ тву влас многу
добита отприје ка вик не би.
Али што ме тужна вара?
Познам љута цјећ чемера
честитога силна цара
намјесника Дилавера.
Виђу онога ки најпрви
би господар ме младости
огрезнута свега у крви
на тлех лежат без милости!
Ах, да проклет час је они
у који ти млада омилих,
кад краљевић оста смиони,
а с тобом се ја одилих!
Ти на сабљи доби мене
и живота, јох, не штеди
цић липости прослављене,
ку вас Исток његда слиједи,
цић липости тужне сада
и жалосне, јох, савише,
ку све тмине од запада
вјечном ноћи приклопише.
Ну ако било суђено је
да се млада с тобом здружим
и да тебе све дни моје
господара мога служим,
што тве ове смртне ране
неће и мене сад сатрти,
садружена нека остане
и смрт моја с твојом смрти?
Ти не само мâ једина
слатка љубав свеђ си био
ну и драг ћаћко, душа истина
и од срдашца бољи дио.
Без тебе сам без живота
и без добâр свијех остала,
удовица и сирота
подушена у дно пала.
Ну тî мому господару
који зада смртну рану.
зашто ста он саму цару
вјеран витез на обрану,
ах, гани се, јох, ако си
човјек од пути а не стијена;
осветио се, добио си,
непријатеља ти ето убјена!
Дај допусти мјеште дарâ
ови један тужни мени:
врх крвава тијела одзгара
ставит ками на њ студени!
То ли укопна има јама
бранит мом се љубовнику,
убиј и мене! с главом сама
под тву сабљу идем прику.
С овијех нога, ке ти грлим,
ја се нећу откинути,
што мојијем јадим неумрлим
не будеш се прије ганути.
Оружанијем против силам
право је да се ти опричеш
и да копјим, сабљам, стрилам
непријатеље све посичеш;
ну протива једне жене
пониженству и невољи
није разлог нег смиљене
да укажеш жеље у вољи.
Ја не молим тву доброту
да мом војну живот прости -
није он веће у животу,
дијелио му се дух из костî.
Милос саму и једину
питам ти ову, да немило
не прождеру и раскину
пси његово мртво тило.“
Приста, али вире обилне
не устави се сузâ ронит
за тврдоће худе и силне
већма омекшат и приклонит;
ну визијерска свијетла жена
смирена се тим не пази;
узрок ћуд је потиштена
ка на молбах врља излази.
Одговара Дервиш клети:
„Од овога, ки ми оста
под ногами, мôј освети
крв не може бит задоста.
Најбрже ми бјежи с нога!
Људске и женске главе није,
ни милости ни разлога,
да ме гане срце од змије.
Ово тијело цјећ смиљења,
ко бих имô ја у себи,
ни уташтва ни утјешења
није вриједно донијет теби;
ну вржено да се дрпи
пасјијем нохти, птичјијем кљуни,
муке ниједне већ не трпи,
а жељење ме се пуни.
Не брини се! Војну твому,
који цар се други звати
у животу може свому,
гроб достојан ја ћу дати.“
Али кô цар зачу смеће
ке постале бијеху околи,
и у побуни свакчас веће
да растијаше скуп охоли,
узбоја се и усхаја
и уклони с мјеста очита,
гдје призида крај сараја
тајаше се свијем скровита.
Ну ту видећ да не стâше
прем слободно, опет поје
на заклоне Синанпаше
и скровене перивоје.
К војсци отоле посла у јаду
хрло једнога од везијера
и хадума, женском стаду
ки му бијеше за пастијера,
мислећ, засве војска прика
да овијех пита, овијем пријети,
на царева намјесника
ставит руке неће смјети;
и размислит још ће добро
прије нег даду смртну рану
црнац кога цар је обрô
за чувôца свому стану;
а он с тога познат да ће,
засве ер може ствар бит штетна,
али се она покајаће,
али остат сасма одметна,
тер с догодна пака дила
за се изабрат свјет најбољи
и, на што га стегне сила,
вољу хинит при невољи.
Ну би инако нег се сцијени,
ер у бијесу чим се срде
одметници распуштени,
мећу разлог, разбор грде.
Тим кô војска овијех има,
вазам сабље у деснице,
погуби их прид вратима
од цареве коњушнице.
Мишљаху оба да наредно
жеља се од њих царска изрече;
ну објема њима уједно
прије се с главом ријеч присијече.
Не пристајућ с сваке стране
још крвници зли вапити:
„Чуј нас добро, чуј, Османе!
Цар нам одсад нећеш бити!
I од тога за зламење
ход' да видиш од русага
кô баш-везијер твој примљен је
и уздани Казларага.
Ну кад нећеш к нам сит згара,
ми ћемо се припет к теби;
ну је Мустафу славна цара
слободит нам отприје тријеби.
О Мустафа наш избрани,
о велики царе и свече,
у којој си објав' страни!
На ноге ти војска тече.“
Ово рекши сјемо тамо
свуд удрише по сарају:
„Цар Мустафа знат имамо
гди је“, вапит не пристају;
тер сликују коња бијесна
ки од узде без послуха,
гдје га носи влас несвијесна,
трчећ, скачућ ржи и пуха.
Свак се уклања: сам их иде
ичогланин Шабан срести,
од свијех дворан ки се виде
у сарају најзлочестији.
Ови у истом дијелу стâше
с истом помњом, у исто вриме
кад Мустафа столоваше;
цић тога се спозна ш њиме;
тако му се тер завири
да сред срца вик својега
у жељах се час не смири,
да опет царом види њега.
Тим пригоду гди му је срећа
сад донијела ку свеђ жели,
указат га војсци обећа
и ш њоме се обесели.
Пустош једна од царевијех
перивоја јес на крају
гди стоје звијери ке се од свијех
страна царем даривају.
Плахи јељен врху главе
ту високе гране стере;
лис на дубу, цвит врх траве
сва му је сјена од потјере.
Кошута га слиједом слиди,
љубовница ишчезнута,
гдје кладенац бистри види
врјет зеленом дубју из скута.
Нагла срна брже од витра
тече густо кроз грмење,
и, скачући лака и хитра,
на дубје се меће и пење.
Хроче и пуха вепар дивљи,
и у косијеру страшна зуба
крваво око - огањ живи -
пријети смртна да је погуба.
Врли медвјед хрка и режи
и од чељусти спилу отвора;
вас костријечи, вас се јежи,
оштрећ чапљу на пањ бора.
Вук ждрљиви свеђ завијева,
лупеж питом, друг дивјачан;
обзире се здесна и слијева,
туђа имања вазда лачан.
Рис срдити у слободи
тамо овамо са свијех страна
регби лети а не ходи,
скачућ дубја поврх грана.
Слон велики, снажни и јаки,
кому зглобно није кољено,
дугу трубљу на час сваки
ставно купи, стере смјено.
Хрли каплан вас је у дици
шаровитом под направом;
снагом матери он лавици
а оцу је рису сличан главом.
Тигре гњевна, прика и љута
по гвозденој кајпи удара;
главе је обле, ока жута,
на разлике пјеге одзгара.
Краљ свијех звијери, лав охоли,
свакчас златном гривом стреса,
величанство славно толи
кријепећ силом врла бијеса.
I дивјачи многе ине
кипа разлика и имена,
кијех пустоши и планине
гоје у јамах посред стијена.
Туј сред дубја на широку
али обраслу одсвуд мјесту
јаму открише свим дубоку
у сплетену грму и честу;
на ку покли свијех доведе
дворник Шабан, поче од муке
свртат плачне к њим погледе,
к јами обраћат кршећ руке,
вапећ: „У овом гробу оди
цар Мустафа добри и свети
укопан се живи находи;
из ње имате ви га изети!“
Окошена здвор из грма
јама отвори јазну тмину;
ну литица одсвуд стрма
сит не даше у дубину.
Тим простријеше множ конопâ,
по кијех хтјеше по свôј вољи,
гди Мустафа жив се укопа,
сит витези сви најбољи.
Али Даут свијех уклони,
тер с два друга сам одзгара
сиде у ниски понор они
и по конопу изе цара.
Загуњастио и обрастô
Мустафа се вас указа:
лице сухо, блиједо и тмасто,
пут скончана, пун пораза;
и без снаге и без ријечи
у наручју вернијех тада,
од којијех се кријепи и лијечи,
трепте усти, глава пада.
Сред града се поред виде
на пространој свим равници
три мечета: бијеле зиде
у охолој вîсе дици.
Туј у средњи мечет лако
унијеше га цић покоја,
гди од све војске чуван тако
сву ноћ једну цијелу стоја.
Али исти вечер ови
султан Осман, кô се тмина
црне ноћи приполови,
дозва пашу Хусаина;
тер ш њим у освијет из сараја
к Алији се хрло отправи,
пун печали, туге и ваја,
јањичарске војске глави.
Ови, укротит не могући
војске своје сад побуну,
вас замишљен стâше у кући,
у животу муке пуну,
пазећ начин да изнађе
цара и себе да освети.
Туј цар дође, туј га нађе,
туј му овако кличе ријети:
„Пођ' к витезим тер их пита',
ки закони хоће и просе,
гди сам ја жив цар од свита,
да другога они износе?
Пошастје ти ово од главе
знам да пријети сад погубе;
ну смрт грле слуге праве
с чистијем срцем које љубе.
А кад за ку бољу згоду
ти твој живот мож сахранит
негли царску за слободу,
негли цара за обранит?
Кунем ти се, поднио бих
ја стрпљено ову смећу,
и Мустафи дунду дô бих
царство и сваку чâс највећу,
и сам бих се с стола мога
добровољно уклонио,
али није он за тога
ни сад, ни је нигда био.
Како хоћеш да пањ један
сух у гори свијетом влада
и да закон дâ наредан
од истока до запада?
Како хоћеш царство удуго
да утемељи један вику
ки од човјека не има друго
негли само дворну слику?
Како хоћеш човјек да је
тко је непријатељ од порода?
Није жене за ку хаје,
ких нам жељу нарав пода.
Али добар, вриједан, свијесан
и од свакога свет се зови!
Цар мој отац мени уресан
оставио је сто свој ови.
Да је Мустафа у животу,
оца мога и то дар је:
ах, и зато на срамоту
доброчинца свога цар је,
и зато ми граби из рука
двакрат царство оца мога!
Ах јаох, једа мога пука,
једа правде, једа Бога!
Поспјеши се, о мој верни,
пођ' ме смири с војском веће!
Свијех гријех прости неизмерни
и побуну и све смеће.
Ето, више плате опћене,
на главу од њих још свакому
по пет дробнијех јаспри од мене
с песет дукâт дара к тому.“
У бесједам ага крацијех
одговори смерно таде:
„Не мâ нег сто глава овацијех
нека на твôј служби паде!
Ер ку витез стећ храбрени
икад може већу славу
нег кад главом свôм замијени
господара свога главу?“
I пође ончас; ну поруку
царску војсци нетом рече,
подрије сабљу свак у руку:
оста исјечен вас на пече.
Пака у скупу сви једнага
на кућу му нарипише,
тер сва злата и сва блага
разграбише и разнише.
Али за њим се исто згоди
и Хусаин-паши опета;
мирит цара дочим ходи,
нађе у смећи смрт га клета.
Ну затијем, кô звијер врла,
једном у крв кад се омрси,
да би исклала све и стрла,
тече пољем, скаче врси;
тако и војска несмиљена
опојена крвим срће,
и без реда узохољена
регби опалит свијет и стрће.
Црнцу и везијер-Дилаверу,
и свијех инијех кијех посијече,
на Атмејдан, да их пси деру,
метат голе трупе тече.
А на копја згар набили
будући им главе опета,
прид мечет су их поставили
султан-цара Бајазета.
Ну сред смеће теј горуће
врлијех витез помња сва би
да се одеру још им куће
и све оплијени и пограби.
Тим свак с голом сабљом скаче,
да му је прије све сатрти;
јауче се, цичи и плаче:
смрт је у плијену, плијен у смрти.
Жене, људи, стари и млади,
чâс, имања и животи,
све се отимље, смуца и вади
у сили, у крви, у срамоти.
Без милости се и без реда
граби, дере, ваља и жеже;
до из повојâ млада чеда
растргнути по тлех леже.
Слободно од њих ништа није:
коњи, момци, робје, дјеца;
што не носи, тој се бије
и на пече све расијеца.
У овој бијести изван себе
ударајућ на све стране
не присташе, докли и тебе
не изнађоше, славни Османе.
Бијаше млад цар још на дому
јањичарске главе верне,
у срдашцу носећ свому
мисли тешке и чемерне.
Туј чекаше свакчас гласе
добре, зле ли својој круни:
али војска смирила се,
али расте у набуни.
Свеђ му сумња труд прилага;
тим се очито веће боли
да уздани Алиага
враћа му се касно толи.
Ето одасвуд бука поста,
ето се одсвуд сабље свијете,
све бојникâ пуно оста,
све се узбуни, све се смете.
Војска усрће јањичарâ;
вапије сваки: „Ходи амо
с нами на суд, гдје пред цара
Мустафу те позивамо!“ -
„Ја сам ваш цар! преузима
Осман опет; кој је тај сада
тко судити мене има
усред мога Цариграда?“ -
„Сад ћеш видјет тко си и што си!“
они му опет одвит дају;
с тијем свак скаче да га носи,
сви га силом попадају.
„Тко на цара, цар завика,
згар од Бога посвећена
ставља руке, кога слика
од свијета се кљања и сјена?“ -
„Ти нас си ово научио,
носећи га војска гласи,
кад неправо затворио
цара и свеца нашега си.“
Овако се Осман млади,
цар од цара свијех највећи,
на једнога коња усади
ки се нађе туј по срећи.
Кратко рухо и припросто
само згар га одијеваше,
без хаљине будућ остô
с ком врх сунца њекад сјаше.
Тим у средњи мечет тада
допрати се и доведе,
гди уз Мустафу усред града
нове паше редом сједе.