Осман/18. пјевање

Извор: Викизворник
Осман
Писац: Иван Гундулић
ПЈЕВАЊЕ ОСАМНАЕСТО


  Звијезда лијепа и љувена
бијеше опсјела небо веће,
и разликости урешена
земља свукла црне одјеће;

  у повојијех златнијех зора
стопрв рођен дан изнесе,
а у збор цића договора
набуњени скупише се.

  Старце од пука и велике
поставише суце сјести
и од закона разумнике,
ки натходе инијех свијести.

  Питаше овијех: „Што запада
по закону, кад цар иште
из царскога принијет града
благо, законе и сједиште?

  Што ли иде цару који
мјеште робињ у сарају
три љубовце праве освоји
да ш њим поред свијет владају?“

  Закоњаци одвит даше:
„Тој никада не би прије;
цар законе старе наше
ки потлаче, то цар није.“

  Чуше се иштом одговори
ке подаше знанци сиједи,
а Даут се диже гори
усред војске да бесједи.

  Он страхоће и врлине
зачео будућ у памети,
царство, вас свијет да погине,
иштом да се он освети,

  мислећ, чим га хуђе гниве
успомене старе зледи,
непријатељ да не живе,
а зло свако нека слиједи.

  Кô кад пукне гром, из кога
с урнебесом тријеси ударе,
омразе и гнив срца свога
рига, издавства и приваре.

  Без обзира срне куда
несвијесни га бијес потиче,
и с погледа срчна и худа
мећући огањ, вапећ кличе:

  „Докли овако у мртвилу
подносит нам суђено је
плијен опћени, смрт немилу,
безакоња зло свакоје?

  Устаните! што чекате,
о храбрени витезови?
Војеводу мене имате:
врз'мо с грла јарам ови!

  Кога иштете веће свјета?
Гди гледате ман скупљени?
Једа, докли од дјетета
сви будемо посјечени?

  Од дјетета који није
крепак ни бит може у себи,
којијем сваки вјетар вије,
ки не позна што му је тријеби;

  ки плахости свôм се влада,
ки законе по тлех меће,
који слуша злобнијех сада,
а од добријех свјета неће;

  три робиње, три царице
ки постави на сто уза се
и клањајућ женско лице
роб притвори од цара се;

  с лакомости који сцјену
већу чини од пјенеза
негли за сву чâс опћену
и животе свијех витеза.

  Који од царâ вик је био
да војником к старој плати
нов дар није приложио,
кад се ш њими с боја врати?

  Ах давори, славни Отмане,
и ви силни цари остали,
сад витезе виђте избране,
кијех сте вашом дјецом звали,

  гдје их дијете с пријеке жеље
бјелодано коље и дави,
ваше им плешућ све повеље
које држа свак на глави;

  тер их само с собом води,
нека гину посред боја,
гладни у копну, жедни у води,
голи у мразу, без покоја.

  Ах, спомен' се свак и жали
ланску јесен! Јох, колици
од лешкијех су мача пали
турски пјешци и коњици!

  Дијете ташто, плахо и врло
кад пô свијета скупи уједно,
и свôј војсци једно грло
прикла и царству свом нередно;

  на очију кад свим нами
- ах видјење страшно доста! -
турски мјесец под ногами
крстјанскому крижу оста.

  Државе су опустиле,
крајине су без бојникâ;
за синовим мајке цвиле
кијех посијече сабља прика.

  I без дјеце и без хране
пали у старос оци остају,
а свуд сестре неудане
мртву братју нарицају!

  Невјесте су удовице:
плачу војна и дјевера;
тко није мртав дно тамнице
у веригах ропство тјера.

  Од турскијех цвијет младића,
кијех Козаци и још кољу,
звијерма и птицам лежи пића
на богданском равном пољу.

  Без укопа тиме сада
тужни остатак, голе кости,
вјетри носе, плешу стада,
море измеће без милости.

  Јер војница ова утече,
да 'е не исијеку пољски мачи,
иште да ју он исијече
и порази и потлачи.

  Тер кад она тако изгине,
да ње свијетло мјесто искочи,
црнце лупеже Арапине
и гусаре од Источи -

  њих ће учинит јањичаре,
а спахољâн мјесто чека
ћесел-башке граничаре
и дјевоје од Дербека.

  Али инако него своја
неправедно заче сила
сабља ваша, сабља моја
за свијех чâс је одлучила.

  Ви сте узрок што он изгуби
млад, плах, невјеш, без разбора -
узрок је он сам ки загруби,
а свијех нас је сад покора.

  Узрок је и он ки приступи
правом цару клетву и вјеру;
стога војска, кад се скупи,
не прострије се при Нестеру.

  Отада нас свеђ бич бије,
земља је гладна, небо у гниву;
и источни опријет Змај не смије
сјеверном се Орлу сиву.

  Турско име, јур од славе,
од погрде оста свијету,
откад сабљу тамне главе
припасаше злом дјетету.

  Али он цар прави није:
цар ваш, цар мој Мустафа је:
њему клетву дасмо прије,
њега војска обрала је.

  Ну што велим? На срамоту
вашу и моју Осман влада,
а затворен у животу
Мустафа је тужну сада.

  I није тога да устане,
да слободи, да га изведе,
да вам опет био дан сване,
чим на царски свој сто сједе?

  Мустафу опет цара добра,
Мустафу опет цара света,
Бог и војска кога обра,
став'мо, а врз'мо тја дјетета!

  Слијед' ме, слијед' ме, дружбо хрла,
слијед' ме, ко год живјет хаје!
Стоји нам сабља више грла!
Мустафа опет наш цар да је!

  Слиједите ме и хрлите,
худи силник да се истира;
тлач'те, дав'те, сијец'те, би'те,
итко нам се узопира.

  Ну што веће ријечи служе?
Прид очима виђте штету!
на оружје, на оружје,
на огањ, на плијен, на освету!“

  Јак на вјетра силна дмјење
море узаври на валове,
тако узрасте свачије смјење
на отровне ријечи ове.

  Свак се узбуни, свак разгниви;
поста жамор, паче сва се
војска ужеже у плам живи
у страшиве вапећ гласе.

  С голом сабљом у десници
свак за људском крви смагне;
хрле нагло свиколици,
да прије цар се с стола изагне.

  Даут им је стô наприједа;
гди он обраћа, куд он иде,
без обзира и без реда
сви га у скупу слидом слиде.

  Тече охоло, тијеком скаче,
скоком плахи вихар тјера
и насрће на полаче
храбренога Дилавера.

  А то ер има гласе истине
како мудри везијер они,
чим поплаха прва мине,
исприд војске туј се уклони.

  Дилаверов двор посриједи
међу лијепијем обградами
на износиту мјесту сједи
кô у прстену драги ками.

  Има женски стан понасе
и раскошне перивоје,
и около све то уза се
један велики мир опстро је.

  Јаки собом одасвуди
у обзиди се тврдој каже;
ну још тврђи с мноштва од људи
кијех га опстиру јаке страже.

  Тим што досле уоколо
има саме бијеле мире,
сад га страшно и охоло
гвоздје и огањ свега опстире.

  Овди Даут најприје сврну
с набуњеном војском својом,
и нарипи и насрну
с крвавијем га рват бојом,

  вапећ клетвом од све вјере:
„На срамоту Османову
данас ти ћу, Дилавере,
скучит главу под сабљу ову.

  Криј се гди хоћ, бјежи, ходи
у горе, у земљу, удно пакла:
од смрти се не ослободи,
јуначка те рука закла!“

  Утолико вапај врли
од витеза свијех се зачу;
сваки напријед силом хрли,
врата и мире ваљат скачу.

  Ну из облака љутих стрила
згар година стиште црна;
града од стијења паде сила
и од огњенијех смртнијех зрна.

  Стријелâ облаци, гради огњени
дижу се и одздал расте бјење;
врху главе штит перени
држи се од свијех, свак се пење.

  Ну тко се иште припет први
први и пада, али опета
нарипљује вас у крви
и смрти силом своју срета.

  Смиони Куркут с Црногорци
скаче гди зид нижи гледа;
ну га огњени тешки удорци
силно мећу, гоне уреда.

  Црничанин Ризван бијесни
срне и ш њиме Пива и Тара;
ну му су ончас пути тијесни
за утећ - стијења град га удара.

  Стријелâ облак врх Елеза,
чим му из очи муња сјеца,
здаждје с крвим од витезâ
на мир се успет с кијем затјеца.

  Дукланина још Мурата
и Абдију крајичника,
чим жељезим сијеку врата,
смечи уједно зид велика;

  а Џефера и Селима,
чим су подријет праг напрли,
поли из магле црна дима
горућ катран, и све испрли.

  Веће припет Угрин Иса,
ушто на мир крочит иште,
стрмоглав се сатариса,
Дилавер га славни тиште.

  Он с једнога још замаха
затим рве и потлача
из Осиња Мемишаха
и Пиралију ш њим из Драча.

  Вјешто морски гусари ови
лећаху уз мир кô двије птице;
ну их ударац тешки улови,
можданим им поли лице.

  Тим у крви стрмо одзгора
низ висину се орећ ону
мњаху умирућ да сред мора
у пучини сињој тону.

  С Божје одсуде ово исто
свијем опацијем људем бива:
на часу се смртном мисто
од злочинства прикажива.

  А Нехана Србља, до уши
чим тетиву луку отеже,
огњенијем га клупком буши
и образ му вас издеже.

  А Суфликара Арнаута
харбом, ком се на њ он мећа,
прико истога згоди пута:
спријед му изиде шип проз плећа.

  Сам је он мíра једну диљку
од сто витез чуват вриједан,
паче низ њу у невиљку
сто витеза меће он један.

  Силна вихра јачи и бржи
сјемо, тамо скаче и тече;
рве, ваља, ломи, крши,
ноге, руке, главе сијече.

  На откривену без заставе
страх га од страшне смрти није,
ка му свеђ се око главе
са свијех страна врти и вије.

  Паче огњен је тријес видјети
у потопу дажда и града,
разлико оружје ушто лети
и око њега одсвуд пада.

  Трикрат војска сва одметна
дође под мире и у ње лупа,
и толикрат опет штетна
назад успреза и уступа.

  Тако кад мниш, крај прождријеће
вал срдити мора сиња,
разбјен бјежи натраг веће
и разлијева се и расчиња.

  Ну јакно опет вал узрасти
и враћа се против крају,
тако одметни истом власти
свеђ насрћу и уступају.

  Ну Арбанасин Дервиш уто,
спахогланска глава прика,
с голом сабљом пријетећ љуто
скочи напријед и завика:

  „Ко није жена од јунакâ
и свијех прикор и сметлиште
слијед гди мâ рука јака
пут му отворит простран иште!“

  Ово изрекши ван исмуца
свијем велику једну греду
и, на удорац да ње пуца
мир, навали ш њом у иједу.

  Снажно срце не има страха,
на срамоту паче од смрти
усред крви рука плаха
тешкијем пањем лупа и врти.

  Изборитијех множ витеза
на помоћ му одсвуд тече,
одсвуд се рве и потеза
страшно дрво свакчас прече.

  Ну уто одзгар стијена јака
Алији главу сву растуче;
харба Мехмета, а Дурака
згоди пушка ка на њ пуче.

  Ресуљу се чело смечи,
прснуше очи Хусаину.
Бећир стријелом пробјен јечи,
хридна Омера хрид прикину.

  На Реџепа кук се обали
и истиште му ван утробу;
у стијењу су мнози остали
укопани живи у гробу.

  Јакно давнији дуб у гори
на години злој веоми,
кад на њ вихар силу обори,
ка му гране свија и ломи,

  тер му около на брјегове
по тлех леже листје и хвоје,
тач с навале тешке ове
нарипљени мири стоје.

  У крви и огњу свудије људи
ваљају се на све краје,
и од мртаца одасвуди
подигла се гомила је.

  Тим се Дервиш не припада,
ну с осталијем свијем јунацим
мир лупајућ јаче влада
опсјеченијем бором јацим.

  Зид удуго не поднесе
тешке удорце, дану одзгори
распукну се и растресе,
тијесан проход тер отвори.

  Смиони Турчин не без труда,
ман му бранећ противници,
протиште се силом туда
с голом сабљом у десници.

  Срну за њим и остали
протиснут се по истом путу,
ну опет назад сви су пали,
дио већи кроз смрт љуту.

  Тим не будућ већ ниједнога
кому слиједит га иде од руке,
он сам оста, ни цић тога
чезне али сврће одлуке;

  не припаде нег се тиште
напријед Турчин врловити,
тере жедну сабљу иште
људском крви напојити.

  Скаче унутра, и чим скуча
први замах, така је сила
да расијеца свега Уруча
њим до паса у два дила.

  Прико образа Крута реже,
Мемију у прси смртно лупа;
без главе Отман прида њим леже,
удри у гркљан спријед Јакупа.

  Сарајевца Сулимана
стиже и хвисне прико врата;
ови у мало бијеше дана
веле у тргу стекô злата.

  Не зна он што је друга вјера
нег добитак ки је искô;
и сада се уз везијера
цић користи све притискô.

  Цар и паше све што облаче,
све им трговац ови прода;
продава и њих мисли паче
мнозијем краљем ким је ухода.

  Али уходство и имање
с Дервишом му било залуду:
доби у мало, а у мање
све сад губи кроз смрт худу.

  Ага охоли плеше њега,
и опет ори замах брзи,
и удорцом тешкијем Бéга
љуто сијече прико прси.

  Би ови младић лица мила
и погледа слатка и блага,
ну, с врлоћом свим немила
срца, што му то помага?

  Јак се бистре и студене
воде урес лијеп замјери,
у цвјетицу проз зелене
траве текућ ка жубери,

  ну ако ју смуте и сплешу
гнуснијем ступом дробна стада,
губи липос сву на прешу,
вене 'ој урес и опада,

  тако младац, кому зену
прије на лицу цвијет румени,
вас у крви сад повену,
изгуби урес драг љувени.

  Херцеговца Имбрахима
и Бошњака још Синана,
два љубљена побратима,
ш њега нађе смртна рана.

  Ови расап зли пазећи
ки чињаше Дервиш врли,
оба уједно на њ прíтећи
нарипише складни и хрли.

  Бритке сабље подријеше они
у једно исто бријеме тада;
једнако су оба смиони
и пожуда их једна влада.

  Ну ако им срца уједно
јур јуначка пријазан стучи,
с јаче силе сад нерадно
разлика их смрт разлучи.

  Ори сабљу он и у гниву
Имбрахиму десну одсијече,
а Синану руку ливу
сцијепа и вас штит у пече.

  За Имбрахима Синан веће
негли за се сабљу храни,
а Имбрахим штит подмеће:
Синана, а не себе, брани.

  Тако живот ови онога
над животом својијем хаје
и, за чуват друга свога,
сцијепа и вас штит у пече.

  Али ето смртни удире
веће удорац Имбрахима;
он се боли, не што умире,
нег што оставља побратима.

  Ну ако тужан он под силу
с побратимом свијем се раста,
и побратим сву немилу
смрт добрзо стиже и саста.

  На њих мртвијех не погледа
нег проходи у врлини
силни Турчин, и наприједа
пут крвавом сабљом чини.

  Ну Дилавер, како упази
тко витезе сво'е најбоље
смртно бије и порази,
скочи да се ш њим закоље.

  Зачу буку јур смиони,
ну доћ не хтје, докли спрва
Даута с вратâ не уклони
ке му он заман много рва;

  паче ријеч је да тад рану
од везијера Даут прими,
и да зато ста на страну
од првијех с најзадњими.

  Вриједни јунак везијер славни
би разгнивјен веоми прико
да један сам његов главни
непријатељ смије толико.

  „Сад ћеш видјет, пријетећ вика,
одметниче царски клети,
од царева намјесника
кô се царска вјера свети!“

  Глас гром, сабља тријес огњени,
сликује вихар рука плаха
силни визијер и храбрени
ком смрт пријети сред замаха.

  Али удорац тешки тада
бијесни Дервиш у штит прима;
искре меће тврда нада,
сива и од муње слику има.

  Шкрипље, режи, пјени прики,
чим се чује бит и корит;
ријеч замеће, ну велики
ијед му не да одговорит.

  У обје руке сабљу хвати
и врх главе 'у диже гори
и, да живот њом прикрати
Дилаверу, силно је ори.

  Хрли везијер хрло уступа;
тим га удорац зли не стигну
ки, чим тешко у тле лупа,
одметника до тли пригну.

  Ови скаче хро наприда
и на врат му сабљу носи
вапијући да се прида
и да кајан милос проси;

  али он је с врата одбија
сабљом својом, пак вапије
нагло скачућ: „Чућеш чија
ријеч и сабља веће смије!“

  Дилавер му опет јаче
други удорац рве одзгара,
ну опет Дервиш штит подмаче
и, удрен прико, прико удара.

  Дуго бјење и крваво
међу њим се овди улага;
да противник није здраво,
натјече се свачија снага.

  Непријатељску руку гледа
бистро око; а што види
око бистро, онди уреда
лаки ступај скоком слиди.

  Свакчас на ову, на ону страну
рука штитом врти и вије,
тер сва мјеста под обрану
од разлицијех засјед крије.

  Главу иште - к ногам лети
плахи замах у привари;
сад ногами опет пријети,
а по глави хрло удари.

  Ну се уто збуча и скупи
одсвуд многи број витеза;
на Дервиша сваки ступи,
да га убије, свак потеза.

  „У њ не тич'те! визијер гласи,
мâ га сабља убит има.“
Паче да се не порази,
свачије удорце у штит прима;

  тере главна непријатеља
бранитељ се он поставља,
и слободит свâ је жеља
смрти кому смрт приправља.

  Али Дервиш, видећ веће
да је учинио све што је могô
и да из ове има смеће
све расутје изит много,

  вртећ сабљом уоколо
свакчас назад хитро узмиче,
проз оружје тер се голо
протискује и протиче.

  I кô тако веће изиде
гдје најнижи мири стоје,
згар низ тврде скочи зиде
и усрну међу своје.

  Дилавер се смјенству чуди,
пак вапије: „Ах“, тако ли
на висину ступит, худи,
падајући сцијениш доли?“

  Љуто у срцу свом се смути
и завика Дервиш јако:
„За јаче се подигнути
чâс је и корис пасти овако!

  Ну ја тебе пала видим
за вик веће не устати,
да се кријеш не тијем зидим
нег под земљом да идеш стâти!“ -

  „Лажеш, царски одметниче,
да мâ вјера пуна славе
ком се дјела моја диче,
свеђ ти неће стат врх главе!“

  Вапи охоли: „Сад ћеш видит
што ја велим је ли истина!“
Дилавера хоће слидит
прико мирâ и висинâ.

  Ну га уставља Даут силом:
„Устрпи се, велећ, мало!
Доскоро ћеш казат дилом
чије госпоство већ је пало.

  О мâ братјо, о јунаци,
слиједите ме сви једино!
Кад нам глава буде у шаци,
под ногами све нам је ино;

  и да тој се збуде прије,
птица у кајпи затворена
пењимо се више гди је!
не губимо ман бремена!“

  Приста, и одлетје, да све опали
у огњена слици змаја,
разбијати тер навали
тврда врата од сараја,

  напријед к царскијем полачами
летећ јакно поплавица
које с собом лијес и ками
смуца орећ се сврх литица.