Осман/17. пјевање
| ←16. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ СЕДАМНАЕСТО |
18. пјевање→ |
Ну кô свијетли зрак дно мора
и дан бијели сунце угаси
и од града и од двора
замукнуше свачији гласи,
тер се прострије ноћи црне
сиње платно из долина,
врхе од гора да огрне
и да обуче вас свијет тмина,
цар уљезе усред крама
у мјесто уресно и богато,
гди у начин свијетла плама
драги ками сја и злато.
Туј замишљен с врле смеће
на пристоље своје ступи
и највише главе у вијеће
око себе дозва и скупи.
Шес везијера и све остале
поглавице турске избране
по реду су смерно стале
око њега с обје стране.
Свак подвите руке и очи
обрнуте држи ница,
пониженство тер свједочи,
чезнућ пази царска лица.
А он поглед тих и ставан
у поносној величини
на свих сврће, и од свих славан
свијем земаљски бог се чини.
С величанством овациме
из висине на кој сјаше,
на побуну хтећ у вриме
да приведе верне паше,
рече: „Уздани и смиони
бранитељи мом животу,
на ких царство ме наслони
од владања сву теготу,
није тријеби казат мени
што сте чули и видјели,
витезови набуњени
колико се досле смјели.
Што питају и што пријете,
добро знате; зато сада
кô влас моју свјетујете
ш њима овацим да се влада?
Што у срцу свому ћути,
откриј сваки тим слободно;
зашто мисô вашу чути
мило ми је и угодно.
Царство се у вас ме вјерује,
ваше ријечи држи истине;
а знам, тко се сâм свјетује,
да без свјета сâм погине.“
Овди веће свâ затвори
султан Осман царска уста,
а Дилавер, да говори,
први везијер, први уста:
„Силни царе, он покличе,
свемогућа кога сабља,
гдје запада, гдје истиче,
сунцу из рука дан уграбља!
недобитној твојој слави
ширине су свијета тијесне,
прид ким, с круном тко 'е на глави,
прострт на тле трепти и чезне.
I ако сâм још Орô сиви
проћ источном Змају прши,
набуњено јато крíви
кому огњена крила крши.
Зато, о славна и честита
куће отманске круно, видим
да почетак царства од свита
сад крвавим кријепиш зидим.
Ну честократ усред крви
ку пролију непријатељи
почетак се стварно први
од господства утемељи.
А не може од силника
именом се цар назвати
ки врх клетих издавника
од освете сабљу обрати.
Од краљева сва зла ина
често могу бит проштена;
не прашта се вик кривина
величанства увријеђена.
I ако царско је дјело имати
врх подложнијех милосрдје,
за одметних педепсати
царско је дјело да цар тврд је.
Тко не види да прострла
витешка се самовоља
не до нашијех само грла
дану твога до пристоља?
С отманскога они стола
тебе цара смакнут праве,
ако срца њих охола
прије не смире наше главе.
Да усиљен од њих ако
послушаш их цјећа тога,
не смичу ли те они и тако
с отманскога стола твога?
Влас тва прости: није разлука
друга од тебе до инијех људи
него заповијед ка врх пука
узмножним те чини свуди.
Ако ти се ова сама
оте сада од бојникâ,
висина се твоја слâма
и влас крши сваколика.
Што сад ријеће племић частан,
кога дједе твоји дједи
придобише, ако областан
свак је витез да га слиједи?
Под твим царством може бити
он не мрзје досле стâти,
ну што војска буде хтити,
ако ти узмеш догађати?
Да скуп бијесни неће трпит
спахогланâ, јањичарâ,
буде га одријет и раздрпит
господујућ мјеште цара.
Ер дочим се војска опира
и успогађа јој твоје царство,
врх тебе она влас простира,
а ти служиш ње себарство.
Отвори очи за бремена;
ер, ако им збуде с' ова,
пук, ки од твога трепти имена,
трептјеће од свијех витезова.
Али уклони Вишњи с неби
да, у твом здрављу, царе Османе,
заповиједат итко теби
нег тва воља сама стане!
Множ одметна није нам скровна:
побуна је ње велика,
смионос многа, ријеч отровна,
страшна пријетња, врла вика.
I одговорит кад би имали
ријечма дјела заистину:
цар тî жíви - ја и остали
свиколици нека изгину!
Ну споменут с тијем ћу опета:
ако још није те погубе,
не остајеш ти без свјета
верних слуга ки те љубе.
Набунâ је и прије било
и врлијех још бојара,
ну се очитом силом смило
тегнут нигда није у цара -
у правога цара који
правдом очин сто посиједа
и ки обрањен сабљом стоји
старијех дједа и прадједа.
А спомена је ова доста
ку слиједише дјела прика,
кад Мустафа султан оста
без вернијих свîх свјетника.
Ћесел-баша бијеше онада
своја отишла војска рвати,
и ш њом изван Цариграда
сви у ких се може уздати.
Тим будући без уздане
страже он остô и без свјета,
ласно теби, царе Османе,
би на круну доћ од свијета. -
На ону круну по разлогу
ка за оцом теби иде
и ка ти се, ах, по многу
безакоњу отприје скиде.
Али је тако мноштва веле
и они скуп вас ки ти пријети,
ки Мустафу опет желе
на сто царски твој припети;
ну ер виде да у нас праву
обрану имаш ка те штити,
сад ти просе нашу главу
за пак твоју поразити.
Тако за рват дуб у гори
с гвоздјем сијечац најприје тече,
тер му гране ломи и ори,
да му коријен пак посијече.
А одврнут ласно 'е моћи
и велику сасма ријеку,
кад јој дигнеш све помоћи -
воде које у њу теку.
Тим се овако мени види,
и ја носим ове свјете,
с набуњеним да се слиди
начин само од освете.
Бије се змија ка ти у скуту
свије се у круг, да те печи;
отровану рану љуту
гвоздје и огањ само лијечи.
А најјаче царство свако
сатрт ће се с распа плаха,
ако ограђено одсвуд јако
није од бојазни и од страха.“
Кад Дилавер веће приста
и свјет његов од свијех чу се,
Хусаин опет с свога миста,
да говори подигну се.
„О честити и узмножни,
кличе, од царâ царе избрани,
ком народи сви подложни
у свакој су свијета страни!
Потврдит сам и ја усиљен
што свак види, куд се обрне:
твих витеза скуп несмиљен
у свевољах сасма срне.
Смионос је њих одметна
одвеће се распустила,
и не могу бит нег штетна
царству твому сва њих дила.
Зашто ако тва влас хаје
да им се испуни жеља прика,
тајчас само царство остаје
без узданијех твојих свјетника.
То ли узмножност тва не буде
погодит им сад у тому,
страшне одлуке, распе худе
они пријете царству твому.
Изрекô је визијер доста
ка могу изит зла неизмерна,
ако царство твоје оста
без овога скупа верна.
Мени остаје сад објавит
ка погуба царству пријети,
ако царство тве оставит
буде милос при освети.
Зато, ако ме бесиде
ш његовијем се не угађају,
веће очî веће виде,
веће људи веће знају.
Није сумње, итко у себи
не мисли ино, свак ће рити
за утврдит се да је тријеби
непријатеља погубити.
I противит, ријеч је луда,
да од госпоства у разлогу
није тој наук ставна суда
за утемељит силу многу.
Ну ја не знам пут ли они
од врлоће и од бјења
али је бољи али они
од милости и проштења.
Крвава се рука вијеку
првом водом не оплака,
а није стабра кога опсијеку
да не узмножи загранака.
Смиони, бијесни на зло хрли
и опојени људском крви
бојници су ови врли,
и свеђ већа множ их врви.
Страх ме, ако влас тва прија
главу љутој змији плесати,
да она хуђа и отровнија
куде на те не обрати.
Заисто штета велика је
да највеће у погубе
тве без свјета царство остаје
верних слуга ки те љубе.
Али је сумња већих зала
с друге стране мене смела:
ер велекрат искра мала
многи је огањ разгорјела.
А кад стоји све да изгине,
изгубит је корис мало;
тач поморци свијесни чине:
дио мећући, носе остало.
Нашом главом кад се смири
војска охола, царство опета
ласно два, три и четири
наћ ће роба цјећа свјета.
Ну ако царство, с многом смећом
гди му против војска устаће,
међу срећом и несрећом
себе изгуби, кога наћ ће?
Али вик то досле не би,
а побунâ и прије слиди.
Све бит може; свијет на себи
чудних ствари свакчас види.
Често раван пут се чини
хридî стрмијех сред литица;
и лав мнократ у планини
пића остане дробних птица.
Многе згоде нове бише
у бремена предњих љета,
које од себе оставише
изглед нами сад опета;
много топрв још ће изити
у ово наше сада бриме,
од ких за изглед на свем свити
након нас ће остат име,
тер јак све што је његда било,
све сада се приповиједа,
тач садање свако дило
сповиједаће се унаприједа.
Али силом хоћу очитом
да бојници не смију љути
теби цару причеститом
у крај скута дотегнути -
а и да смију, у сарају
твоји дворани и остале
слуге ке ти верне остају,
да се одрву њих навале.
Гди је сад сила тај здружена
ка против им смјеће изити
за од огња, за од плијена
твој град, твој пук обранити?
Ах, гани се, и одлука
буд' тве власти мирна сада:
имај милос врху пука,
имај милос врху града.
То ли те је слидит жеља
визијерове бојне свјете
и на расап непријатеља
пут узети од освете,
плам угаси у твом стану,
дома штеди крв јунакâ,
а пролиј ју за обрану
од краљевства твојијех пака.
Раздијели их сјемо тамо
крстјанској се опријет власти;
тако и тамо и овамо
непријатељи твоји ће пасти.
Или изгубит, или добит
они буду, ријет је тријеби
да свакако има то бит
с обје стране корис теби.
Ако изгубе, тва се освета
без тве штете испуниће;
то ли добију они, опета
узмножније ти царство биће.
Што да с' удреш овди ш њими,
ти би изгубио с обје стране,
или гору царство прими,
у добити или остане.
Ако ти би имô гору,
све би ужегло се и оплијенило,
а и у овому не знам двору
што би од царства твога било.
То ли би ти боља пала,
изгубио би добити оне
ке би могли стећ домала
проћ крстјаном чете смионе.
Тако штета бил' би одсвуди
или они, или ови,
и одонуд би и одовуди
твоји пали витезови.
Узмножним те - влас тва прости! -
не чини име нег јунаци:
кад паду ови без милости,
тко ти остаје? Чијем смо јаци?
Ријећеш: 'Широк свијет је и постран!
од четири дио свакоји -
или наш је ил' иностран -
множ витезâ цару гоји.'
Пастијери ће иза стада
на тву помоћ с праћам доћи,
и силам ћеш од Запада
с гораним се опријет моћи?
Тко путника ноћно прежа,
да му отме благо из рука,
и тко црну земљу тежа
и уз волове орућ хука,
и ина чељад од те врсте
хоћ да царство твоје обране,
мјеште оружја носећ чврсте
дреновице и њих гране?
Без витезâ, с кијем на глави
стојиш свијету, тва је влас ништа,
а за изит витез прави
во'еват тријеби је на годишта.
Тим домаћих смећа у бијесу
чувајмо се кô од зла прика,
ер кад наши на нас нијесу,
не бојмо се здвора вîка.
Угађајим свуд и складом
и малахна ствар узрасти,
а немиром и завадом
и велика буде пасти.
Пристојније је величанству,
у ком виси тве пристоље,
предње службе достојанству
садање одбит самовоље,
а најлише гди освета
без погубе бит не море,
паче изит царству штета
има очита, и још горе!
Ер без војске мало паша
царство Мустафи ако извади,
кô сад тву влас не пристраша
војска, ако се ш њом завади?
Тим за од два зла мање сада
обрат у твôј супротиви,
нека наша глава пада,
а тве царство мирно живи!
Ну бих искô с добром спрва
набуњење гаси ово,
у огњу полак суха дрва
да не изгори и сирово.
А педепсам и осветам
узет корит јаче од себе
није друго негли штетам
срамотит се без потребе.“
Приста, а цар, трикрат паше
кô погледом свîм оптече,
сврх пристоља, на ком сјаше,
тихим гласом ставно рече:
„Чуо сам ваше говорење,
познô срца верна толи;
хоћу освети да проштење
с мојим витези сад одоли.
Од роднога љубав града
и од драгога милос пука
отимају мени сада
од освете сабљу из рука.
Даривам их старој вири
спахогланâ, јањичарâ,
нека се иду на четири
стране од свита бит за цара.
Нађ'те начин утолико
и за од смрти вас слободит
и с мôм части дај толико
набуњеној војсци угодит!
Ствар је мучна, али то је
што угодно вам бит има;
ер велика дјела стоје
намијењена велицима.“
Чим овако цар одлуча
и од свих се иних потврђује,
још Дилавер не умуча,
ну завапи, да свак чује:
„Хúде коби, пријека слута
царску главу Вишњи уклони!
тко бријеме иште веће пута
бријеме губи, срећу изгони.
Ну што 'е цару видјет добро,
не смијем веће противити.
Славна круно, ја сам обрô
једном гди хоћ за те умрити.
Тко је овца подно шкрака
криј се у горах, паси траву;
ја они исти сам ки од Пољакâ
слободио сам твоју главу.
У поговор ово није:
што бих држан, то учиних,
а и унапријед гди се узбије,
моћ ћеш познат мене и иних.
Жô ми је само да бојници
моји источни нијесу уза ме,
а нека ови свиколици
дошли би и вас Запад на ме!
Ну и без тога имам силу
у ових руках још и саде,
да од њих главâ низ гомилу
свалиће се мâ кад паде.
Утолико начин ови
сâм се добар види мени,
којем самирит витезови
многи би се узбуњени:
да од визијерства великога
мени узмеш сад висину
и час опет мјеста овога
подаш паши Хусаину;
и да војсци пак навијести
да је одлука твоја ова:
тим је зламењем с добром чести
све јунаке помилова.
I да он нађе да не иде
твоје царство пут Истока,
нека смеће зле не слиде
већ унаприд с тога узрока.
А уто ће донијет бриме
згоду да се свак укроти,
и под царством биће твиме
свачије смрти и животи.“
Славни везир доспје овако
и на његов свак свијет приста;
ну не тје га цар инако
с највишега дигнут миста,
што га отприје не утврди
јаком стражом одасвуди,
да му врли и злосрди
скуп у ничем не науди,
видећ му се да одметника
не боји се он ниједнога
за живота од свјетника
и јунака толикога.
Таку стражу друзим пода,
а он без сваке страже оста,
мнећи му се сред свих згода
царско име да му 'е доста.
Али посред ноћних тмина
вијећаше опет и султана,
мати охола Мустафина,
на погубу цара Османа.
Рану стару он позледи,
и мука је ње немила
што с цареве заповиједи
од сина се одијелила.
Смрт му слути с гласа плачна,
причула бо бијеше онада
да сред мјеста стоји дивјачна
своја у јами веља нада.
Кросто с распом противника
мислећ она какогоди
да од пораза смртна и прика
дијете своје ослободи,
пригоду јој доније срећа
од побуне војске силне;
тим запријети и обећа
младу Осману распе обилне.
Скоро из смећа тијех се узда
видјет царом сина опета,
и у ње руци да ће узда
бит, кô и прије би, од свијета,
мучна охола трпећ жена,
која једном царством влада,
у забити затворена
стат с робињам иним сада.
Тим да врлу жељу испуни,
хрло посла по Даута,
зета свога, да он набуни
хуђе силу скупа љута.
У хрвацкој земљи ови
од крстјан се родио бîше;
клети Турци витезови
дјететом га заплијенише.
I ер им се лијеп објави,
цару га су поклонили,
ки га с ином дјецом стави
у раскошни сарај мили.
Тер с љепоте којом сјаше
потурчи га у исто бриме
и, ер му душу заношаше,
надјеше му 'Даут' име,
под именом слацим тако
блудни Мурат у тој доба
објавит хтећ свакако
да он роб је свога роба.
Туј узрасте, отле изиде
помилован добром свацим,
чим га свијетла пуци виде
међу суцим и јунацим.
Визијер у миру, и у боју
био је царски војевода;
за љубовцу сестру своју
султан Ахмет још му пода.
Ну ер не доби он с десницом
ни с јуначтвом ни с крипости
негли самим женским лицом
све теј части и милости,
с лица милос чијем погину,
ш њом и царска љубав стаја;
ну узџаху сву висину
још султане од сараја -
кад смагнутје туђа блага,
ћуд опака, свијес охола
учинише цару да га
с визијерскога смакне стола.
Тим по смрти цара Ахмата
врх царскога стола очина
он Мустафу стави брата
и Османа смакну сина.
Али опета Осман, када
царску очину сабљу опаса,
смакну њега, да никада
не узмакне свијетла образа.
Ну Даутов син, султана
кога му је породила,
врсник млада цара Османа
и друг мили у сва дила,
верном службом, дворбом дугом
и с крепости вриједном сваком,
зовући се робом, слугом
царским а не вик родјаком,
умоли се да опет њега
помилује цар честити,
ки румскога беглербега
не крати га учинити.
Ну побуне ове силос
пробуди у њем мисли худе,
при срамоти да у њој милос
и чâс нову да забуде.
Тим у глухо доба од ноћи
прико страже, ку привари,
вјешто и скровно хотје проћи
он у женски сарај стари;
гдје га зваше тад свекрва
на свим страшне договоре,
да Осману цару спрва
царство отму, пак га уморе.
Она, тајчас кô га угледа,
пође у потај ш њиме с стране,
да не чују њих бесједâ
ине робиње и султане.
Тер с подсмијехом, у ком смећу
и омразу тешку указа,
ки, за открит муку већу,
измијени уздах пун пораза,
поче: „Тај чâс честита ти
беглербегства румелскога!
Упиши ју и позлати
и врх чела стави свога!
Је ли листе од послуха
Дилавер ти учинио,
који његда за коњуха
достојан ти није био?
Осман ли ти их прико ноћи
својом главом забиљежи,
ки ти у блудној нечистоћи
свеђ уза се сина вријежи?
Али то је сину твому
од срамота плата била;
и вараш се ти у тому
да ти чâс се повратила.
Ах, која ти чâс увике
из нечаснијех дјела доћ ће?
Гнусна вода мутне рике
не може опрат нечистоће.
Ну ли царска хитрос хрла
чини жеље тве честите,
докли с вијенцом око грла
врху земље узвиси те?
Ах, тер сцијениш, о Дауте,
да у госпоству опет ти си,
чим удорац сабље љуте
врх главе ти свакчас виси?
Цар је дијете: стâт му удуго
у одлуци једној није;
сад ће једно, сада друго
лис ким сваки вјетар вије.
А узрока, кад узиште,
наћ ће вазда задовоље,
да како те прије потиште,
да опет тако те и закоље.
Непријатеља мучећега
бој се, кад те части одвише:
сад те пење, да из вишега
дубље пак те сатарише.
Ако мислиш - мисô је ташта! -
да си у предњој опет слави:
рана отровна не зарашта
да обиљежја не остави.
Од неправад цић прикора,
чијем те плеше брече охоло,
замњело је поље и гора,
свијет васколик зуји около.
У писмо се уписало,
разнијело се по језицих;
и замазат с дима мало
сцијениш расап штета прицих?
Царски зет си, царски био
намјесник си: не подоба
врх свих више тко је сидио
да се у ниједно снижи доба.
Пробуди се хрло тијеме
од сна ки те сад притиште!
Скочи, освети! сад је бријеме.
Срети срећу! сада те иште.
Војска те је слиједит справна;
имаш силу ње у руци.
Не цкни! врши што одавна
има са мном у одлуци!
Врат' ми сина и уједно
царство, живот и чâс теби;
што вам се оте неправедно,
приотми опет њему и себи!
Сину мому и твôј дјеци,
о Дауте, царство пода';
не имај страха, смионо теци
гди те носи срећа и згода!
Кад с помоћим од јунакâ,
снага и смионос ких је многа,
ти погубиш цара опака
и слободиш сина мога,
спомена ти је ова дости:
пак ће у нашој руци стâти
за опета без милости
и братју му сву поклати.
Ти слободи цара свеца,
став' на ме ина дјела горка!
Веће мени тва су дјеца
нег синови од пасторка.
Ја знам, кућа Отманова
на Мустафи сва остаће
и, кад дође смрт његова,
дјеца твоја краљеваће.
Он на очи жене неће
ни мисли имат пород ини;
а од тве дјеце тко му је веће?
Ти си његов зет једини.
Тва љубовца сестра је њему
а син непут; за њим иде
по закону сину твојему
да на дундов сто узиде.
А и Мустафа, све што уживе,
цар ће именом бити само:
праве оправљат, судит криве,
владат свијетом ми имамо.
Припеће се уза њ гору
моја воља, тва десница,
и у дјелу и у створу
ти ћеш цар бит, ја царица.
Тим весело наприд ступи,
врљи од вихра, бржи од стриле!
Сметај, свађај, буни, упи!
Не мимођи варке и силе!
За од свијета царство добит
пут се оставит не има ниједан;
у ино разлог немо' знобит,
пачек настој бит праведан!“
Јакно плахи сјевер када
прико мразнијех гора улијета
у дубраву листопада
у ку се огањ јур упрета,
силно дмење вихра бијеса
све разгара и раздиже,
пали, пржи, до небеса
страховите пламе диже,
тако плану на ријечи ове
отприје ужежен Даут врли;
веће у срцу купи, зове,
буни, дави, коље и прли.
Одговара: „На висину
царску иштом да се узиде,
сви разлози нека гину,
вјера и правда по тлех иде!
Ах, прије дођи час угодни
да ја укажем сред бојникâ
часни људи и слободни
кô свете се од силникâ.
Ну говорит дјела гдје ће
савише су све бесједе.
Остај збогом! Пођох веће
цар Мустафа да се изведе.
Заутра нам је царство у руци!
срести га ћу ја без страха.“
I у овој се веће одлуци
крену бржи вјетра плаха.
Пође; ну тим у султане
самирено срце није;
хлепи да јур био дан сване,
што има бити нека је прије.
Диљи од вика часи брзи
чине јој се, мисô ју труди;
без госпоства живјет мрзи,
нова уфања већма буди,
Ну размислив опет боље
рано одвеће да је тој стећи,
тим је нова жалос коље,
без покоја стоји у смећи.
Тач при водах јоху билу
два противна вјетра бију,
просте гране тер под силу
сјемо тамо свеђ јој вију.
Иште за час да почине
и на узглавје наслања се,
ну опет скаче и опет стине,
сад од муке зноји сва се.
Мисô ју тешка чим приклопи,
гледа у земљу пуну ваја;
сад крај види, сад се топи
у пучини гди није краја;
сад пошетом тихо иде,
сад се обрће у ход бржи,
и на челу јој све се виде
мисли у срцу које држи.