Осман/16. пјевање
| ←15. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ШЕСНАЕСТО |
17. пјевање→ |
У краљева, кô пук сцијени,
није живота драга и слатка:
свеђ су у помњах замишљени,
не имају мирна часа кратка.
Тријеби је да бде ноћна тмину
и за онијех се ки спе буде,
за безбрижнијех да се брину
и за испразнијех мисле и труде.
Могући су сви с омразом
супроћ њима свеђ немилом,
а нејаци хине образом
а у срцу их трпе силом.
Све што их већа крипос слави,
све је веће тко их навиди;
а и честитос по нарави
има злобу ка ју слиди.
Тим ако су благе ћуди
тер крвничку мрзе жељу,
кô злочесте шљу их људи
међу жене под кудјељу.
То ли се од њих правда грли
и педепса не узмиче,
силници се зову врли:
крв праведну на њих личе.
Ако штедјет благо хају,
од лакомијех стјечу име;
то ли слугам даривају,
разметни су видјет свиме.
Пук је слијепац који очи
не има од свјета и од разбора:
за истину лаж свједочи
сред таштине и жамора;
свеђ некрепак, нигда ставан,
љуби, мрзи, хоће и неће,
тром, лијен, страшив
на побуне и на смеће;
сад мир жуди, сад бој иште,
вазда хлепи на промину:
сад узвиси кога тиште,
кога узвиси, сад укину.
Али како тихо море
вик по себи не узрасти,
докли силни вихар с горе
не смути га својом власти,
пук у битју смерну тако
уздигнут се вик не смије,
што на помоћ дмјење јако
могуће му глáве није.
С изгледа с тим овога
свак тко влада сад научи
да није се уздат у никога,
ствар велика кад се одлучи.
Мао изиде глас најпрви,
али у свачијех усти расти
тер, чим одсвуд већма врви,
све обујми својом власти.
А истина је ријеч на свијети
да се земља клетвом клела
да ће отајства сва пронијети
ка је чула и видјела.
Не знам како, ну се згоди
да проћукну се и прорече
кô цар у Исток војску води,
да ју погуби и посијече.
Подиже се шапат тихи,
уста сумња, помња изиде;
свијех попада страх залихи,
замишљени сви се виде.
Један другом витез спрва
ови потај глас дорица;
али узавре свак топрва
и узбуни се сва војница,
кад пут Скудра чуше они
да на Црно сноси море
цар с повељам и закони
писма, благо и шаторе.
Без озира ови онога
наговара веће очито;
безакоња царска многа
свак сповиједа гласовито.
Јањичарин стари прави:
„Ја ки стратих сва мâ љета
слиједит с војскам бој крвави
на све четр стране од свијета -
баштине оне ке су биле
мом јунаштву верна плата
силом ми су се уграбиле,
храна је моја друзијем дата.
Ја под старос мрем од глада,
а сводници царскијех блуда
уживају оно сада
што би уздарје мога труда.“
Спахогланим вапећ слиди:
„Ја уз цара ки узрастих
у сарају у обзиди
и свуда се племством частих,
кô роб тамни и злочести,
докле одсвуд ми крв прокапа,
на очиту поднијех мјести
ружне удорце тешкијех штапа,
не марећи цар у сили,
ка би узрок мом прикору,
коцрнити крух прибили
ки благовах у свом двору.“
Један вели: „Донијех цару
главу убјена противника;
ни у достојну примих дару
чâс подобну за бојника.
Паче руг је творит хтио
тијем цар исти без потребе,
велећ: Да ти погубио
нијеси њега, он би тебе.“
Други гласи: „Цар сред кућа
скровно уходи наша дјела
тер нам гозбе смећа и смућа
с кијех је дружба свуд весела.
Не наш ага ноћно веће -
бије нас обдан царска сабља;
пјенез нам се црни меће,
бијела и дробна јаспра уграбља.“
Они расап опћен мјери,
с кога прибјен свак бит има,
што господске свијетле кћери
за царице цар узима.
Приузима други овдира:
„Бити и прошли ми смо веће!
Цар јунаке нове избира,
а нас старијех сијече и меће.
Ето листја, које изнутра
дошло нам је из сараја,
да се кани до два јутра
пут источнијех дигнут краја.
Не крсма'мо сила јача
да се с главом царском здружи!
Потлачимо ко потлача!
удушимо тко нас души!“
Они скаче и прилага:
„Да што чекамо унаприједа?“
Сви тад вапе: „Сабља нага
пријети убит нас свијех без реда!“
Један се опет диже и вика,
сабљу голу тер подире
зовућ свакога од бојникâ
проћ пода њу зацић вире.
Бојник сваки тад се пути
и под сабљу с клетвом ходи,
да би имô од ње погинути,
ако се од злијех не слободи.
Вапијаше сваки овако
супроћ цару бунећ силе:
сам Алиага хтјење опако
мрзи и справе сеј немиле.
Чим у њега, кô у свијех главу,
запазили сви се бијеху,
мнећ на худу да и он справу
с њима ће устат у поспјеху,
тер набуњен око њега
свак лук пење, сабљу измиче,
он сред скупа оста свега,
у ови начин тер покличе:
„Ах, која вас сад засјена,
витезови моји, заслијепи,
тер губите од именâ
вашијех свјетлос и глас лијепи?
Спомен'те се да сте они
ви бојници стражу уздану
на кијех самијех цар наслони
и у кијех нађе верну обрану.
Ах, немојте поцрнити
славу вашу, славу моју,
хтећ невернос царству открити
у домаћем штетном боју.
Наше штете и порази
нијесу толи сад велици
веле већа да не излази
клетва светој царској слици,
која веже сад једино
ваша оружја, свјете моје,
да у свако вријеме смино
у верности крепкој стоје.
Ни находим још разлога
ки ће учинит да се ганем
да, ер цар неће свјета мога,
ја му против зато устанем.
Ја роб један, ки обећах
тврдом клетвом за њ умријети,
у погубах и у смећах
да му се иштем смртно опријети?!
Није закона врх онога
ки законе ставља и даје;
што цар хоће, тријеби од тога
да самирен свак остаје.
У његовој руци је стало
помиловат тебе прије;
од њега ти све се дало:
он ти узима што тве није.
Друзијем узе што да теби,
за дат друзијем, теби узима;
тијем жаловат није се тријеби:
цар у вољи закон има!
Тешке удорце поднијет мука
би јунаку племениту,
али зато худа одлука
плесат вјеру темељиту.
Госпар сваки слугу свога
без бојазни смије удрити,
а бојат се цјећа тога
од роба ће цар честити?
Племство наше, знамо добро,
од милости царске исходи:
из гора нас за се је обрô
у којијех се сваки роди.
I горани, иза стада
кијех цар двором свијем помили,
супроћ царском столу сада
пропињу се скупни у сили?
Ни ти кому не би дара
за храбрена дјела у боју
мож с разлогом пањкат цара:
држан му си главу твоју!
Царска милос сама вîси
кога хоће од бојникâ,
а што чиниш, држан ти си,
и што чинит мож до вика.
Тко дат може закон нови
тому ки инијем закон дава?
Цар је сам цар - ми робови:
мудар битје све познава.
Али што чух ја опета?
Јес ко тужбе још узмножи,
јер цар свеца Махумета
закон бљусти хоће и божји.
Света вјера ка нас влада
пит нам вино брани свуди;
и нећемо зато сада
да нас правда царска суди?
Ну, бојниче ки на плату
црнијех пинез твориш тужбу -
или у мједу, или у злату,
ти си плаћен за тву службу.
Заглави се најпослије
да смо у многој ми погуби,
што ови, јакно ниједан прије,
цар узимље свијетле љуби.
Ми робови да ли своји
достојни смо царскијех кћери,
а цар, под кијем вас свијет стоји,
пастјерицом да се вјери?
Али што сам ја разложит
сад узео с вами веће?
Колико је цар узмножит,
тко не позна, тко ријет неће?
Забрањено што је цару,
ки на вољу свијетом влада,
Отманову сабљу стару
чим на бедри паше сада?
Он од дједâ и прадједâ
у Истоку царство храни;
кô цар прави заповиједа,
не кô силник, у овој страни.
Да је отео он слободу
у кој смо се ми родили,
мене бисте војеводу
супроћ њему сви примили.
Без озира ја бих први
подро сабљу бритку голу,
и његовом плакô крви
му слободу на свом столу.
Ни би уставит могли увике
све ме силе да му не дам
мôм десницом смрти прике,
на очију да смрт гледам;
ер тко родни град свој љубљен
ослободит иште и хаје,
или убије или је убјен,
у једнакој слави остаје.
Ну чим јарам нам на врату
није ки старијем није нам био,
слободу искат непознату
опако бих одлучио.
Ер није друго противити
царској вољи негли објавит,
гдје столује цар честити,
хтјет тî силом цар се ставит,
тер невјеран и одметан
кажући се царству тако,
и прикоран бит и штетан
чинећ худо и опако.
Ах, јунаци моји мили,
гњев несвијесни уставите!
Не срните слијепи у сили!
Куд прешите? што чините?
Друго донијет набуна ова
не може вам нег срамоту,
дочим сваки ш ње основа
вјечни прикор свом животу.“
Јак не дмјење од сјевера
кад запјени сиње море,
сила силу дочим тјера,
вали узрасту како горе,
тако узбуча вас пук они
на бесједе аге верна;
теку, срну сви смиони,
пуни гњева неизмерна.
С голом сабљом у десници
скачу у бијесу несвијесному;
псују, пријете свиколици
војеводи храбреному,
вапијући: „Или брже
хтјеј што хоће војска остала,
или ти се сплеса и врже
испод сабље глава пала!“
Али се ага не припада;
паче мислећ о свôј части,
вика: „Усред Цариграда
ваша глава прије ће пасти!
Ну у вашој да свевољи
већ не гледам ме прикоре,
остављам вас при невољи:
споменули ме говоре!“
Вапије војска: „Ми никако
против цару нијесмо устали
нег проћ онијем ки су опако
дијете младо свјетовали.
I у то није од потребе
проводичтво твоје нами;
бјеж' ти куд хоћ! Добри себе
обранити ми смо сами!
Ну удуго нећ утећи
од овијех нашијех сила!“
I овди за њим хрли у смећи
тискнуше облак љутијех стрила.
Затим војска набуњена
пође у скупу у једину
гди би црква посвећена
Знању од Оца, Божјем сину;
ну у вазетју Цариграда
и изгубљењу цркве ове
оста име, тер и сада
Софија се мечет зове.
Пред мечет се ови скупи,
тер из јутра до вечера
скупно вика, складно упи:
„Дај нам пашу Дилавера
и учитеља хоџу ш њиме,
јер ти опак наук дава,
с црнцом ки је женам твиме
стража и од хадум свијех глава,
с мудријега нека свјета,
кад нам будеш погодио,
и ти останеш цар опета,
како нам си и прије био.“
С овијем ријечим да прид цара
Јахија пође, они хтише,
и њихова поклисара
под силу га учинише.
Великога закоњака,
од Турака 'муфти' звана,
он мјесто има, али пака
та чâс друзијем била је дана.
Тим трајаше сам на дому
свијех покоњијех љета дио,
кад је скупу одметному
ван усиљен изит био.
У веселој пирној слави
нахођаше цар тада се,
честит, миран, пун љубави,
с три љубовце лијепе уза се.
Али у смећи на ону страну
гди чу војску скочи уреда,
ни се пригну, ни се гану
с пунијех пријетње њих бесједа,
мислећ да би царска била
влас нејака и прикорна,
кад би врх ње господила
воља од пука рогоборна.
Јахија се старац тада
у приклонству откри њему
и, што војска усред града
вапијаше, сказа све му,
велећ: „Царе свемогући,
прости, ако роб твој смије
открит страшни плам горући
ки око главе тве се вије;
зашто, ако се не угаси
самом крви твијех свјетника,
твому царству пријети и гласи
расап војска сваколика.
Ја вик не имам затајати
што погубу царству носи;
великога везијера ти,
хоџу и од црнац агу проси.
Ја сам послан цића тога:
сви ово ишту, сви ово праве;
а ово грла овди мога
под твом сабљом и ме главе.“
Јахија приста, а цар, горе
сметен будућ с те поруке,
у кратке му одговоре
сказа овако све одлуке.
Он покличе: „Царство мени
сабљом стари моји добише,
и тко други цар бит сцијени
врху мене, мисли одвише.
Тим уступ'те, рец', назада,
његда верни и уздани,
непослушни моји сада
јањичари, спахоглани!
То ли вас је крви жеља,
жељу упијте срца прика
не царскијех пријатеља
негли царскијех противника!“
Овди умуча, већ истино
сцијенећ с ове заповиједи
да слиједити неће ино,
кô тај вечер и не слиједи.