Осман/14. пјевање

Осман
Писац: Иван Мажуранић
ПЈЕВАЊЕ ЧЕТРНАЕСТО

Четрнаесто и петнаесто пјевање Гундулићева спева нису сачувани. Следи најуспјелија допуна коју је на позив Матице илирске 1844. учинио Иван Мажуранић.

Небеса су књиге од вијека,
Гдје својим прстом вишњи пише,
Нека види, тко га нијека,
Чијим духом створ сај дише.

Вјековитијем на њих слови,
Кијех не избриса икоје вриме,
Ки сагради вас свијет ови,
Штије се вишње створца име.

С њих се вјечна ори слава
Вјечном трубљом, свијет да слиша:
Божја је ово све држава,
А кућа му свијех је виша.

С њих је лијепос свака од свијета
I што уздржи земља и вријежи:
С њих нам четр добе од љета,
С њих нам дажди, грми и снијежи.

Ну потолас људска неће,
Што 'е на дану, да је доста
Знати умрлом уму, веће
Иште и у мраку што још оста.

Тере и гатат бјеху умрли
Давно у звијезде јурве узели,
Ил им добру коб, ил врли
Удес пака небо вели?

I премда се када и згоди,
Би ли знање, би ли срећа,
Да будуће вријеме усплоди,
Што ком звијезда дат обећа:

Али 'е плахос, црв да труди
Видјет, вишњи што му одлучи,
Хтећ из тмина, у кијех блуди,
Вјечне суде да проучи.

Ну што човјек жељно изгледа,
Ил чеса се страши и боји,
Веле 'е справан знат наприједа,
Кругу у вишњем, да л' не стоји?

Тијем ни'е чудо, кад замрачи,
I тиха се ноћца ухвати,
Нека у мирну санку свачи
Јади буду замучати,

Што млађахан цар Челеби-
Махумета тајно упроси,
Жељан чути, вијеће од неби
Што му у скуту своме носи,

Велећ: »Старче, дај отвори
Страшне књиге, кобне листе,
За сазнати, јесу л' гори,
Ке су у мене, мисли исте.

Чин' ми видјет, на што слути
Небо одзгара, и ке суде
Имају моји чекат пути,
I да ли ми срећно узбуде.

Пак и ако ми звијезда моја
Расап каже пријеки и тешки,
Знај, да предат не ће, од боја
Тко мач видје јурве лешки.

Кога од смрти страх не плаши,
Тај ни од звијезда предат не ће:
А он, тко се вијек не страши,
К сврси уреда доћи умјет ће.

Тако и ја ћу умјет поћи,
Славни пророк гди умро је,
I могућом свóм помоћи,
Приукријепит царство моје.

Ни ме веће жеља мори,
Да се звијезде са мном слажу,
Нег ли препас, да се обори
Злед њих на ме, и гњев ми укажу.

Тијем тва мудрос брзо нека
По небу се простре ведру:
Таке одлуке мирно чека,
Тко мач свијетли паше о бедру.«

Тијем замукну. Али уреда
Махмет мудри зборит стане,
Ки разнават звијезде гледа
Сред арапске срећне стране.

Гдјено у скуту ноћна мрака
Мнократ тиху ноћцу истраја
Мотрећ круге, док га пака
Цар не узведе врх сараја,

Да небеска дјела уходи
Чудни вјештац, и што види,
Да поразе царске води,
Нека упитан јавит слиди.

Он превраћућ давне књиге,
Ке калдејски језик сазда,
Прогонити љуте бриге
Нахођаше радос вазда.

I тако му данци стари
У науку тону и бјеже,
Да за ино и не мари,
Нег што вишњи крузи вријеже.

Црте равне, криве и бијели
Листи од књиге нанизани
Чуднијем сликам бјеху узели
Мјесто свакој храма у страни.

Ту најприје виђаше се
Земља Атланту стати о плећу,
Гдје на сриједи сједи, и гдје се
Сва небеса о њој крећу.

Сред свјетлости своје жарке
Меркурио бог би штити,
Од хитрине и од варке
Врело онијем, кијех он штити.

Мало даље, гдје се увија
Други круг, би мјесец крни,
Како роге пружа и свија,
Кад се утапа у мрак црни.

Би затијеме видјет дано,
Како Марте и Венере,
Сада доцно, сада рано
Око земље пут свој мјере.

А мед њима бјеше чудо,
Божје око ке се вели,
I на дјело мрзећ худо
Вас сај доњи свијет весели.

Јове силни затијем слиједи,
Гдје поносно у круг ходи,
I Сатурно, ћаћко сиједи,
Ки јур небом свијем господи.

Остале се пака пазе
Сјајне звијезде лијепу у реду,
Гдје сунчане бјеже од стазе,
I свијет дворит обноћ греду.

Ал надасве бјеше туди
Страшнијех видјет коло од звијери,
Како у бијесу своме блуди,
I око свега пут свој тјери.

Ту се ован витороги
I бик љути у круг врти,
I неставној рак на ноги,
Справан, кљештим да усмрти.

Ту се врли лав замјера,
Како охоло скаче и рика,
I штипавац, кога тјера
Расрчена стријелца слика.

Ту распаљен јарац вечи,
I без воде риба издише,
I тисућу звијери јечи,
Ке би бројит било одвише.

А пак видиш, ко све дружи
У своје се стане и куће,
I у пасе, кијем се кружи
Небо, мрзле, средње и вруће.

Тамнијем чркњам, мрклијем бројí
Посијано све се гледа,
А нада, свијем вјештац стоји
Сиједе браде, лица блиједа.

Звијездам ткана антерија
Низ сухе му пада плећи,
А раме му страшни овија
Звјерски у буци круг и смећи.

Тацијем справам суде од неби
Бјеше старац штити обико,
Свјетујући што је треби
За избјегнут дјело прико.

Ах, коликрат тешке удесе
Глава од царскијех он одврну,
Хрлећ знањем својим, гдје се
Множ највећа зледи згрну.

Али тадар још не бјеше
Наканио пакó клети,
Да се вражје силе одријеше,
Ке дно јазâ Бог хтје спети.

Још не бјеше тамни онада
Поплавио понор свијета,
Ни црнога свога стада
Јоште изриго, свијет да смета.

Тијем пазећи пријеке штете,
Ке му небо каже одзгара,
Да царевој глави пријете,
Претешка га мука обара.

Јадом мори вјерна слуга
С онога се, коб што слути,
I тијем већа још му 'е туга,
Чијем су ближи царски пути.

С чеса горке пун печали,
Што му на пут сиђе пако,
Од једа се вас ражали
I ста зборит цару овако:

»О могући царе од цара'
По ком ини сви господе,
Узео бих ти драже одзгара
Јавит гласе, боље згоде;

Али кад ме, да ти вјерно
Све навијестим, тва власт нука,
Казат ћу ти право и смјерно,
Што ми вишња каже рука.

Небеса ти ријет ме силе -
Наук ако ме мој не вара -
Да паклене љуте од силе
Тријес одазгар на те удара.

I да пакб вас се збуча,
Да ти распе тешке узрочи,
Ку то види, тко обруча
Пут овога сврне очи.

Чијем се у рака љетос буду
Бог Сатурно срести стари
I бог Марте, за пак худу
Коб земаљске врћ на ствари.

А знаш добро, да синовим
Влаштитијем се први пита:
Толи срцем јур његовим
Влада тврдос врловита!

Други што је, тријеби није
Теби, о царе, ја да вељу,
Ки крај равне Подолије
Крвну окуси њега жељу,

Паче видје, он да испуни,
Кобна звијезда што ти објави,
Кад Цариград вас се узбуни
На Ахмета ти ћаћка слави.

Ах, још сад ми срце преда,
I бијела се јежи брада,
Мислећ, каквијем оком гледа
Врх овога свијетла града!

А и сад ти звијезда родна,
Бојна од стријелца ка је слика,
С помраке ће бит незгодна
Кварећ дјела тва велика.

I да ишто се тога узбуде
(Што бог добри згар одврати!),
Вај, ки распи, које худе
Штете од љуте бит ће рати!

Истина је, да за тијеме,
Дваш док мјесец земљу обиђе,
Њешто боље ступа вријеме
I срећније доба иђе:

Али од свибња дане клете
Исти арапски језик куне:
А ти у њ ему хоћ' да лете
Тве корабље благом пуне!

Тијем, о царе, ако икада
Спозна истину знања мога,
Ах, услишај јоште и сада
Уцвиљена роба свога.

Пут источнијех свијетлијех страна
Твојих добар' још не сноси,
Док не видиш, инијех дана
Ина срећа што ти носи.

Паче нека сваки види,
На дворовим да ћ' остати,
Хтјеј, да удиље личник слиди,
То твом пуку на глас дати.

Јер ако ме све не вара,
- А једа се збуде тако! -
Усред твога јањичара
Гњездо своје врго 'е пакó.

Гди ако се љуте узгоји
Од набуне страшна срда,
Гдје су, док се успокоји,
Ка ћеш на њу збацат брда?

I ако се - али опрости
Тве витештво, сад што ријет ћу -
Све наврше вражје злости,
Зријет ће жалост свијет још већу.

Вајме, ки ми страх задава,
Што ми кобни кажу броји!
Чијеме и иста царска глава
На рамену слабо стоји!

Ах, коли је тешка осуда
Пријеке унапријед видјет јаде,
А пак не знат, камо и куда
За избјегнут је ић ваљаде.

Тешке распе пазим твоје,
С твога пута ки ти пријете:
А не море знање моје
Својом власти да их смете.

Та је, о царе, влас при теби,
Само ријечцу једну изјави,
Да до боље среће с неби
Источни се пут остави«.

I био би старац веће
Уложио још бесједа
За одврнут горке смеће
Царске од главе, с којих преда:

Али млад цар за не чути
I не одустат мисли од своје
Цијећ бојазни, коб што слути,
Ријеч му у тијеку пресјеко је,

Рекућ: »Престан', ах, престани,
Старче, од смећâ множ толику
Веће избрајат; јер замани
Храбру 'е из звијезда штит бојнику.

Гроб што клањат влас ма ходи,
Небу угодна ствар ће бити:
А тко само небу угоди,
Тога од пакла небо штити.

Бог врх неба и до њега
Махумет се свети узвиси,
А остало што је овега
Свијета, о цару самом виси.

Тијем не видим, звијезде гдје би
Сво'им господством владат смиле:
Моје 'е радит, што ми 'е треби,
I не предат кобне од силе.

Пак да и јест вишња воља,
Царство и живот да ми се оте:
Буди; и славна смрт је боља,
Нег ли живот пун срамоте«.

Преста, и оде млад цар тијеме
Слатки санак да борави,
I у мирно ноћно вријеме
У заборав бриге стави;

Јер коли се каже с двора
Ставне мисли, срца јака:
Толи изнутра пак се отвора
Најприје сумња, препас пака.

Разабират собом стане
Удес младијех својих љета,
Гдје тражећи царству обране,
Распом пријети коб му клета.

I чијем трудан тач се топи
По разлицијех мисли мору,
Зенице му сан заклопи,
Тер спећ оста свијетлу у двору.

У то и ноћца својим коли
Над тјеме се попе свиту,
Стерућ свудар уоколи
Сву копрену звијездам шиту.

Бјеше у доба, од јације
Саба зора гдје се дијели,
Гдје ни гласа чути није,
Куд Цариград стре се бијели,

Разми што гдје пас залаја,
Ки стражара вјерна 'е слика,
Ил капиџи сред сараја
Грубијем грлом уре вика.

Од Црнога мјесец мора
Изишавши граду у очи,
Бијељаше се врх понора
Црнијех вала од источи.

С запада му бјеху пака
Бијело море и мунаре,
С кијех се одбија свијетла зрака,
Кâ дажђаше на њ одзгаре.

Чијем с мечетâ мјесец хрве
С мјесецом се сјајнијем с неби,
На тисуће зраци врве,
Цариграде славни, у теби.

А сијево би јоште и више
Чиста у сребру ти бјелила,
Твојих мирâ да не бише
Стегла од пакла црна сила.

Ал по врсијех твојих она
Кобну у реду клета стоја,
Муклијем крилом свуд смиона
Летећ ноћнијех сред покоја.

Тијем пазећи, цар гдје трта
Неодлуке пријеке у тмини,
I звјездарска кобна чрта
Да га у себи предат чини:

Један онијех, који из страха
Вјечнијех огањ' на свијет доше,
На мјесечној зраци ујаха,
Одри царски гдје се строше.

I љиљскијеме дочијем крилом
Страшна неман цара опсјени,
Пакленом му снит да силом,
А она хоџом пак се измијени.

Сни цар, како врх престоља
Отманскога сједи у слави,
I свечева што је воља,
Из корана свијету прави.

Кад ал ето к њему брже
Срџбом пламтећ светац ступи,
Тер му из руке књиге истрже,
I у образ га дланом лупи.

Прену ода сна цар се тада
С привиђења чудна и худа:
Крв му студен мраз попада
С тешка јада, муке и труда.

Тијем како се пака к себи
Од снебића врати опета:
»Прости, о вишњи царе од неби,
I ти, свече, дико од свијета! «

Кликну; и чијеме хоџу опази,
Гдје кон одра златна стоји:
»Ти ли си, хоџа«, викну, »о пази,
Кô су тешки јади моји.

Ах, каква ме гроза хвата,
Вај, која ме мори мука,
Гдје врх мога стола од злата
Свечева ме удри рука!«

I кад сва му већ исказа,
Ка виђења сан му зада,
Поче од мрачнијех прије јаза
Грда неман, хоџа сада:

»Свијетли царе, гдје су ствари
Ноћна ода сна јасне толи,
Свјета питат вијек не мари,
Бистријем знањем тко се охоли.

Јер што ћ' ино мњет од твога
Златна стола, на ком сједи,
Нег да свијету цар си од бога,
Кијем владаху твоји дједи?

А што коран учи пака,
I јављаше ћитап свијету,
Калиф да си, знај, опака
Крстјан' дјела да се смету.

Тијем ако ти књиге из руке
Славни пророк срдит трже,
Ријет ће, ал прости, да науке
Коранове ти поврже.

Чијем мир хтједе, а не рати
Искат с краљем каурином,
Ки што влада, ах, треби 'е знати,
Нашом да је свијех кривином.

Знаш бо, чисту свеђ да вјеру
Мач пророков простријет труди,
А твој пушта да се стеру
Свуд крстјани клети и худи.

Али ако се мир урочи
За пак исток да се слиједи,
Новом војском да подбочи
Цар се и царство, у ком сједи,

Чему крзмаш? Што затежу
У дуго се свете одлуке,
Крсту клетом клете руке?
Пуци источни јур да свежу

Тијем је л' чудо, што те обласна
Пророкова рука удри?
Ствар је грда, знам, ал јасна
Коб, што светац хотје мудри.

Стога у исток удиљ крени
Лаке коње, бијела једра,
I смијех благи опет зени
Испод твога чела ведра.

Јер тко турство бранит хрли,
Том с пророком бит ће и срећа:
Мио је свецу таки умрли,
Који испуни, што се обећа«.

Хоџа изусти, и пут врата
Смјерно уступи, рекав доста:
А врх одра суха од злата
Сан да диљи султан оста.

I проз врата од дворова
Кад ишчезе, све замукну:
Разми кобнијем хуком сова
Што врх двора дваш, триш хукну.

Од свијех срда, кијем господи
Страшнодржац мрклијех јаза,
Мнијем да пакó вијек не роди
Таке слике, така образа,

Каква је она, ку сукоби
Неман, хоџу ка јур хини,
Кад пакленом власти доби
Цара, источни пут да чини.

Сá наказан, ка се гори
Од љубави анђео писа,
Узе пака кип тијем гори,
чијем се дубље сатариса.

I коли се његда слави
Свом љепотом над све ине,
Толи грда пак се објави,
Кад у вјечне дрожну тмине.

Мутно око буљи одзада,
Кијем прошасто гледа вријеме,
Ке, што 'е љепше, то 'е подбада
На јед, на бијес жешћи тијеме.

Спријед је слијепа, да ко прије
Цијећ милости слабо виде,
Сада у срџби свој не умије
Штедјет, на пут тко јој сиђе.

Од хијене 'е глава клета,
Срце од змије љуте и црне,
Нокти од мачка, уши од псета,
Ноге од риса, на кијех срне.

Вучјим зуби шкрипи и коса,
Проз нос модар плам јој лиже,
Сједи гуштер мјеште носа,
Ки се жути црна ниже.

Зубља и отров десној у руци,
Нож у лијевој подријет сива,
Ко да вели: Све потуци,
А пак не остан' ни ти жива.

I да 'е бржа неман грда
На зло, носи крила од сове:
Доста 'е ријети: бјеше срда,
Љубоморнос ка се зове.

Ку, гдје муклијем крилом прши,
Кад сотона видје прика,
Да зла дјела свá наврши
Храпавијем јој грлом рика:

»О јазова нашијех славо,
Глас које се посвуд шири,
Реци, ах, реци, је ли право,
Да чијем пуни сí су мири

Црнијех нашијех већ јунака,
Гдје паклена корис иште,
Само твоје знање и шака
Доцно спјеши на бојиште?«

Ну ко тигре, ако у гори
Вижó на њу кад залаје,
На њ крваво око обори,
А пак пут свој диљит хаје:

Тако и срда кад упази,
Тко на њ таком ријечи зину,
У вражји се смијех огласи,
Зубе океси, пак промину.

Летјет срда напријед греде
Пут раскошна перивоја,
Гдје Љубица лијепа сједе
Под наранчу танцијех хвоја.

Љепота се њеје скрива
Од сунчана зрака гори,
I тијем лакше предобива,
Сад с мјесецом гдје се бори

Бјеше изишла дикла млада
Харемскијех заклоп' сита
Да љувезни, ка њом влада,
У самоћи срце пита,

Тере у мирној дочијем ноћи
Умукнуше свачји труди,
Она једна слаткој доћи
Свој бољезни врха жуди.

Тијем док вјетриц тихи и благи
Проз наранчу мило прши,
Разносећи мирис драги
Куд перивој лијеп се врши;

Ил док штурак кротке у гласе
Мило штури доли у трави:
Сама собом и она се
У разговор ови објави:

»Ах, истино прем се пише,
Да најпрве од љувезни
Најдиље нам срце уздише,
I не море да се отријезни;

Јер је љубав срцу у младу
Млада и она, а пак како
Расте срце, тако у складу
Расте и љубав с њом једнако.

Свак најволи, ријеч је стара,
Од дјетињства на што обикну,
I највећ га оно опчара,
Што му у срцу најприје никну.

Тијем ке 'е чудо, што и мене
Драг Коревски свеђ заноси?
Кад доброта, ка у њем зене,
Пака од мене љубав проси?

Ах, тко описат чес ће моћи
Блазијех мојих његда дана,
Кад ми у ропство бјеше поћи
Каурскога свијетла бана!

Ну што вељу? Ах, ропство није
Пазећ драга љубовника:
Ово 'е ропство, гдје га крије
Мојим очим тмина прика.

Није ропство, не, гдје мило
У слободи сунце сјаје,
Већ гдје ми се 'е утопило
Мрачна јаза тешке у ваје.

Ал небеса ако одзгаре
На љувезан мú се обаздру,
Вријеме је скоро да се старе
Око њега тмине раздру.

I моје ће жарко опета
У слободи сунце изити,
Тер душевна мога свијета
Лијеп проводич опет бити.

Знам да каурка њега роди,
кадуна млада мене:
Али љубав, ка господи
Мном, и с ке ми срце вене,

Вијек не позна вјере ине,
Нег ки љубе, да се љубе:
Рај још доли онијем сине,
Ки с љувезни закон губе«.

Још би у ријечи дикла лијепа,
Сцијенећ нитко да 'е не слиша,
Кад долетје срда слијепа
Преко обзиде, гди 'е највиша.

I да оном се, кога вара,
У познатој слици укаже,
Бећиром се удиљ ствара,
I хадума црнца лаже;

А то, нека слике од своје
Тијеме веле не попусти:
Чијем је право, да зло што је,
I проз грубе греде усти.

Тере из засјед' густа грма
Кон Туркиње лијепе изиде,
I за руку чијем је уздрма,
С њом овако зборит сиде:

»Не сцијен', лијепа дјевојчице,
Зато 'ер овдје ноћ те крије,
Тко тве бијело чува лице,
Да га и обноћ наћ не умије.

Тве љувене чух бесједе,
I с кога ти срце гине,
I што диље затијем греде,
Све што од вјере мислиш ине.

Најприје горке жалим муке,
Ке те с ропства њега тару,
А пак хвалим лијепе одлуке,
С кијех к крстјанском греш отáру.

А и вриједан је јунак тога,
Све цијећ њега да се остави:
Чáс, поштење, страх од Бога
I ћаћковој смрт на глави.

Чијем, љепото ма једина,
Толи објавља ћуд љубезну,
Да с њим храбро посред тмина
Друга у понор жена огрезну.

Што говорим, веље 'е чудо
Затрављену срцу твоме;
Ну ја велим, да је лудо
Крит се у рухо преда мноме,

Чијем у свакој вазда слици
Позна Бећир женско лице,
Пак и у истој угарштици
Разазнава љепотице.

Знај бо: они што се огласи
Млад Угричић свијетлу у двору
Ризван-паше, тер ме украси,
Да је у тамном сад понору.

Млад се Угричић хини само,
Пољачка је дикла инако:
Крунослава, која овамо
Доније у срце теби пако.

Коревскога 'е вјереница
Још од лешке знана рати,
Благе слике, блага лица,
А неизмјерно злато трати.

А и Калинка ријет ти може,
С тве љувезни сасма плахе
Ке Угричић ћутје ноже,
I ке подрије тешке уздахе.

Сада у пропас гдје се пусти,
У ку Лех се худи укопа,
Ах, ке моћ ће изријет усти,
Што ће иза њих нићи стопâ!

Ту тисућу пријецијех злоба
I превар' се и хитринâ
Дно тамнога живијех гроба
Царству и теби сад запина.

Ако вјере нећ' ни цара,
А ти барем себе освети:
Умри сваки, који вара
Што Махумет роди свети!«

Рече Бећир, и триш хакну
Смрдећијех на њу из усти,
А пака се весео макну,
Сјен свој стере грм гдје густи.

Јакно од дријемка, тко га узима
Већ, нег' иште нарав блага,
На силу се вид зажима,
I ћутјенство принемага:

Тако и отров стере гњусни,
Ки на њ срда клета изрига,
Блијед најприје цвијет на усни
I за срце пак посига.

Најприје умукну, пак протрну
Мраморкоме дикла млада,
Очи извали, пак преврну
Од тисућу тешкијех јада:

Ко у кладенац бистре воде
Горке жучи кад се улије,
Црни удиље вали исходе,
I спознат га моћи није:

I Љубица, вај, не блага
Јур Љубица сада веће,
Приможена жучи од врага
Горке и страшне куха смеће.

О младице јадна и мила,
С непамети, ах, не срни,
Куд паклена шље те сила,
I гдје јаз те чека црни!

Да л' не познаш, враг да 'е клети,
Што ти црне гласе објави?
Јер тко ће ини нег' он смјети
Твојој пораз справљат глави?

Чијем проћ теби нож твој бјесни,
Љубовника ако убијеш:
Јер што ћ' с срцем без љувезни,
Нег да и његапак разбијеш?

Али она и не чује,
Ни на молбе зрије приклоне:
Веће распе страшне кује,
На ке гњеви љути 'е гоне.

Тере како бијесну у бићу
Дикла млада мало обикну,
Свú пазећи лошу срићу
Од бјеснила пјенећ кликну:

»За тебе ли, дакле, о худи
Невјерниче, спремах веће
Свака оставит, и твој луди
Слиједит закон и тве среће?

Ах, давно ми та зла прика
Сан јављаше мирне у ноћи
Велећ: Срце невјерника
Ко ће вјерно љубит моћи?

Чијем невјерној тко се у вјери
Заче, вјеру плесат мора:
Јер не љубав, него мјери
Гдје се корис већа отвора.

Али одлучих, што ће уреда
I махнитос моју клету
I тве срце стрти од леда
На љувезни вјечну освету.

Црн преда мном понор зива
I пучина вјечна јада:
У њ огрезни, тко не ужива,
што му уживат хини нада.

Ну прије се у њу утопи
Од невјерâ срце и злобâ,
I над њиме кад се склопи
Вал, да умрем, још је доба«.

Кад изрече безуфана
Дикла страшне сé бесједе,
Ето и златна зрака од дана
Лијепу на двор зору изведе.

С јутрњега јур вјетрица
Бјеше пршат листје узело,
I прољетнијех дразијех птица
Јато у жубер пјеват сјело.

I ко видећ, ње мрклини
Да не личи свјетло од зоре,
Скочи дикла, и у брзини
У ћаћкове пође дворе.

Али у јазу, гдје борави
Млад Коревски јадне дане,
Сунчан зрак се вијек не јави,
Ни румена зора осване.

Ту старинскијех врху тмина
Вијек нове се тмине грну,
Затворајућ сред дубина
Тамничара скуту у црну.

А то, 'ер веле турскијех душа
Вјековите посла у мраке,
Хтје пак Турчин, он да куша
Без сунчане живјет зраке.

I нека још ту на свити
Горке од пакла муке ужива,
У вериге хтје га збити,
I у гроб тамни врћи жива.

Ту штипавци гмижу, и љуте
Змије по гњусној плију води,
I да засја зрак у куте,
Бог зна од гадâ што се плоди.

О гвоздену јунак ступу
Гвождјем кован сједи и кука
Гдје гвоздену врат проз рупу
I десна му вири рука.

На службу је лијева од тијела
Остављена мјеште дрúге
Нека с битја опустјела
Вијек не избјегне тешке туге.

Бијеле ноге гадну у калу
Уштапљене чаме и труну,
А проз врата рупу малу
С грла му се гвождје суну.

Лош је у лицу, и пропала
Вири из дупљâ свијећа од очи,
А на прстијех попут рала
Острљат се нокат кочи.

Зарасо је вас у бради,
I у нереду влас му виси,
А забјего 'е глас од глади,
Кијем се у боју врх свијех виси.

Тљем ко видје гдје зашкрипи
Гвозден стожер тешкијех врата,
I гди унутри о мрак слипи
Непознат се јунак хвата,

У глас кликну (ако кличе,
Кому умире глас у грлу):
»О витешки заточниче,
Ки мú пазиш муку врлу,

Или ми те Вишњи с неби,
Или пако посло клети,
Ах, помилуј, кога је треби,
I злед ову хтјеј ми однијети!«

Поста лијепа Крунослава
На глас драге свé љубави:
Чијем прејаку бол јој дава,
Што јој слаби глас објави.

Тер како се стегну пака.
I немирно срце утјеши,
Сред црнога слетје мрака,
I у ријеч ову усти одријеши:

»Ах, колицијех након згода,
Ке ми 'е поднијет била слава,
Једва ови ми данак пода,
Да 'е кон тебе Крунослава.

Али у какву, вајме, бићу
Пазим љубав мú једину,
I још худју тву злу срићу,
Нег' с које ми срце стину.

Ах, ке поднијех јаде и труде,
Ке потратих сребро и злато,
Једа ми се када збуде
У ово од тмина сићи блато.

Зби се, и ево преда мноме
Мој Коревски стоји и слиша,
Да љувезни над нашоме
Влас господи њека виша.

Чијем на моје просбе и даре
Тврди Ризван толи сљезе,
Да ме у тмине ове старе
Пусти видјет твоје везе.

Паче рече да ће опета
На сунчан те зрак извести,
I злотворска дјела клета
Побјегнућем твојим смести.

Тијем слободи срце драго,
Слатки браче, ах, слободи,
Чијем те скоро небо благо
У слободу златну води.

Ах, честити славни дане,
Твојим крили брже прши,
Да мом срцу лијепа осване
Зора, и злед се њега сврши!«

I с радости у плач мио
Да не удри дикла млада,
Мнијем да још би вељи дио
Рекла онога што би рада.

Али јакно бојна у лука,
Кад тетива пне се од злата,
Ако је одвећ, пусти рука,
Тере излети стријел крилата:

Тако и лијепа заточница,
Чијем свé срце веће стеза,
Тијем се већа поплавица
Из црнијех јој очи одвеза;

Тер сузећи јеца, и глади
Драга свога љубовника,
I свôм душом ране хлади,
Ке верига дâ му прика.

Сад сповиједа, сада слуша,
Одговара сада и проси;
Сад жалосна клоне душа,
А весела сад се узноси.

I да 'е видјет, о, ке јато
Премилијех би зрио цјелова,
Кијем се пасе обилато
Срце у тмини мрачна рова.

Чијем не хтједе дикла мила,
Таква у битју кад га видје,
Ријет која ју таре сила,
Цијећ Калинка што 'ој сповидје.

Ах, прем никад то не лаже,
Да заиста, ткогод љуби,
Љубљеному вијек не каже,
С чеса љубав цијену губи.

А јак они кому у буци
Успјењена врла мора
Засја звијезда, кажућ к луци
Мирној куд му пут се отвора:

Тамничар се јадни уздрма
На ненадне слатке гласе,
Викó, јама да му стрма
Само уздасим озива се.

Тер како га чудо мину,
I замро се дух поврати,
Узе драгу свú једину
По имену слатку звати;

I к њој ширећ од окова
Гвозденијех тешке руке,
Љубежљива пака у слова
Горке своје сасу муке,

Велећ: »Мила душо моја,
Прости, тко јур заборави
Сред мрачнога непокоја,
Да се у слатке ријечи објави;

Чијем ни'е чудо што бесједе
У заборав лијепе пустих:
Чудо 'е веће што ми греде
Још икоја ријеч из усти.

Ах, како ћеш да ти труде
Моје изречем тешке и љуте,
Ке ми с коби пријеке и худе
Тијело и душа давно ћуте?

Ну сви труди, све печали,
С кијех се и на ке свакчас вратих,
Према оному бјеху мали,
Што пак с тебе, душо, патих.

Јер сад ми те сан указа
Грозне с мене лијућ сузе,
А сад русе блага образа
Тргајућ те казат узе.

У погубе и на боје
Ић те видјех мене цијећа,
I с слободе пака моје
Још на дјела хрлит већа.

Ну ти велиш, и ваља ми
Уфат скоро да ће бити
Гдје ки мрачној кука у јами,
На бијели ће дан изити.

Ах, ка чес ме и ки дани
Тијем чекају гори пака,
Кад ме у драгој родној страни
Кружит буде љубав така!«

Тер бесједу јадни тако
Чијем тамничар диљит хаје,
Одлагну му тешки пакó,
Ки му узрочи горке ваје.

I на битје враћат сједе
Наравско се душа опета,
А на образе сухе и блиједе
Ограњиват радос света.

Пак му она ријеч прихвати,
Тер га опета мили и тјеши,
I за помоћ ку му дати
Свијести и срцем справно спјеши

А пак он се на ње оглаша
Миле гласе, и пита и жуди
Знат када му рече паша
Да се украте тешки труди.

I чијем тако брзе часе
Сред љувена разговора
Дрази трају, у врата се
Кључ големи зађе с двора.

Милији није свети од звона
Глас пабожну срцу у вече,
Пут неба се кад приклона
Душа к Богу свому утјече:

Затрављеној нег двојици
Рђавијех би звека од врата,
Ка ромона вјечна у слици
Чу се од тмина посред блата.

Прис'лушкују тамничари
С надом, с сумњом: је л', није ли
Ки, јао, да их не превари
Од слободе дан весели?

Ну како се пака отвори
Стијештен заклоп с јацијех рука,
I у мрак се с лучи обори
Оружана мноштво пука:

Тко да изрече што поћути
Коревскога вјереница,
Кад засјаше страшни кути
С обасјанијех турскијех лица?

Јакно умрли кад се нада
Све задобит, а пак види
Гдје му уфање све пропада.
I вјечна га пропас слиди:

Тако гњевом огњениме
Безуфана Крунослава
Свога драга кликну име,
I ста близу, гдје му 'е глава,

Хтећ, кијех живијех простор лучи,
Да их не лучи мртвијех сада,
Нека у смрти бар се случи,
Што у животу бјеше нада.

Тијем мач пака пламен трже,
I крвничку напа чету,
Гдје се страшан бој заврже,
Сваки свога на освету;

Чијем љувезан своју милу
I драг брани живот она,
А поштење они и силу,
Ку им жена наније смиона.

С обје стране крв се лије,
I ударци дажде и ране:
Али она се хрве и бије
С њими и гони на све стране.

Јур Алију и Мехмеда
Гадне на тли мртвијех пружи,
А побјеже Муса уреда,
Гдје се страшан затвор кружи.

А Јусуф се и Мујага
С братскијех мртав рукâ обали:
Чијем у слијепој спили снага
Не зна јед свој на ком кали.

I још тко зна ке им штете
Нанијела би дикла млада,
Да се лукав не оплете
Бег Сулиман крадом зада,

Отклије најприје Коревскога,
Заточницу лијепу пака
Згоди зрном шупља из свога
Гвожда њега рука опака.

Паде дикла с ране тешке
Кон предрага свога роба,
I на њ руке струћ витешке
С њим узлетје к небу из гроба.