Осман/13. пјевање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Осман
Писац: Иван Гундулић
ПЈЕВАЊЕ ТРИНАЕСТО


  Гдје од мрака вјековита
под јазовим зја пучина,
усред свега сегај свита
најдубљијех сред дубина

  сатарисан краљ прибива
од ринутијех с неба духâ
у пучини огња жива,
ки му охолас свâ распуха.

  Слава му је с тешка јада,
ка се дигла са свијех страна
од истока до запада,
кô Владислав разби Османа;

  паче, пазећ на весеља
пољачкога свега пука
с истјерана непријатеља,
јак убоден биво мука.

  Подртијех из уздаха,
без умртја којијех црка,
крвавијем димим паха,
смрдећијем пјенам хрка.

  Шкрипље зубим, рига пламе;
од злобе га сврдô врти
не Пољаке схарат саме
нег крстјанство све сатрти.

  Тијем у вијећу цар велики
ушто од мира славе слага,
непријатељ скочи прики
од љускога свега трага;

  нетрпећа надмен иједа
с буком, с треском страшно вијеће
и он купит заповиједа
од набуне и од смеће.

  Небу се опријет справам овим
тврдоглави бијесник ступа,
заборављен кô тресковим
свемогућа рука лупа,

  засве да од ње, кад охолу
главу истакмит к вишњем пропе,
стрмоглав се буши долу
тмастијех огâњ у потопе.

  Од пакљене оштре трубље
раздира се трубња мукла
да иду клети гди је најдубље
просједена пропас пукла.

  Цокоћу се, грохте и тресу
ноћне силе из дубине,
у громовиту урнебесу
разлијегају слијепе тмине.

  Из смркнутијех густијех магла
јазовите у поноре
страхоћâ се јата нагла
громињају, дрожде и оре:

  грачу, хрочу, скврче, криште,
звижду, вече, сквиче, лају,
реву, реже, рже, вриште,
мукају, викају, завијају.

  У њекијех су прашчја рила,
вучју чељус тко разглаба,
а ко губице има и крила
од љиљака и од жаба.

  Људи с главам црнијех паса,
жене од змија кијем су косе,
биволи одспријед ки до паса
човјечанске слике носе;

  кучке у ких је женско лице,
пси троглави, змаји худи,
полурибе - полуптице,
полузвијери - полуљуди;

  срде, наказни и немани,
и све што игда указа се
врла и грда у кој страни,
у пакљеном вијећу ста се.

  Над свијем вјечнијем сјенам стиштен
страшнодржац од пропасти
гњевном срџбом вас заприштен
планта у злобној охоласти.

  Од крилатијех кравосаца,
из кијех кужни огњи пиште,
у стог му се висок збаца
груње отровно за сједиште.

  Под ногах му се у круг свија
на зелене пјеге и блиједе
љута од седам глава змија
у искрах тамнијех бљујућ иједе.

  Страшнији од свијех, врљи и грђи
сједи силник горостасни;
у чадљавој смеђој рђи
загашен му је образ тмасни.

  Срши глава најежена,
трепте змајска крила о плећу,
руњаве уши до рамена
простиру се и клепећу.

  Из косијера слике грубе
нос незгромни на кљун пада:
чељупине јазне трубе
замршена виси брада.

  Космурат је кип и уплесан,
тмаста из очи муња удара;
један велик хрек неотесан
чапети оштром опшешара.

  На крваве куда капље
драчнијем бичим у тле лупа:
с нокти од орла, гранфи од чапље
рашепача миште ступа.

  Испод чела виторога
разок поглед криво избечи
и, усне гризућ с иједа многа,
у несвијесне прасну ријечи.

  Здрташе се јази црни;
пропас пламом већијем букну;
накостријечен несмотрни
збор запиждри се и умукну.

  Из свијех гласа он овако
не завапи нег загрми:
„У кому ово силни пакô
злочеству се унетрми?

  Што су оружја Пољакова
цара Османа придобили,
наша је штета не његова,
не он - ми смо изгубили!

  Паклени су, не цареви,
вјечни распи и прикори,
и не срами и не гњеви,
и о тему се не говори.

  На бој лешки пут Подоља
пође с царом множ толика
да тоњаху цијела поља
под пучином од бојникâ.

  Страшна војска бијеше јака,
из пô свијета ка се склопи,
да добуде на Пољака,
ну крстјанство све потопи.

  Али осташе ње јунацим
најузданијијем с бојне хвале
на оружју прид Пољацим
срца убијена, руке пале.

  Полетјесмо с нашијем стијегом
ми у помоћ цару младом,
оружани с даждом, с снијегом,
с мразом, с ледом, с кугом, с гладом;

  али војска згар небеска
збучаше се и састаше;
тресковим се све растрјеска
и разагна јато наше.

  Тако с војском неизмерном
сам краљевић разби цара:
нас молитвом тако смерном
краљ Шисмундо сâм покара.

  Вишњи они ки пристао
злопечит нас није никада,
с анђелима хтје Миха'ô
да нарипи на нас тада.

  I за биљег сред висина,
сила силу откли обори,
расвану се ноћна тмина
огњено се небо створи.

  Ну у пропас пропас донит
заман се ичија моћ је истакла:
уклонит се, не поклонит,
охолога ћуд је пакла.

  Сјеверна се страна одрва,
гдје највећијем племством дичан
ја пристоља стављах прва
за вишњему бити сличан.

  I на овому да би рузи
довршили нашијем штетам!
срамотни су распи друзи
ких привидим и гонетам.

  У погубах за погинут
сад се источно царство креће,
и с мјеста се још поринут
олохнута пропас неће!

  Десница је сама једна
умрлога Владислава
оголити пакô вриједна
од свјетовнијех свијех држава!

  Није ш њим пакô јаки, није,
ако славну и могућу
од приведре Аустрије
новијем везом здружи кућу;

  чесаровом ако кћери,
угарскога сестром краља,
краљевић се Пољак вјери,
краљевство се наше ваља!

  Краљ бо се Угрину у шпанскога
самодршца опет вијера,
ки из свега царства свога
с обадва нас свијета тјера.

  Тако, нека иједна пуна
пропас режи, још на главу
пољачка се справља круна
након оца Владиславу.

  Ако пирне тим роџбине
међу овим се краљим сложе
тер се оружја њих сједине,
ко да им се опријет може?

  Царску војску, ка огњем сијева,
могô је Пољак сам разбити;
да с толико још краљева
кад се здружи, што ће бити?

  Множ краљевствâ, множ отокâ,
паче већи дио од свијета
држи, части за пророка
и за свеца Махумета.

  Ну ако се веће и јаче
нег све турске краљевине
Османово царство смаче,
Махуметов закон гине.

  Од крстјанскијех игда краља
ако се ово једно оцијепи,
из простора свијех земаља
турско се име искоријепи.

  Да ли се од нас трпјет може
да крстјани потараше,
сатаришу и подложе
врху земље све што је наше?

  Да замукне пакô у свјетијех,
поврже се хамалија,
и да хоџа по мечетијех
не халека и завија?

  Мечети се паче обале,
смакну отари сви на прешу,
и прилике наше пâле
схрњигају и поплешу?

  Да изгубимо светилишта,
да вас свијет се крижу скучи
и Лучифер, збјен у ништа,
у краљевству празну зучи?

  Не, не, не, не! хитри и пласи
скоч'мо, тец'мо на све стране!
Ови се огањ веће угáси
прије него све њим плане!

  Отмановић цар над царим
толико се сад потиште
да понижен с поклисарим
мир у лешке круне иште.

  На глави му је тешко бреме;
збјен је, за утећ хуђе штете,
примит с очим зажетијеме
од крвника сваке увјете.

  Ну по вољи али усиљен
ако Осман Леха моли,
поклонит се неће умиљен
вîк никому пакô охоли!

  Једа се је позабила,
за не доћи на та дјела,
на небесијех наша сила
ка се чула и видјела?

  Згода онада камугоди
друзима је добит дала:
нам је вјечна слава оди
недобитна смјенства остала.

  Али да се тим поноси,
што помага, сваки у себи?
Шупље ријечи вјетар носи:
дјела се ишту при потреби?

  О достојни ки сте гору,
мрклијех тмина надалече,
у рајскому сидјет двору,
откли свјетлос ваша истјече,

  споменути згоде врло
и мрзеће сила ми је,
за на умрлијех на неумрле
освете нас раждећ прије.

  Тим из ноћнијех тец'те мрака,
о моји верни, цкњење врз'те
прије нег Турци од Пољакâ
ухараче се и покрсте.

  Али у начин да се опаки
све замéсти буде прије,
мотри, плети, чини сваки
све што може и умије!

  У сто образа приобража'
и привраћај сто бесједа,
варка, издавства, сумња, лажа
и хитрина и засједа!

  Лицимирство најблажију
од доброте слику хини:
најхуђе се злобе крију
од светиње у хаљини!

  Свак се обрни свуд и сврни,
на крстјане Турке буни,
докли околиш мјесец крни
у околишу свијета испуни.

  Сиј омразе, злобе бúди,
срџбе ужижи, вријежи гњиве,
свађај, сметај, штети, уди,
сатариши праве и криве!

  Могоркиња славна роби
до отрашка лешке пуке,
и краљевић, ки придоби
цара, од женске пáди руке!

  У прилици од истине
приображена лаж се врти,
да Коревски бан погине
и мир смете својом смрти!

  Ну што заман веће стоју?
Није вас знане тријеби учит:
чâс пакљену, вашу и моју
доста вам је припоручит.“

  Срџбе, смеће, злобе и гњиви,
магле, облаци, ноћне тмине,
црни дими, огњи живи
војсци од пакла дружбу чине;

  смртна отровна куга, и ш њоме
расказани глад и блиједи,
и с одјећом смрзнутоме
ледена их зима слиједи.

  Дикло знана од Парназа
и Еликоне свете горе
ка потанко мени каза
страшне од пакла договоре,

  сповиједати слиједи мени
гласе праве и истине
што учини пук пакљени
кад из црне пође тмине.

  Дјела од тмасте мркле ноћи
слаби мој вид не дохита
без разумне тве помоћи,
којој скровна сва су очита.

  На тисуће, на облаке
црна јата излетјеше,
тер јасному сунцу зраке
усред подне потамњеше.

  Црн Цариград оста бијели
с свијем мунарим од мечета
ончас кад се у њ насели
множ пакљенијех худијех чета.

  Тако у жетве зреле бриме
лијепа њива непожњена,
житнијем класом веселиме
прибогато накићена,

  изненади сва поцрни
и потамни са свијех страна,
кад ју прикрије облак црни
од чавака и од врана.

  Набуњиват једни сташе
хоџу и цркâв редовнике,
сву господу и све паше
и законâ разумнике;

  друзи бојне јањичаре,
и с спахијам спахоглане,
и остале војничаре,
придошôце и грађане;

  третји госпоје и царице
царскијех двора и полачâ,
ке су давне њих бојнице
и оружја њих најјача.

  Злим је друзим на памети
људски расап доба у стара
свега трага и подријети
да од женскијех би привара.