Осман/12. пјевање
| ←11. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДВАНАЕСТО |
13. пјевање→ |
Да поклисар цару младу
мир донијети буде прије,
из Варшова к Цариграду
путујући миран није;
не потежи ну га тјера
жеља огласит како узрочи
друштво Сунца од Сјевера
до Мјесеца од Источи.
Сада једне, сада друге
коње јаше на промјену,
пробијући стране и луге
по равнини, по камену.
По најпрјечем путу управља
и у Цариград брзо улази
и, што носи, свак се ставља
тко му на образ весео пази.
Подизат се глас почина,
расте говор, свак бесједи
да од Пољака до Турчина
мир жуђени веће слиједи.
Свак ужива тко ово чује,
стар и млад се тим весели,
васколик се пук радује
и с тега се честит вели.
Али радос већу и дражу
и весеље без прилике
у погледијех својијех кажу
турске љуби свеколике;
ер није веће чезнут њима
да их не би раздијелила
с господарим љубљенима
пољачкога боја сила.
Ну у весељу опћеному
сама открива јад сред лица
и у животу чезне свому
Коревскога вјереница;
а то, ер сами не доходе
њој у гласу мира опћена
мирни гласи од слободе
господара ње љубљена.
Не почива кратка часа,
свуд се туче, врти и вије,
иште, слуша, али гласа
ни пригласја чут јој није.
Чује све ино, само ово
не чује што чут свеђер хлепи;
тим скончање свакчас ново
њој тре и хара урес лијепи.
Копни, уздише, стине, гори,
цичи, плаче, цвили и тужи
јак грлица, ка у гори
с дразијем се свîм раздружи;
без свакога тере веће
тако уфања тужна остаје;
толике јој расту смеће
да живот мало хаје.
Она откада најприје цића
заплијењене све љубави
од млађахна Угричића
мушку одјећу на се стави,
паче у турском Цариграду
откад под том мирном сликом
њу бојницу крије младу
љубав властим свôм великом,
вик не штедје злата, блага
и од процјене све што скупи,
вјереника мила и драга
да из тешка ропства откупи.
Прода државе и градове
и господства свâ влаштита
и дарове на дарове
сла и мита врху митâ.
Али засве небројена
да богатства просу и страти,
нађе се у свем приварена
и у ништо јој све се обрати;
придобит бо млада вîку
тим није могла ни могаше
немилосно срце и прику
ћуд врлога Ризванпаше,
ки свеђ страже и затворе
на тамници од ње драга
веће, јаче, тврђе и горе
и узмнажа и прилага.
Имаше ови Турчин худи
на дворовијех свога дома
двије диклице благе ћуди
драге у свему, лијепе веома.
Лица су у обје њих румена,
сунчане очи, косе од злата;
једна му је кћи рођена
а непуча друга од брата.
Једна љета су и оне и ове
и дјела у ких трају вриме;
Љубица му кћи се зове,
Калинка му је непучи име.
У дне, у ноћи, љети и зими
свеђ су уједно друге миле;
тако су се међу њими
од млађахна заљубиле.
Није отајства, ствари није
ова оној ку би сакрила;
живу кô да је обједвије
једна мајка породила.
Ових лијепих дјевојчица
Бећир-хадум стражник бîше,
погрешпана стара лица,
збабљен црнац, грд савише.
Ну засве то усти блиједе
руменилом јоште масти,
мрчи и лашти длаке сиједе
и од образа сухор тмасти.
Ками драги му из бисера
на уснах виси и на ушију;
црне прсте одсвудијера
прстени му златни крију.
Јасни огрљај, ки му изнова
врат жилави нарешива,
од злата се суха скова,
вас камењем дразим сива.
Од Калинке младе стари
хадум виђен би најприје,
ка да у смијех не удари,
моћна одољет срцу није.
Нескладна бо неприлика
младици се лијепој чини
да грдоча онолика
бит с направа љепша сцини.
Што је грдо по нарави
залуду се реси и маже,
ер грдоћа у направи
тисућкрат се грђа каже.
Али потом поглед лијепи
лијепој младици опсја злато,
слакоми се и похлепи
они час јој срце на то.
Тим сва дворна у глас мио
старом црнцу кличе овако:
„Каж' ми, ко те обдарио
направами лијепијем тако?“
Црнац ончас Крунославу
у Угричића слици указа,
велећ: „Они сву направу
око мога стави образа;
они младац ки од стране
поклисара чесарскога
често доније даре избране
овди у паше дунда твога.“
Како зачу Калинка ово,
питат напријед већ не слиједи;
жељење јој наста ново
с Крунославом да бесједи.
Мисли, иште и находи
начин да јој тој се збуде;
и у ње срцу љубав плоди
стога и друге још пожуде.
За стећ у дар злата и блага
хлепи и смагну свеђ дотада;
сад с погледа лијепа и драга
сахне, гине, копни млада.
Ах, заисто знô је веле
тај ки у стара доба стави
златан тркач, лук и стријеле
богу огњеном од љубави;
ер на свијету није тога
мјеста отајна и скровита
гди из лука љувенога
златна стријела не дохита.
Љубав има златна пера,
златан је и плам ким све ужиже;
златнијем крилим она тјера
и бјегућа срца стиже.
Златни пути, златна врата,
златни кључи ње су двора;
платном веже она од злата
себи и друзијем очи одзгора.
Тим није ријети чудо ниједно,
ако проз свој поглед мили
злато и љубав сад уједно
Калинку су придобили.
Туркињица, која суди
за младића Крунославу,
снебива се, пањи и чуди
кроз љепоту ње гиздаву.
Жели зато, бисер жели,
ну још жели благо драже:
злато од коси, бисер бијели
сред ње усти ки се каже.
З овим чезне, гине, блиди
и сред огња гори жива,
ер не позна и не види
што лаживо рухо скрива.
Хоће млада да изусти
како она мре за њоме,
али ријеч јој мре сред усти
и ствара се мраморкоме.
Ну у погледих говор храни,
очи очима тер томаче
што језику срам забрани
а стрављена мисô заче.
Ставља јој се Крунослава
и жали ју са свом моћи
да се у њу упознава
без уфања од помоћи.
Ну засве то хитра дости
да она помоћ стече за се,
каже јој поглед пун милости
уфањем је таштијем пасе.
Дјевојчица срамежљива,
видећ ово, очи уздиже,
ну плам већи огња жива
из дразијех ју очи ужиже.
Тим од жеље усиљена,
паче од силе ком сва гори,
спрва уздахну, пак румена
у ови начин уста отвори:
„Ваши ли оно бише дари
ким се хадум наш уреси?
Кад оно има црнац стари,
да што мени донио јеси?
Смир' ме младу дјевојчицу!
Дај ми злата на ови данак,
ил' што је драже у твом лицу
негли уморну зорни санак!“
Доспје и од срама зарумени
сва се у лицу и поникну;
а на говор тај љувени
Крунослава опет кликну:
„Дјевојчицам, о госпоје,
каква ти си лијепа и драга,
ови слуга донио је
љепше даре, већа блага.
Злато, кораљ, бисер били
и камење без процјене
и све што имам у дар мили
прими липос тва од мене.
А за уздарје свега тога
хтјеј, молим те, само м' рити
знаш ли од сужна Коревскога
штогодијер ми сповидити.“
Занесена дикла млада
разведри се и обесели
и, у себи чим се нада
вишој срећи, тако вели:
„Прем кô Милос твоја пита,
Угричићу господине,
од јунака гласовита
подат ти ћу гласе истине.
Ја чух веле, видјех веће
од витеза дјелим славна;
среће његове и несреће
напуно сам казат справна.
Дунда мога кад за роба
силни Козаци ухитише,
ки на крајини у то доба
атћермански паша бîше,
ш њим заплијени и Љубицу
једихну му кћерцу гуса,
кој ружица зене у лицу,
а сред усти цапти руса.
Ну Коревски, ки над свима
би витезим војевода,
кажући се благ обима
разговор им сладак пода.
Даре узмножи врх дарова
и милости на милости;
драгова их и милова,
гледа, сцијени, части и гости.
Врати ћаћку витез благи
кћерцу а кћерци сва ње злата,
бисер бијели, ками драги,
свиона руха и богата.
Врати направе оне избране
господичић благодаран,
да свијетли урес не остане
дјевојчици лијепој схаран.
Пожали јој злу незгоду
и боље се свој ње зледи
и добрзо дâ слободу
дунду и мојој братучеди.
Али за мир ње љепоте
није слобода била и благо,
ако јој се душа оте,
ако изгуби срце драго.
Мислит дјела не пристаје
од јунака свим храбрена,
и у слободи робиња је
благодарством заслијепљена.
У памети свуд га види,
крепости му свеђ разбира;
вене, чезне, гасне, блиди,
сахне, гине и умира.
Ну да млада дјевојчица
није чудо љубав ћути:
не роди је медвједица,
ни се у горској гоји љути,
За чудо се не говори
да из камена огањ скаче,
а чудо ће бит да гори
ко 'е млађахан, ах јаох, браче!?
Али кад пак никну смећа
и богдански бој заврже,
јунаку се добра срећа
на несрећи злој проврже:
паде у ропства у невољу;
витешки му цвијет се озноби;
дружба га изда, а на пољу
непријатељ га не придоби.
Славни отада јунак, који
дјела каза свуд витешка,
надно тамне јаме стоји
у оковијех гвоздја тешка.
Мој је дундо од страхоћа
понорнијех тминâ стража;
и срдитос и врлоћа
његова се свеђ узмнажа.
Немилостим он мислећи
да се у царску милос ставља,
меће озир вас за плећи:
што је држан, заборавља.
На срамоту од разлога,
и с памети ћуд нехарна
успомене гони од свога
доброчинца благодарна.
Сред тамнице тим смркнуте
јунак, жељан бијела данка,
муке, труде, јаде љуте,
сва зла трпи без пристанка.
Ну пашина кћерца ино
у стрављеној души ћути:
гине, добро ње једино
да не буде погинути.
Моја лијепа братучеда
од милости сузе лива:
у сужанству душу гледа
господара милостива.
Од жалости не разбире
у вају се жестокому
цић горуште љуби и вире
ку му у срцу носи свому.
Једа скрати зле бољезни
љубљенога тамничара,
благом ријечцом, слатком пјесни
украдом га разговара.
I да му она не раслади.
горцих мука кигод дио,
одавна би витез млади
с животом се раздијелио.“
Да Калинка овди веће
приста и наприд не сповиједа,
Крунослави не би од смеће
бил' толико ње бесједа;
али овако још говори:
„Коревскому сужну драгом
Љубица се толи удвори
верном службом, дворбом благом;
тач Пољаку свијетлу и славну
Туркињица лијепа омили,
да су вјеру крепку и ставну
међу собом ухитили.
Тим склопјена и готова
с милости се царске вели
и слобода витезова
и Љубичин пир весели.
Угричићу мој љубљени,
ја ријех што знах, а ти сада
справи обилне даре мени
кијема ћу се смирит млада.
С даром златним драже злато -
милос твоју душа пита,
и већ срце хлепи на то
нег на царство свега свита.“
Чим стрављена дикла трати
слатке овако свим бесједе,
за руку је прешно ухвати
Бећир-хадум и одведе.
Јак из цвитја и из траве
кога отровна змија печи,
Крунослава на гиздаве
Туркињице оста ријечи.
Стрептје, ублиди и остину
сва од чуда запањена,
у прилици и начину
становита нијема стијена.
Не вјерује и вјерује
што од драга свога слуша,
заборавља, спомињује,
смртне у срцу смеће куша.
С разлицијех мисли гине
јак плав у ку свеђ удара
валовите сред пучине
сила противна од вјетара.
К земљи срти и на часе
пут небеса очи упира;
грозним сузам полијева се,
из срца уздах врућ подира.
Ње сњежане бијеле руке
сада крши, плете сада,
и од немира и од муке
протеже опет и опет склада.
Али удуго не умукну.
Међу сузам и уздаси
становити мрамор пукну:
жалосно се млада огласи.
Она, изишла изван себе
од болести будућ, кличе:
„Ах, ке гласе чух од тебе,
мој невјерни вјерениче?!
Кому веће и у кога
икад тужна да вјерујем,
од витеза Коревскога
кад невјеру ову чујем?
Тко је тко се не снебива
да у невјеру може пасти
јунак који племством сива
праве вјере, свијетле части?
Ах, искати свуд је заман
вјернос наћи срца чиста:
црно 'е сунце, мјесец таман,
невјерна је вјера иста!
О мој његда драг покоју,
сад издана мâ љубави,
Крунославу да ли твоју
при Туркињи ти остави?
Да од немира не умирам,
за велико чудо бројим,
у мом срцу ер разбирам
што си држан, што достојим.
Обрни се, ах, обрни!
На кому ме, виђ, промијени!
Свијетла образа не поцрни,
не изгуби глас поштени!
Ки од свијета не зна дио
твоја дила, ме липости?
Кому си се завјерио
са свом моћи и крипости?
Једа нађе драже лице
и од мојијех златније косе?
Туркиње су мађионице,
чарајући свијес заносе.
Химбено су оне лијепе,
у хитринах свеђ се пазе;
направами вид заслијепе
и образе приобразе.
Заисто с биља виловита
опсјени те и затрави,
кад тва дила племенита
и му липос заборави.
Ну ме бојно срце ди је?
Тужба мени не приличе;
тко се осветит вриједан није
нека сузи и нариче!
Поднит нећу ни трпити
да, што је моје, друзи држе;
раскинути, раздрпити
Туркињу ћу злу најбрже!
Указаћу Крунослава
у осветах каква бива:
усред змајâ, усред лавâ,
усред огња да је жива.
У десници овој јакој
ја ћу с мачем полетјети,
о Коревски, злици опакој
у твом крилу душу отети.
О громови, о трескови,
урнебес се ваш обали!
Боже, гди су блудници ови?
спржи, ужежи, све попали!
Али тужна што говорим?
што разумјет себи дајем?
Ужежена ја сва горим,
чијем друзијех спражит хајем.
Ти ме остави, душо мила,
ја тву липос нећу многу!
и највеће кад бих хтила,
оставити вик не могу.
Паче кô те вазда љубих,
и љубићу сред свих смећа,
ако ти у чем сад загрубих,
чин' да је милос гријеха већа!
Господичић тако свијетô
не вјерујем да ће упасти
у невјерство тамно и клето
супроћ племству, супроћ части.
По све путе и начине
прилагаћу мисô и мито,
докли будем од истине
на спознање доћ очито.
Издавниче, - ки достојиш,
ер се од вјере душа измакла,
не под земљом ту да стојиш
у тамници, ну дно пакла! -
ласни ми су сви ови труди,
слатка је мука сва чемерна:
ти невјеран мени буди,
ја ћу теби бити вјерна!“
Без крсмања Крунослава
у одлуци ка је жеже
не има мисли да страх дава,
није запрјеке ка ју устеже.
Седам торâн у угарскому
руху опходит дикла зађе,
на његову докли дому
Ризванпашу срете и нађе.
Поклони се и начине
дворне указа, кличе пака:
„Ја сам, мили господине,
Коревскога брат јунака;
његове се цић слободе
из драгога мјеста упутих,
не гледајућ на незгоде
од разлицих погуб љутих.
Доброта ме тва примага,
на откупе да га просим:
тим колико хоћеш блага,
удиље ти ја за њ носим.
То ли нећ га дат за плату,
да' га у дар племенити;
а за уздарје ја на злату
ончас ти га ћу измјерити.“
Паша у млаца с бољом сликом
запажа се на ове гласе,
и високом и великом
он одлуком снебива се,
сад бесједу, сад слободу
размишљајућ, тер се чуди,
и себи ову сад пригоду
од велике смеће суди;
и кô човјек од велицих
мећаицâ и крамарâ,
у памети веће од прицих
варâк начин мисли и ствара.
Наравнога отров гнива
крије Турчин дворан силом;
једно мисли, друго обећива,
а извршива треће дилом.
С Крунославом уњигује,
и веселији свеђ се каже,
ријечима је обљетује
све што може боље и драже.
Вели: „Смир' се, о племићу,
за слободу брата твога!
Ја пријатељ харан бићу
њему у цара честитога.
Утолико ако ш њиме
милујеш се разговорит,
сад и у ке хоћ ино бриме
тамницу ћу ја ти отворит.“
Утолико доли сврати
паша и каже да га слиди,
и множ Турâк да их прати
под оружјем заповиди.
Седам торâн гди се реде,
проз сто врата и заклопа
с Крунославом паша греде
гди Коревски жив се укопа.
Проз мостове, ки се дижу,
занесене у заходе
и у долину свакчас нижу
по стрму и уску путу ходе.
Врху ње се до облакâ
тврда грађа обградила;
соколова брза и јака
не би ју перја излетила.
Украј грађе кроз гвоздена
врата уска, тијесна и мала
дно понора удубена
дубља је јама још пропала.
Под земљу се пут обрне
из дубоке јаме ове
пут тамнице тамне и црне
гроб од живијех ка се зове.
Проз сва мјеста згор сказана
Крунослава пашу слиди:
није је жеља бијела дана,
иштом да све сунце види.
Оружанијем слугам оди,
да ју уморе, викну паша;
Крунослава напријед ходи,
ни ју погуба ниједна страша.
Ну од тамнице једва ступи
прико прага дикла смиона,
а раскошан затвор скупи,
и у сужанству оста и она.