Осман/11. пјевање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Осман
Писац: Иван Гундулић
ПЈЕВАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО


  Вијећница је средња у себи
теј направе, теј липости
да тко 'е у њој вик се не би
нагледô је од милости.

  Богато је нарешена;
покрива ју са свијех страна
свила златом испуњена,
на разлике слике ткана.

  Туј бо изнова славна згода
добити се лањске сложи
која Турцим прикор пода,
а Пољацим чâс узмножи.

  Изврсностим свак се чуди:
небо 'е одзгар, земља около,
стијези, трубље, коњи, људи,
силна оружја, бјење охоло.

  Цар се гледа, плахо дијете,
гди се дигô с Цариграда
на погубе, распе и штете
пољскијех поља и ливадâ.

  Ш њим се пази оружана
множ незгледна на све краје;
губи име поље и страна:
што око види, све војска је.

  Али опета гласовити
пољачки се краљ објавља,
за краљевство обранити
гди проћ цару војску справља.

  Свуд се пазе брзи улаци
хрло оптјецат сваку страну,
да уред скачу сви јунаци
круне опћене на обрану.

  Летјет гледаш заповиједи
по пространој краљевини
пут Варшова да свак слиједи
под оружјем у брзини.

  Види се ончас на глас ови
гди се земља сва подиже,
гди одсвуд врве витезови,
гди се оружјем све ужиже;

  гди иностране круне и кнези
с ким Пољаци друштва имају
с војеводам и с витези.
на њих помоћ и они устају;

  гди се многа војска збира
врху поља свим широка,
и гди се Орлов стијег простира
проћ Мјесецу од Истока.

  Ну поклисар све остави,
а узе пазит к оној страни
гди с оружјем сто'е у справи
Турци се удрит и крстјани.

  Велике се војске двије
врху равна кажу поља
крај простране Богданије
и границâ од Подоља.

  I толи су по начину
изаткане сеј државе
да, тко их гледа, заистину
цијени да су збиљне и праве.

  О крајијех поља од рати
Прут и Нестер гледат слидиш,
и ако ћ' оку вјеровати,
ромон чујеш, тијек им видиш.

  С једне стране туј пази се,
и без сврхе и без мјере,
турска страшна војска гди се
јакно мјесец на лук стере.

  С друге војска од Пољакâ
свим се каже лијепа кита,
од храбренијех сва јунака
по избору складно свита.

  I толико сличне слике
ткалац хитри свему пода
да не само свак прилике
позна од витез и војводâ,

  ну се у свему ти биљези
од истине још гледају,
да би рекô трепте стијези,
буче људства, коњи играју.

  Пачек се око дотле вара
и познања свачија губе
да гди бубањ сваки удара
чујеш и гди трубље трубе.

  Изврсностим сих направа
вас запањен паша остаје;
у истину се упознава
и мни у војсци опет да је.

  Снебива се да толико
руке умрле хитро везу;
тим је овако он покликô
Зборовскому свијетлу кнезу:

  „Тко бî, славни во'евода,
толи умјетан међу вами
да бесједу и дух пода
овијем мртвијем приликами?

  Оружја ова тко основа
и лањскога боја силе?
Ах, јесу ли чуда ова
људске руке учиниле?

  Ето пазећ војску нашу,
ке је многа величина,
свакога у њој познам пашу
и Турчина по Турчина.

  Још кад би ми могло бити
познат и оне срећне пуке
ким је цару одолити
од јуначке ишло руке;

  тер бих чуо од свијех име
кô свијех видјех војевати,
не бих могô у сеј вриме
драже ствари ја слишати.“

  На ово дворно упрашање
од царева поклисара
кнез, ки дјелим свуд славан је,
у ови начин одговара:

  „Добровољно твôј Милости
ја ћу казат, паша избрани,
народе оне с ких крипости
краљевство се наше обрани.

  Ну витези тко су који
разабрат је мучно имена,
гди сва у скупу војска стоји
таборима обграђена;

  тим погледај гди из табора
ван изишла сва се открива
отворенијех врх простора
чекат цара супротива.“

  Тајчас царски паша обрати
тихи поглед ставна образа
пољску војску разгледати
гди му славни кнез указа.

  Сунчано се свијетло око
љепшијех витез не нагледа:
сви на чете ушироко
слиједе начин бојна реда.

  Ну поклисар чудом новим
снебива се пазећ пака
прид овацим витезовим
за војводу пустињака.

  Загуњастио и зарастô
ови у косах вас се види;
постарано лице и тмасто
каже од коже сухор блиди.

  Обје му су ноге босе,
држи у руках криж распети,
а конопом опасô се
по оштром руху од кострети.

  Очи ш њега час не смеће
запањени Алипаша,
и не може срцу веће
одољети да не упраша;

  Зборовскому вели тиме:
„Тко је они, господине,
ки иде први прида свиме,
а порушен над све ине?

  У човјеку похарану
и сатрену онолико
ку сте уфат могли обрану
гди на бјење се иде прико?“

  Подсмјехну се сим ријечима
кнез, и овако одговори:
„Не боји се тко праву има
вјеру у Бога вишњем гори.

  Од кољена је племенита
господичић један оно
ки погрди славу од свита,
а обра битје свим приклоно.

  Блаж на име он се зове,
и с истока до запада
од светиње глас његове
по народих лети сада.

  На свакчас бо кроз велико
дјеловање од чудеса
каже свиту он колико
драг је краљу од небеса.

  По пустињах наг дочиме
Исукрста нага слиди,
међу царом и нашиме
краљом згоде све привиди.

  Тим носећи криж у руци
с краљевићом на бој доје
и, гди оружјем ини пуци,
он молитвам војевô је.

  Ну бесједа моја ова
сасма дуга да не излази,
од пољачкијех витезова
слиша' имена, слике пази.

  Гледа' онега ки сред штита
у веригах држи лава,
а од зелена перја свита
на глави му стоји дубрава;

  и одјећа му сва је зелена,
ком оклопје згар покрива:
и коњ зелен ока огњена
регби под њим муња је жива:

  Родовилски кнез оно је:
води три чете издалече,
из најкрањих држав које
вал Нијемскога мора оптјече.

  Они оклопја ки облаче,
за војводом тер најприје
носе копје, пашу маче,
коњици су од Прусије.

  Пази опета дружбу огњену
ка за њима гре смионо
с пушкам дузим на рамену -
Поморавци све су оно.

  Након њих су тврде чете
ливовскијех из простора;
с пушкам и они регби лете
јак огњени тријес врх гора.

  Али гледај, пак војници
литванскога кнештва слиједе:
сви на коњијех копјаници
под оружјем бијелијем сједе.

  Главу имају пан-Стјепана,
великога канџилијера;
јаше јунак коња врана,
вран штит и врана има пера.

  Војводу опет пази онога
ки игра коња свим велика:
старосте је полошкога
Сјеневића она слика.

  Модрим перјем витез мили
ведро је чело накитио,
и у позлатној модрој свили
на угарску вас се одио.

  За њиме се дио с копјем,
дио с луком витез здружа;
Радогостје под оклопјем
и Смоленско њих оружа.

  Војничарâ видјет још је
ким су оружја иста и снага:
Подљесје их и Полошје
из ближњијех шљу русага.

  Гледа' онега ки у десници
витим копјем регби тресе,
а на златној му угарштици
жуто перје простире се.

  Златне му су и одјеће,
златне коњу све направе,
ки се под њим у скок меће
с перјем жутијем врху главе.

  Војвода оно славна имена
Замошки је пан храбрени,
ки Татара разби огњена
и у плијену му плијен заплијени.

  Он за собом три разлике
витезова врста води;
гледај ке су њих прилике
с ким ли оружјем свака ходи.

  Замошки су оно врли
ким врха главе лете крила;
и коњи им су с крилим хрли,
а оружје лук и стрила.

  Вучјијем кожам су одасвуди
себе и коње све прикрили,
тер од коњâ и од људи
вукови се учинили.

  За бојницим пласим овим
волински се оно стају;
бритке вучце под луковим
и копјаче сви имају.

  А у кошуљах киовски пуци
од гвоздене пак су жице;
харбе и штите носе у руци
а на пасу сикирице.

  Нут онога ком кацига
снижаним се перјем кити,
а и коњ под њим бјељи од снига
регби сад ће полетити.“

  „Ах, Миклеуш оно ли је
пан Сењавски?“ приузе паша.
„Ја га познам: он најприје
на оружја удри наша!

  I онди с коња сњежанога
огњен јунак пали очима,
тер та је у њем сила многа
да му и од слике страх се има.“

  Одговори кнез храбрени:
„Он је оно: штит му пази,
на кому је плам огњени
гди из сњежане гори излази.

  Под клобуцим камиловцим
крајичници за њим јашу,
Бјелоруси с Подоловцим:
пушке носе, сабље пашу.

  Али у небу разведрену
прије би збројил ситне звијезде
нег војеводе по имену
ки за овијем опет језде;

  ер није у пољској земљи тога
мјеста мала ни велика
ко војеводу не има свога
и особна племеника.

  I сви, ер хоће тој закони,
од краљевства за обрану
кад војује краљ, и они
тријеби на бој да устану.

  Тим четами које слиде
свјетље слике ткалац пода;
сви бо у њих ки се виде
племићи су и господа.

  У богатој оно одјећи
мазовска се чета реси:
корде о пасу а низ плећи
висе огњени самокреси.

  Калпаке им ресе риси,
модре одјеће сребро околи,
и низ лијево раме виси
рис под лијеву руку доли.

  Опет лешкијех витезова
младос лијепом језди јездом
из мјеста у ком с гнијезда орлова
Лех први град зазва Гнездом.

  Ш њима упоред од Пољакâ
гледај другу дружбу младу,
откли стари Крак од Крака
пода име свому граду.

  У поводу три једека
сваки уза се витез држи,
а коњ под њим жељан тијека
регби скаче, пуха и ржи.

  За угарштицам заруђеним
трепти перје шаровито;
виси каплан под раменим,
стоји у руци копје вито.

  Корда о бедри, штит о плећу,
два на седлу самопала,
згар оклопје а за одјећу
достегнице свионе оздала.“

  „Доста, свијетли господине!
Ке се чудо мени открива? -
кличе паша - Доистине
краљевића видим жива!

  Сред господе по избору
он на коњу језди бијелу:
добит носи у позору,
срећу у руци, славу на челу.“

  Кнез приузе: „Оно је слика
кој се у сунцу име удјеља,
источнога добитника,
сјевернога бранитеља.

  Ах, погледа' у прилици
ка му узмножнос сја велика!
Мач на пасу а у десници
од госпоства стоји шибика.

  Оклопја се златна одзгора
под гримизним плаштом ресе:
сунчаним их зраком зора -
тако сјају! - свих навезе.

  Штитника му два су около:
носи један бат злаћени,
други, трептећ перје охоло,
кацигу и штит ш њом перени.

  Дванаес коња, дванаес вила
бојном се игром прид њим диче;
птица, муња, вихар, стрила
брзине им не притиче.

  Старца онога уза њ гледа'
загашеној у хаљини;
ставан образ, брада сиједа
поштована свијем га чини:

  оно Карло Котковић је
во'евода славни од Вилне,
кому пода краљ и виће
над свом војском части обилне.

  Ах, његова слика у ткању
стекла изврснос толику је
да би рекô пазећ на њу:
„И сад мисли и свјетује!“

  Пази уз њега заточницу
ка притјече дјелим славу,
Коревскога вјереницу,
недобитну Крунославу!

  Ње коњ златни слику прима
од сунчаних коња с неби,
покли веле свјетље има
сунце од сунца он на себи.“ -

  „Добро познам, паша вели,
ја бојницу славну свуда;
очи је су ме видјели
веће пута не без чуда.

  Ну оно ли, свијетли кнеже,
Милости је Ваше слика
ка на љубав сву притеже
срца охолих противника?

  Перје румено и румена
врху оружја згар направа
и зрак лица разведрена
свакому је познат дава.“

  „Слика је оно од једнога“,
кнез с посмијехом милим вели,
„пријатеља драга твога
ки те служит у свем жели.“ -

  „Да они остали тко су веће,
приузе паша, ки уз Вас ходе?“
Одговара кнез: „Највеће
од краљевства војеводе:

  чељад свијетла и крипосна,
у слободи ка борави,
друге узде тер не позна
нег ку себи сама стави.

  Гледај кô се сви поносе
одјевени прибогато,
тер врх свиле пошвен носе
драги камен, бисер, злато;

  бијелијем перјем главу ките,
под кавадим ноже држе,
пашу сабље племените,
јашу коње вјетра брже.

  Али управ сад к оному
ти витезу очи сврни
ки стоји с копјем и у бијелому
оружју се вас сребрни;

  сребрна му и перја су
на кацизи кâ му висе;
сребрн му је мач на пасу,
и коњ под њим сребрни се.

  Алтанскога кнеза обличе
онди је оно изаткано;
гди запада, гди истиче,
његово име свуд је знано.

  У застави од јуначке
војске он јаше најпослије;
нијемске земље и франачке
за њим избор храбрени је.

  Ну опет војска од Козакâ
пази гди се насе купи,
кој се опријети није јака
ичија сила игдје ступи.

  Песет тисућ њих је у броју;
сви су избрани витезови,
непријатељски страх у боју,
вихри, громови и трјескови.

  Гледај оружан вас огњено
гди Сајдачки гре прид њима;
црвену одјећу и црвено
за угарштицом перје има.“

  Јур кнез доспје, чим на крају
од вијећнице с једне стране
веће и чете доспијевају
с лијепијем редом изаткане.

  Ну опет паша узе изнова
страну другу разгледати
на кој ткалац хитри основа
војска с војском гди се рати.

  Јакно златна два облака
у ке упира сунце од лита
сјају пуни јаснијех зрака,
звијездâ је липос ш њих добита;

  ако с буком у ке доба
завије сјевер ледени се,
у тресковијех, у граду оба
црни остану, стамне сви се -

  тако и обје војске, толи
ке су уресне отприје биле,
лијепи су урес у охоли
страшни поглед обратиле.

  У страшивој све је слици,
све се стира, све се крати;
падају коњи и коњици
живи, мртви и духати.

  Тријеси умрли све ужижу,
све обујмива магла црна;
облаци се стријелâ дижу,
град огњенијех пада зрна.

  Свуд оружја сјају врла;
пушке, копја, сабље, мачи
згађају прси, кољу грла,
сијеку главе, све се тлачи.

  Усред боја несмиљена
краљевић се гледа први
гди у слици тријеса огњена
у потопу сја од крви.

  У околиш се врти и вије
пут пространи сред тјескоте;
витијем копјем срца бије,
бриткијем мачем жње животе.

  Свачија сабља на њ се здружа -
од свих срета, свих затјече:
коње, људи, стијеге, оружја
крши, ломи, рве и сијече.

  Без покоја, без умора
сјемо тамо теће се види;
мртаца је под њим гора,
свуд бјегуће Турке слиди.

  Али се и Осман цар опета
пази гди све на бој тјера;
побјегујство њих га смета
и непослух и невјера.

  Напријед слике које стаху
срам гледати паши не да,
ер међу оним ки бјежаху
и прилику своју угледа.

  Ну уто дође и глас веће
Зборовскому свијетлу кнезу
да поклисар и он у вијеће
прид славнога краља уљезу.

  На пристољу краљ уресну
врху златнијех сага сива;
бискупи му свих обдесну;
а војеводе сједе слива.

  Али од њих свијех више
полак оца славна свога
сио краљевић славни бîше
на сто од злата кованога.

  За велико чудо у себи
писмо старо нам донесе,
што његада два на неби
сунца уједно видјеше се;

  ну пољскога усред вића
ето и наша пазе доба
краља и млада краљевића
а од свијета су сунца оба.

  Тим поклисар, кô приближа
прид пристоље краљевско се,
поклања се и понижа,
јак закони турски просе.

  Величанство ведра образа
краљ на њ сврће, чим га прима,
и руком му мјесто указа
врху кога сјести има.

  Сједе паша; ну опет уста,
и кô царски спрва дони
лис на главу, пак на уста,
краљу прини га и поклони.

  Краљ великом канџилијеру
придава га, ки штије у њему
поклисару да краљ вјеру,
што год рече, пода у свему.

  Тим поклисар очи гори
диже к славној лешкој круни
и овако проговори,
да жељење царско испуни:

  „О достојни врх свијех краља
краљу! Да ти је срећа у руци,
и да ти ова мјеста и даља
клањају се и сви пуци!

  Благодари свакчас Бога;
ер под сунцом круне није
ку чес гледа толи многа
да вик таке не би прије.

  Ето у теби самому је
одлучена слава ова
да цар силни ки столује
врх пристоља Отманова,

  свемогући цар од царâ,
ки навијештат опћи боје,
за мир питат поклисара
ови први пут послô је.

  Чудно чудо што се вијеку
до данашњи дан не згоди!
Цар прид ноге кога теку
за мир искат сви народи

  величанство све потиште,
спаса сабљу ком свијет влада,
и пријатељство и мир иште
у тве круне саме сада.

  Он, сред боја откад прика
твих јунака крипос гледа,
за могућа и велика
и цијени те и сповиједа.

  Тим опћене жалећ штете,
прије нег сте се хуђе смели,
опет друштво и увјете
поновити старе жели.

  А и клетва хоће тешка,
а и тако суђено је
да турачка круна и лешка
у вјечному миру стоје.

  I тко у стара доба хаја
икад ово да приступи,
по штети се заман каја,
на свој пјенез расап купи.

  Тому би ми свједочиле
кости од војска сваком страном
ке су се овди јур следиле
под визијером Балабаном;

  свједок би ми тому био
и Сулиман цар огњени
кога је силом силу одбио
с пољскијех краја мраз ледени.

  Ну говору веће мому
куд заходим без исхода?
Најбољи је свједок тому
од лањскога боја згода:

  силном цару ласно 'е било
све придобит пуке ине
и подложит под све крило
небројене краљевине;

  ну и силни цар, у боју
ки дио већи свијета скупи,
силу успрегну вазда своју,
кад на ваше краје ступи.

  Тако и Нило ријека онамо
седам устâ гди отвора,
тер на једно море само
лијева из себе седам мора,

  ако силни вјетар када
задме и помоћ валим пода,
плахи обраћа тијек назада,
своја иста га топи вода.

  Ви не мирим, кô остали
ки се од јаче силе страше,
ну краљевство обзидали
прсима сте вашијем ваше -

  ви рођени на владања
ви Пољаци гласовити,
ни у стара, ни у садања
доба од туђин вик добити.

  Ви ланскога с војском лита
на пољу сте цара срели
и остатак вас од сита
из његовијех рука отели.

  Паче мучат тријеби није:
војске ваше добит једна
небројене добити је
дигнут цару била вриједна.

  Ер што не узе цар остала
сва краљевства од крстјана,
ваша је слава, ваша је хвала,
ви сте били њих обрана.

  Зато, о круно свим честита
и ви свијетла господа ина,
пријатељство и мир пита
у вас царска величина.

  I ја цијенит вîку нећу
да пригрлит најмилије
ви нећете ову срећу
ка вам сама на стан плије.

  Сва је мудрос за времена
пригоду умјет ухитити
и обрат оно што опћена
добра узрок може бити.

  Дану узмите са смном сами
ви разбират с мудром свисти:
али мир је сада вами,
али од веће бој користи?

  У јунацих да бој слиде
наравна је вазда жеља,
а најлише кад се виде
срећнији од њих непријатеља.

  Али срећа дуго вријеме
на једном мјести вик не стане;
некрепка се каже свијеме:
с ким замркне, не осване.

  Она иста, била ка је
вами с царом ланско лито,
цару опет с вами остаје:
није ње стање темељито.

  Ни да икому мисô ова
сцијењу у памет може упасти
веле већу војску изнова
да цар скупит не има власти.

  Цару јунаке отхрањене
рађа од свијета свака страна;
војске му одсвуд небројене
дажде и мноштва оружана.

  Тим кад још би веће пута
јакно и лани изгубио,
бил' му не би влас расута,
свакако би с војском био.

  Ну ти, краљу, кад по срећи
изгубио би тве јунаке,
откуд би уфô игда стећи
витезове друге таке?

  Једа умјесто од племића
хлапе на бој скупио би
и славнога краљевића
за војводу робју дô би?

  Али мисли тве су ине!
тад би с сваке дозвô стране
иностранце и туђине
тве краљевство да они бране.

  Двије круне су у ке уздати
ти се можеш до невоље
и које ти помоћ дати
од свијех крстјан могу боље:

  њемачки је чесар једно,
друго шпањски краљ могући,
али чесар још нередно
има бјење на свôј кући;

  ер с ческога засве Прага
да је изагнô одметнике,
још их тјера, још подлага
и ш њими има боје прике.

  А краљ шпањски, ако у њега
ти се уфаш, далеко је:
међу вами прико свега
свијета страшна мора стоје.

  Али и шпањска и франачка
да ти буде помоћ доћи,
једа круна тва пољачка
сахранит се тијем ће моћи?

  Једа бојне Пољаке ће
туђе војске сачувати,
кад се изгубе они веће
у крвавој спрва рати?

  Да ли туђи витезови
хоћ краљевство тве да бљуду,
кад изгубит ш њим његови
и свој исти живот буду?

  Знај, о краљу, гди се једном
царски Мјесец игда унесе,
ниједном згодом, силом ниједном
изнио отоле вîку није се.

  А и ријеч је гдје копито
коњ турачки једном стави,
да то мјесто вјековито
не порасте веће у трави.

  Али хоћу да је та срића,
по милости даној згара,
твога славна краљевића
да би добио стократ цара;

  ну још и то кад би било,
ку би од тога корис стекô?
Једа би се продиљило
тве краљевство надалеко?

  Не, не! ну би сама остала,
јакно лани, и опета
теби једна ташта хвала
од побјенијех турскијех чета.

  Разми само једно име
од погибне свих добити
ти у ниједно не би вриме
друго могô стећ на свити.

  Паче и та би добит иста
била расап ових страна
у дошаству сред твих миста
од оружја инострана.

  Ах, да ли ћеш за име једно
ти од празне таште славе
похарати неправедно
иностранцим тве државе?

  А и разумну није потребе
спомениват што се згоди
тко на помоћ јаче од себе
у краљевства своја уводи.

  Цар на једном царства крају
кад с оружјем на бој скаче,
стране му ине почивају
и обилне шљу хараче;

  али на бој супротива
цару чим тва круна устаје,
ка држава тва почива,
ке ли т' мјесто харач даје?

  Свак се у миру честит зове,
обилност је гдје мир стоји;
мир краљевства и градове
здржи, узмнажа, вријежи и гоји.

  Огањ ужећ ласно 'е свима;
ну кад све њим плане веће,
знат нî горјет колико има,
удунут гдје ли се ће.

  Тако 'е ласно бој почети;
ну колико дуг ће бити,
на чем ли ће пак доспјети,
није моћ тега привидити.

  Али, о краљу, мудар ти си,
и привидиш и вјерујеш
да ти о длаци круна виси,
све што с царом узвојујеш.

  Ну ако те боја жеља
тере мрзиш почивати,
имаш хуђих непријатеља -
на ње оружја тва обрати!

  Очинство ти је звеска круна
с двјема друзијем садружена,
ка ти од дунда, злобе пуна,
би неправо уграбљена.

  Од Густава братучеда
што ти се оте, пођ' отима'!
Сваки је разлог: твога не да'
а туђега не узима'.

  На сусјеству мошковскога
царства ти је величина,
кад би од тебе и од твога
придобита славна сина.

  Пошљи истога Владислава
опет с војском к тому крају
на остатак од држава
ке ти послух још не дају;

  под именом ти од цара
да господиш све доскора
с Хвалинскога одизгара
до Нијемскога доли мора.

  Зато, о круно кој је срићу
над свијем крунам Вишњи подô,
и ти, о славни краљевићу,
и ви остала сва господо,

  ако унапријед бој сиони
од користи није никому,
дану од распа, најлише они
ки се чини на свом дому;

  а ако вам с друге стране
високе се чести ките
и велика добра хране,
кад мир с царом учините,

  мир, ки вам се шље од цара
и ки жели свак и жуди
врх свијех части, врх свијех дара,
угодно вам примит буди!“

  Овди паша добесједи,
и на говор свој наредан
међу свијетлим паним слиједи
лак и кратак жамор један.

  Сваки од њих у обличју
весео се свим разбира
с навјештења које причу
од пријазни царске и мира.

  Пун краљ Шишман славе и дике
веће пута очи обрати
и у чело све вијећнике
око себе ста гледати.

  Тихо ставнијем пак ријечима
одговара поклисару:
„Пријазан се од нас прима
и жуђени шље мир цару!

  Навијештено цића тога
од нашега биће теби
канџилијера великога
увјетоват што је тријеби.“

  Приста славни краљ овдира,
и паши се у час исти
спрва увјети ријеше од мира,
пак за цара даше листи.

  Прима их радо и весело
паша и смирен свим се открива,
и за већу чâс на чело
поставља их и целива.

  Поклања се пак, и цића
угоднијех јур оправа
краља и славна краљевића
слави и вијећу хвале дава.

  Али је и паша опет био
хваљен, частјен и дарован:
шестоперац је он примио
вас у суху злату окован:

  и богата и велика
направа му је видјет здвори:
ручица му сваколика
у камењу драгом гори.

  Друге даре небројене
цару од краља још одније
од богаства без процјене,
од љепоте ку изријет није.

  Драги ками, злато и остало
што је ту, тко би вику описô?
Боље мучат нег рит мало;
тој натходи свачију мисô.

  Ну с овијем дарим тада
Алипаша кô се отправи,
с дружбом упут Цариграда
најбрже се на пут стави.