Осман/1. пјевање

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Осман
Писац: Иван Гундулић
ПЈЕВАЊЕ ПРВО


  Ах, чијем си се захвалила,
ташта људска охоласти?
Све што више стереш крила,
све ћеш пака ниже пасти!

  Вјековите и без сврхе
није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњен тријес удари.

  Без помоћи вишње с неби
свијета је ставнос свијем бјегућа
сатиру се сама у себи
силна царства и могућа.

  Коло од среће уоколи
вртећи се не пристаје:
тко би гори, ето је доли,
а тко доли гори устаје.

  Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.

  Проз несреће срећа износи,
из крви се круна црпе,
а они кијех се боје мнози
страх од мнозијех и они трпе.

  Од издајствâ и од засједа
ограђена је глава у цара,
а у час се згода угледа
од ке не би паметара.

  О дјевице чисте и благе
ке врх горе славне и свете
слатком власти пјесни драге
свијем пјевôцим наричете,

  нареците сад и мени
како источном цару младу
смрт витези несмиљени
даше у свому Цариграду.

  Знам да би се отприје хтило
да ја пјевам, ви кажете,
кô се он роди срећно и мило
цару Ахмету прво дијете;

  и по смрти оца свога
с ке помоћи, с ке засједе
врх пристоља отманскога
Мустафа му дундо сједе;

  кô ли се опет царско мисто
Мустафи оте, тере у слави
на пристоље оно исто
султан Осман цар се стави;

  и он млађахан како пака,
жељан старијех славу срести,
подиже се на Пољака
с многом силом, с малом чести.

  Али да тијем пјесни моје
сасма дуге не исходе,
само објав'те смрти своје
худе узроке, тужне згоде!

  Владиславе, пољачкога
славна краља славни сину,
чим тва пуни слава многа
свега свијета величину,

  на спијевања ова обрати
величанство ведра чела,
у кијех ти иштем приказати
недобитна твоја дјела.

  Краљевићу племенити
јур у смрти цара Османа
свемогућом твôм добити
замњела је свака страна.

  Тим с ме трубље да свит слиша
славу твоју свакчас већу,
ти свеђ дјелуј дјела виша,
а ја пјет их пристат нећу.

  Јадна у срцу успомена
цару Осману бијеше остала
да му је војска небројена
од пољачке руке пала,

  и да земљом свом великом
од тега се дигла слава,
гласећ царскијем добитником
краљевића Владислава.

  Или путник копном јаше,
ил' поморац море броди,
Владислав се кликоваше
славан царској при незгоди.

  Гозбе частећ дружба мила
и пастири стада пасе
стренитеља турскијех сила
попијеваху у све гласе.

  Јур на крилијех од вјетара
глас по свему свијету прши
кô краљевић силна цара
копја сломи, сабље скрши.

  У ведрини над облацим
с истока му до запада
сунце уписа златним зрацим
име којим слава влада,

  кажућ да он при Нестеру
Источнога разби Змаја,
летећ за њим у потјеру
сиви Орô до Дунаја.

  Чим с овега дијете охоло
печали се, гризе и мори,
мислећ да свијет вас около
туђом хвалом њега кори,

  кличе "Ја ти, ах, никако,
краљевићу, не завидим:
суђено је било тако
добитника да те видим.

  Ни ме мање срећа мучи
теби добра, мени худа;
ер кому се што одлучи,
вик не убјегне тогај суда.

  Ну све ране срца мога
и муке су и жалости
с непослуха витешкога
и с бојничке невјерности.

  Ах, неумрли витезови,
гласовити Турци стари,
с кијем добише вас свијет ови
моји дједи, ваши цари,

  гди начини ваши бојни
и дјела су славна она
у ких изглед јес достојни
витешкијих од закона?

  Ви у труду дни водећи,
снажна срца, смионе образе
казахоте подносећи
љетна сунца, зимне мразе.

  У погубах крепци узроком
од послуха вјере чисте,
тијеком поља, горе скоком,
ријеке пловом приходисте,

  мислећ да је сваке зледи
трпјет боље, паче умрити,
нег цареве заповиједи
с непослуха приступити.

  Све пожуде, све похлепе
виђаху се ваше миле
јахат бојне коње лијепе
и из лука тратит стриле.

  Паче сваки у одлуци
за раскоше своје обра
сабљу о пасу, копје у руци,
лук о плећих, коња добра.

  Била вам су брашна ходе
без разлуке свака жита,
а поскупо хладне воде
пића угодна, племенита.

  Коњу и вами стрехе опћене
стаху ноћнијех сред покоја
кућарице оплетене
од храстовијех танцијех хвоја.

  I војводе и витеза,
и на копну и сред мора,
и постеља и трпеза
бијеше кожа звијерî од гора.

  Паче у сјевер посред зиме,
јездећ мразно Подунавје,
стераше вам мнократ свиме
снијег постељу, стијење узглавје.

  Одјећа вас реси лака
свита сама и припроста,
а за оклопје у јунака
срце и прси бијеху доста.

  Грђахоте ви сва блага
и сва племства разми оно
ко добије сабља и снага
војујући свеђ смионо.

  Суђахоте да невоље
највеће су стат без рати
и да је умријет веле боље
нег испразно дни трајати.

  Вељахоте да кудјеље
жене преду дома у тмини,
а јунаци непријатеље
да затјечу на равнини.

  Држахоте за чâс своју
и највећу дику и славу
за вашега цара у боју
изгубити русу главу.

  Вапијахоте
"Смрти пријека,
не стављамо памет на те:
да се царство простре, а нека
животи се наши скрате!"

  Ах, блажена и честита
коли доба ваша сцијеним!
Ласно добит круну од свита
би с витезим тач храбреним.

  Јаох, а сада све је инако:
војеводе и војници,
све је отишло наопако,
невјерни су свиколици!

  На бој иде свак под силу;
грије га љето, зима му уди;
а облачу злато и свилу -
људска обличја, женске ћуди!

  тер под златом дочим сјају
у направах без процјене,
непријатеље позивају
не на бјења нег на плијене.

  Ходећ земљу, бродећ воду,
да у ласти плову, хране
спријед једеке у поводу,
напрћане зад сексане.

  Свиони су њих шатори,
столи златни на кијех сједе,
птица у мору, риба у гори
јестојске их слиједом слиједе.

  На трпезах врху сагâ
дуге и обилне гозбе чине,
пијућ докли свијес и снага
од вина им свијем погине.

  Пернице им раскошне су,
гди у блудијех сву ноћ тону,
у мирису и уресу,
проћ нарави и закону.

  Од момака и од дворана
сваки ограђен уоколо
јаше у злату коња врана,
главу диже, гледа охоло,

  тер се гизда, тер се дичи
таштом славом од јунака:
вас у видјењу и у ричи,
а у створу ништа пака.

  Ах, коликрат пун немира
видјех једног од крстјана
гди их на јата гони и тира
како овце са свијех страна;

  викнух, скочих сам на коњу
бојник уједно и војвода,
при срамотном безакоњу
не пазећ се од незгода.

  Паче не остах, за осветит
теј прикоре сасма грубе,
враћат овијех, онијем пријетит,
не марећи за погубе.

  Ах, злочести и незнани,
од шта сте се, ријех, припали?
Једа и ви, кô крстјани,
по двије руке нијесте имали?

  Једа и они нијесу људи?
једа и у вас срца није?
Што вас страши? што вас труди?
турско старо смјенство гди је?

  Боље вам је смрт стигнути
и у боју с копјем пасти
негли тако погинути
без замјене и без части. -

  Ну заман се снага измучи,
језик вика, рука удара,
јер од ових страх се стучи
с непослухом јањичарâ.

  Спахоглани, ки сред рати
рваху се још смиони,
кô ови почеше уступати,
узмакоше прешно и они.

  Ово узрочи ме бојнике
лешки мачи да посијеку
и од крви друге рике
крај Нестера да протеку;

  паче, да тај ријека свуди
напуни се и зајази
телесима мртвијех људи
кијех пољачка влас порази.

  Али хоћу унаприједа
да мâ рука свијетом врти
и она сама заповиједа
врх живота и врх смрти.

  Чим ми цари штете сваке
и нашега смо узрок ваја,
ки частимо не јунаке
нег хотиме од сараја;

  и хоћемо, тко отприје
служећ блудно дни проводи,
с непријатељим да бој бије
и да влада и господи.

  Ми, за узмножит веће злата,
не гледамо ниједна ина,
тер јуначка што би плата,
сад је царска трговина.

  Али трг се царски тјера
и од трговац намјесникâ:
згоне у војску скуп пастијерâ,
а плаћају се од бојникâ.

  Тим пастијери иза стада
војеводам под овацим
како хоћеш да икада
удрити се смију с јунацим?

  Не, не, источни бојни пуци,
зачео сам дјела већа,
а у овој сабљи у руци
свијета је удес, ваша срећа!

  Цар Лесандро примогући
у бремена старијех љета,
млад кô и ја војујући,
доби царство свега свијета.

  А и Сулиман цар храбрени,
прадјед славни мога дједа,
сабљу опаса врсник мени
и војсками заповиједа.

  Два цара ова још одавна
за изглед ставих жељам мојим:
њих ћу слидит дјела славна,
докли вас сај свијет освојим!

  Храбрене су ове справе;
ја знам што ћу и што је тријеби!"
Приста и, пун жеље од славе,
ствари узмножне заче у себи.

  Царска блага небројена
у Исток однијет мисô обраћа,
и писма у кијех ште се имена
од свијех витез кијех он плаћа;

  а то да туј, не пазећи
сипат пинез одсвудијере,
ки узмноже скуп највећи
од јунакâ изабере;

  к јањичаром тер савише
веле већи број изнова
по избору још испише
од источнијех витезова;

  а и чете спахоглана
двакрат веће с тијем учини
с нова скупа изабрана,
с ким их здружи и сједини.

  Нека се уздом том укроте
и послушни унаприједа,
не штедећи све животе,
лете гди цар заповиједа.

  Јоште одлучи у свôј вољи,
под заклетву пачек рече
тко се укаже јунак бољи,
да чâс бољу прид њим стече,

  на владања царска своја
хтећи само да се узвисе
ки добију чâс сред боја
с непријатељим рвући се;

  тер не пјенез, блуд и жене,
негли сама крепос гола
пут од милости и од сцјене
у царскога буде стола.

  Благодарством овацијеме
свемогућ се изит нада
и у кратко простријет вријеме
с истока се до запада.

  Ову одлуку становиту,
под заклетву и под вјеру,
најприје учини он очиту
глави од паша Дилаверу,

  с десет тисућ ки бојарâ
у источној скупних страни
ланску јесен млада цара
од пољачке силе обрани.

  Тим цар пашу великога
Хусаина смакну онада,
а узвиси славно овога,
да у све мјесто царство влада.

  Ну што њему не затаја,
још и хоџи свому објави
и хадуму од сараја,
бијелијех вила црној глави.

  Пак свакому да се узмúчи
мисô овога договора,
за користан свјет одлучи
богољупством скрит ју здвора.

  Зато гласе просу опета
и свакому чини знати
да гроб свеца Махумета
на Меци ће поћ клањати;

  а отоле пут крајина
поморскијех сврнут рече,
сидонскога емирина
с одметницим да посијече.