Међу гором и гором јес близу Котора
лупешки стан и дом у луци крај мора;
и гдје је све зло тој, сви у злу сељани
проводе живот свој како пси погани.
Гдје жена кад роди, тадај се може ријет,
да ђавла изводи из пакла на сај свијет;
ер нијесу разложни, нег су сви по трагу
наравом подложни сотони и врагу.
Врла су нарава, ер сада и вазда
звијезда их крвава краљује и влада,
крвави тер такој гнусе се и руже,
слиједећи нарав свој, како пси без душе.
Тијем се свуд говори, да су туј у луци
сељани сви гори, нег Мори и Турци;
и врл'је нарави, нер ли су у гори
вукови и лави, када их глад мори.
I ништор не сцијене ни душе ни бога,
крстјанство нер плијене и деру свакога;
најлише гладнике ки гладне грознећи,
с бољезни толике до срца ходећи.
Такођер још мнози рад слабе снажице
по земљи небози падају на нице;
а није стар, а није млад, тко вајмех не ћути
с бољезни грозни јад и чемер приљути,
сироте гдје лачне уздишу трептећи,
расцвиливши плачне, злосрдје видећи,
злосрдје видећи, које се мој боже
језиком изрећи на свијети не може,
у толи јадан плач гдје трудне разбиру,
све ускоци гдје их тач како пси одиру,
одиру и тлаче, да вајмех сух јавор
у гори проплаче и остали божи створ,
од туге и јада за тојзи зло дјело,
које се до сада није прије видјело.
Тијем правда присуди, да су Пераштани
од бога и од људи у расап прогнани;
и к томуј јоште тач, да их свети Власи
појамши крвав мач до трага порази,
и да им да бата, како све војна ствар,
штапиком од злата, ка му је дана згар,
за зледи толике и гријехе без броја,
којијем наћ прилике не може свијес моја.
Ер туј злед не створи, коју ви творите,
звијерен'је у гори од крви пролите.
Ова се ријеч сада по правом имену
Перашту приклада по свому сјемену,
кому се подоби нада све печали,
да га трис озноби и муња попали.
Нехаран и бјеше худобу ки слиједе
злосрдјем уреше да искрњијех не вриједе.
Пераште ер такој рад твоје зле ћуди
и злоба и гријех твој на расап присуди;
најлише за ону злед, о сјеме проклето,
ким мраше божи ред и темпло присвето,
у језеру на скољу мљетскога отока,
у трудну невољу од ђављијех ускока.
Једа ли мислите живјети у вијеке,
тер такој цвијелите божје редовнике?
Ако то мислите, крвави народе,
сами се топите у котлу од воде;
зашто смрт пријека, народе ка кара,
не гледа злијех вијека ни млада ни стара.
К тому вас чес тјера и бездан прогони,
ар при вас није вјера ни божји закони.
По дјелу и гласу затој се познава,
с распом у поразу да вас гнив скончава.
А што се дружите, с броди се бродећи,
сами се ружите, мрк образ носећи!
Будући ер такој нада све народе
топећи живот свој у лажах проводе;
и гди је крстјанство, на плијен се утјечу,
гдје ли је поганство, назад се умичу.
Војнице ар турске гдје у пољу гледају,
сви како и гуске од страха предају;
ода свијех језика тер се свак снебива,
охолас толика у чему прибива?
Ер зна бог и свети, ер сте Пераштани
сви мале памети и шупљијех мождани;
а добро познава Дубровник честити,
кога си нарава, Пераште махнити,
гдје није ниједно село, велико ни мало,
које није дресело у распу остало;
тер твоја бијесна ћуд пасјега нарава
сусједству толик труд отајно задава.
А јави и спећи не мореш гојно стат,
господске желећи крви се налокат.
Орлача тога рад нађем се у смећи,
толико трудан јад у себи мислећи;
тер веће, мој боже, могућа твоја влас
притрпит гди може перашку охолас!
Ер ти сам не створи никада на свит сај
ни у пољу ни у гори толико злосрд вај.
Зач када заходе у туђе државе,
злосрдо о[б]ходе њих ћуди крваве,
с тријеском рогобору и буну слиједећи,
по копну и мору искрњих плијенећи.
А то је ствар јадна по гријеху и злоби
прилична и складна у паклу худоби.
Зач звијери није таке од пусте дубраве,
толико опаке ни толи крваве
вај, да се кад годи не пригне к љубави,
гдје живот проводи у густој дубрави!
То је нарав лава, кад тече за звијери,
ка му се придава, веће је не тјери;
Пераште а ти тач тврђи си нег ками,
ер нећеш слишит плач ни уздах сузами!
Божји невјерниче, гдје гледе дресела
на тебе крвниче искрња сва села,
твој чемер приљути видећи и силос,
а нећ' се пригнути на љубав и милос.
Праведне душице, опаки народе,
с бољезни тужице и жалос проводе,
расцвилне и плачне велми се бојећи,
невољне и лачне кус хљеба желећи.
А кад би желуда могли наћ у сели,
без муке и труда живот би провели!
Свак сада чини суд тер право рец мени,
је ли тој пасја ћуд и злотвор пакљени,
перашке гдје бреде, које су смрад и гад,
сметају и вриједе Дубровник славан град!
Који се тач гизда крај мора по себи,
јак једна од звијезда најсвјетља на неби!
А ни бог ни свети не може на свијети,
Пераште проклети, твоју ћуд поднијети;
ер ти се пристоји за мноштво од злоба,
да тебе посвоји пакљена худоба;
најлише ускоке, ке водиш притужне,
да плијене отоке и краје посушне.
Или је злобос тај Пераште тва слава,
којом ми трудан вај сусједство задава?
Ер мнози говоре, како је свијем знати,
да товар не море уз коња трчати;
кад ли сам потече, почне се знојити,
тер потек далече не може продљити.
Такој се скончава до бремена мала
лупешка сва слава и ошља похвала.
Пришли сте на конац тере се злобите,
замакнут конопац на грлу носите;
на оштру гребену ер вам ће висећи
за злобу пакљену да[т] вам се дуг плећи,
гдје ћете небози остати висећи,
и голи и боси на сунцу кипећи.
Тер вам се подоба, да кости све ваше
нашадши врх гроба сатру се и спраже,
нека вас плачући галеби пожале
и врани грачући и птице остале.
Тужни Пераштани, ар је ствар достојна,
да вам се забрани гробница покојна
за гријехе и злобу, ар право говору,
да мртвим у гробу кости вам копору,
шкробоћу и шкрипљу, да по свом нараву
плијенећи расипљу сусједску државу;
тер мртве гдје леже, опет их на свијет сај
худоба потеже на стари обичај.
Тијем злу ћуд парјајте тер вуци немили
туђу крв пробавте, коју сте попили;
ер за туј злобну ствар, може се тој ријети,
да вишњи гони згар, тјери вас по свијети;
гони вас и тјери, злосрди нараве,
ер планинске звијери нијесу тач крваве.
Затој ти прориче орлача риђанка,
Пераште крвниче, срамото крстјанска,
да ти се подоби, у распу да такој
гнив божји озноби и сјетне и плод твој.
Пераште а за тој, лупешка похвало,
за злобу и гријех твој покај се дај мало,
тер напријед у злоби, вишњега бога рад,
сусједство не зноби, како га знобиш сад.
Ербо сва освета, неправда не липше,
тај дјела проклета да распом педепше;
тер ће тај охолас по божјој области
под земљу у пропас на он свијет пропасти,
тер ће тач погинут лупешка тај слава
и гојно починут Дубровник држава.
