Орлача риђанка Перашту

Извор: Викизворник
Орлача риђанка Перашту
Писац: Мавро Ветрановић


Орлача риђанка Перашту



Међу гором и гором јес близу Котора
   лупешки стан и дом у луци крај мора;
и гдје је све зло тој, сви у злу сељани
   проводе живот свој како пси погани.
Гдје жена кад роди, тадај се може ријет,
   да ђавла изводи из пакла на сај свијет;
ер нијесу разложни, нег су сви по трагу
   наравом подложни сотони и врагу.
Врла су нарава, ер сада и вазда
   звијезда их крвава краљује и влада,
крвави тер такој гнусе се и руже,
   слиједећи нарав свој, како пси без душе.
Тијем се свуд говори, да су туј у луци
   сељани сви гори, нег Мори и Турци;
и врл'је нарави, нер ли су у гори
   вукови и лави, када их глад мори.
I ништор не сцијене ни душе ни бога,
   крстјанство нер плијене и деру свакога;
најлише гладнике ки гладне грознећи,
   с бољезни толике до срца ходећи.
Такођер још мнози рад слабе снажице
   по земљи небози падају на нице;
а није стар, а није млад, тко вајмех не ћути
   с бољезни грозни јад и чемер приљути,
сироте гдје лачне уздишу трептећи,
   расцвиливши плачне, злосрдје видећи,
злосрдје видећи, које се мој боже
   језиком изрећи на свијети не може,
у толи јадан плач гдје трудне разбиру,
   све ускоци гдје их тач како пси одиру,
одиру и тлаче, да вајмех сух јавор
   у гори проплаче и остали божи створ,
од туге и јада за тојзи зло дјело,
   које се до сада није прије видјело.
Тијем правда присуди, да су Пераштани
   од бога и од људи у расап прогнани;
и к томуј јоште тач, да их свети Власи
   појамши крвав мач до трага порази,
и да им да бата, како све војна ствар,
   штапиком од злата, ка му је дана згар,
за зледи толике и гријехе без броја,
   којијем наћ прилике не може свијес моја.
Ер туј злед не створи, коју ви творите,
   звијерен'је у гори од крви пролите.
Ова се ријеч сада по правом имену
   Перашту приклада по свому сјемену,
кому се подоби нада све печали,
   да га трис озноби и муња попали.
Нехаран и бјеше худобу ки слиједе
   злосрдјем уреше да искрњијех не вриједе.
Пераште ер такој рад твоје зле ћуди
   и злоба и гријех твој на расап присуди;
најлише за ону злед, о сјеме проклето,
   ким мраше божи ред и темпло присвето,
у језеру на скољу мљетскога отока,
   у трудну невољу од ђављијех ускока.
Једа ли мислите живјети у вијеке,
   тер такој цвијелите божје редовнике?
Ако то мислите, крвави народе,
   сами се топите у котлу од воде;
зашто смрт пријека, народе ка кара,
   не гледа злијех вијека ни млада ни стара.
К тому вас чес тјера и бездан прогони,
   ар при вас није вјера ни божји закони.
По дјелу и гласу затој се познава,
   с распом у поразу да вас гнив скончава.
А што се дружите, с броди се бродећи,
   сами се ружите, мрк образ носећи!
Будући ер такој нада све народе
   топећи живот свој у лажах проводе;
и гди је крстјанство, на плијен се утјечу,
   гдје ли је поганство, назад се умичу.
Војнице ар турске гдје у пољу гледају,
   сви како и гуске од страха предају;
ода свијех језика тер се свак снебива,
   охолас толика у чему прибива?
Ер зна бог и свети, ер сте Пераштани
   сви мале памети и шупљијех мождани;
а добро познава Дубровник честити,
   кога си нарава, Пераште махнити,
гдје није ниједно село, велико ни мало,
   које није дресело у распу остало;
тер твоја бијесна ћуд пасјега нарава
   сусједству толик труд отајно задава.
А јави и спећи не мореш гојно стат,
   господске желећи крви се налокат.
Орлача тога рад нађем се у смећи,
   толико трудан јад у себи мислећи;
тер веће, мој боже, могућа твоја влас
   притрпит гди може перашку охолас!
Ер ти сам не створи никада на свит сај
   ни у пољу ни у гори толико злосрд вај.
Зач када заходе у туђе државе,
   злосрдо о[б]ходе њих ћуди крваве,
с тријеском рогобору и буну слиједећи,
   по копну и мору искрњих плијенећи.
А то је ствар јадна по гријеху и злоби
   прилична и складна у паклу худоби.
Зач звијери није таке од пусте дубраве,
   толико опаке ни толи крваве
вај, да се кад годи не пригне к љубави,
   гдје живот проводи у густој дубрави!
То је нарав лава, кад тече за звијери,
   ка му се придава, веће је не тјери;
Пераште а ти тач тврђи си нег ками,
   ер нећеш слишит плач ни уздах сузами!
Божји невјерниче, гдје гледе дресела
   на тебе крвниче искрња сва села,
твој чемер приљути видећи и силос,
   а нећ' се пригнути на љубав и милос.
Праведне душице, опаки народе,
   с бољезни тужице и жалос проводе,
расцвилне и плачне велми се бојећи,
   невољне и лачне кус хљеба желећи.
А кад би желуда могли наћ у сели,
   без муке и труда живот би провели!
Свак сада чини суд тер право рец мени,
   је ли тој пасја ћуд и злотвор пакљени,
перашке гдје бреде, које су смрад и гад,
   сметају и вриједе Дубровник славан град!
Који се тач гизда крај мора по себи,
   јак једна од звијезда најсвјетља на неби!
А ни бог ни свети не може на свијети,
   Пераште проклети, твоју ћуд поднијети;
ер ти се пристоји за мноштво од злоба,
   да тебе посвоји пакљена худоба;
најлише ускоке, ке водиш притужне,
   да плијене отоке и краје посушне.
Или је злобос тај Пераште тва слава,
   којом ми трудан вај сусједство задава?
Ер мнози говоре, како је свијем знати,
   да товар не море уз коња трчати;
кад ли сам потече, почне се знојити,
   тер потек далече не може продљити.
Такој се скончава до бремена мала
   лупешка сва слава и ошља похвала.
Пришли сте на конац тере се злобите,
   замакнут конопац на грлу носите;
на оштру гребену ер вам ће висећи
   за злобу пакљену да[т] вам се дуг плећи,
гдје ћете небози остати висећи,
   и голи и боси на сунцу кипећи.
Тер вам се подоба, да кости све ваше
   нашадши врх гроба сатру се и спраже,
нека вас плачући галеби пожале
   и врани грачући и птице остале.
Тужни Пераштани, ар је ствар достојна,
   да вам се забрани гробница покојна
за гријехе и злобу, ар право говору,
   да мртвим у гробу кости вам копору,
шкробоћу и шкрипљу, да по свом нараву
   плијенећи расипљу сусједску државу;
тер мртве гдје леже, опет их на свијет сај
   худоба потеже на стари обичај.
Тијем злу ћуд парјајте тер вуци немили
   туђу крв пробавте, коју сте попили;
ер за туј злобну ствар, може се тој ријети,
   да вишњи гони згар, тјери вас по свијети;
гони вас и тјери, злосрди нараве,
   ер планинске звијери нијесу тач крваве.
Затој ти прориче орлача риђанка,
   Пераште крвниче, срамото крстјанска,
да ти се подоби, у распу да такој
   гнив божји озноби и сјетне и плод твој.
Пераште а за тој, лупешка похвало,
   за злобу и гријех твој покај се дај мало,
тер напријед у злоби, вишњега бога рад,
   сусједство не зноби, како га знобиш сад.
Ербо сва освета, неправда не липше,
   тај дјела проклета да распом педепше;
тер ће тај охолас по божјој области
   под земљу у пропас на он свијет пропасти,
тер ће тач погинут лупешка тај слава
   и гојно починут Дубровник држава.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.